Close

 

Razlika između onoga što si danas

 i onoga što ćeš biti za pet godina

 zavisiće od kvaliteta knjiga koje budete pročitali.

Džim Ron

Nisam naravno, ekspert čija bi se zapažanja mogla uzeti bez rezerve, ali kao prilično posvećen pratilac  i  korisnik inih informacija bez kojih se ne može kvalitetno obaviti niz poslovnih aktivnosti, rezignirano svedočim preovlađujućem trendu  besmislenih sadržaja i  info nebitnosti, bogomdanih za krađu vremena i, što je još strašnije  – za konačno i neopozivo uzimanje duše! Ne treba previse udubljivanja da bi se utvrdile zakonitosti na kojima počiva sistem informisanja u kom smo svi postali kreatori  sadržaja – najviše pažnje privlače dramatični naslovi koji često ne odgovaraju ni temi priloga, a ni istini; slede ih surove vesti,  društveno-politički i estradni verbalni obračuni na “inspirativne” teme ko je koga pogledao, zaveo, pa ostavio.  Sve to protkano sponzorisanim porukama, od kojih neke ne možete da preskočite, čak i da ste svetski rekorder u skoku u dalj.

Foto: Studio Mujanović

Poražavajuća je spoznaja da priče koji slave pozitivne primere ni izbliza ne dostižu skorove čitanosti prethodnih, a ozbiljnije  teme “sa zrnom soli” skoro da nema ko da čita. To su bar moja skromna saznanja u sasvim ličnom, spontanom, dakle naučno neutemeljenom, istraživanju kojim sam “častila” sebe jer kako reče Orvel, “sloboda je sloboda da kažemo da je dva plus dva jednako četiri, ukoliko je to dopušteno, sve ostalo će doći samo po sebi.”

Kako se VI, poštovani čitaoče, nosite sa ogromnom količinom informacija koje nas dnevno zapljuskuju sa svih obala kojima je omeđeno uzburkano more savremenog bitisanja? Šta radite sa njima, kako ih selektujete – na bitne i nebitne, poslovne i zabavne, pitke i zastrašujuće, edukativne i relaksirajuće, oficijelne i one lične, informativne i manipulativne…? Na osnovu čega odvajate one važne za vas od svih ostalih? Da li vam je stresan taj neprekinuti lanac novih i prividno novih podataka koji nas zaskaču sa interneta, mobilnih telefona, elektronskih i štampanih medija koji ipak ne prestajete da primate, uvereni da ćete, ako nešto preskočite, ispasti iz kolopleta aktivnosti bez kojih nema opstanka?  Učini li vam se ponekad da u moru informacija, ono bitno i korisno postaje nevidljivo, razvodnjeno. Kao što je Semjuel Tejlor Kolridž u jednom od svojih čuvenih stihova rekao: “ Voda svuda, a ni kap za piće !”

Nadala sam se potajno da će po nekoj zakonitosti poznato novinarsko pravilo “Nije vest da je pas ujeo čoveka, već čovek psa” vratiti ravnotežu u pretrpani sistem u kom se nataložilo informativnog smeća za sledećih sto godina, sve dok me kolega nije podsetio na knjigu engleskog pisca   Oldosa Haklsija “Vrli novi svet” u kojoj je ovaj vizionar sa Itona odavno ispisao scenario koji danas živimo i kojom je anticipiran model prilično sistemskog oblikovanja društvenih zajednica i pažljivo osmišljene kontrole duha i tela. Sve je već  tu – kreiranje životnih stilova od strane velikih korporacija, globalne obmane i laži, genetski inženjering, kontrola ljudskog tela odnosno zdravlja putem lekova, i kontrola svesti – putem informacija.

I dok su generacije strepele od projekcija jednog drugog itonovca Džordža Orvela otelotvorenog u njegovom Velikom bratu koji nameće autoritet i represiju spolja, strahujući od totalitarnog režima koji ograničava individualna prava, desio nam se, suptilniji i sofisticiraniji, hakslijevski scenario – u kom nas ubija upravo ono što volimo. Scenario koji smo pola veka spavali dok su veliki igrači klasičnim uslovnim refleksom iscrtavali neke nove mape uma i socijalno poželjne obrasce ponašanja.

Digitalna DNK – Veliki brat savremenog doba

O, ne, Orvel nije završio zatrpan slojevima prašine, nekoristan i nepotreban. Njegov Veliki brat nas gleda sve vreme, samo što je represiju ostavio kao krajnje sredstvo, kad i ako sve ostale metode ne daju očekivani rezultat. Nad obimom, vrstama, kvalitetom i rasprostranjenošću kontrole i nadzora  koje je savremeno društvo postiglo razvojem tehnologija, orvelovska mašta bi se izvesno postidela. Potonji orvelovci nadmašili su i Životinjsku farmu i 1984, inkorporirajući u svoje strategije doktrine potrošačkog raja, ultimativnog hedonizma, duhovnog primitivizma, po modelu društava iz „Vrlog novog sveta“.

Jevgenij Čerešnjev, IT stručnjak iz laboratorije “Kasperski“ smatra da svaki čovek ostavlja na internetu jedinstveni „digitalni trag“ pomoću koga se može identifikovati bez naloga i šifre, uz pomoć zbira biometrijskih pokazatelja – glasa, pulsa, otiska prstiju i sl, tako da je čak moguće predvideti njegove aktivnosti. To je digitalna DNK koju ima svaki korisnik interneta. On upozorava da nije daleko vreme kada će hakeri moći da imitiraju bilo koga, a velike kompanije će posedovati i najsitnije podatke o svojim klijentima.  Ako neko dođe u posed digitalne DNK, on može da identifikuje dotičnu ličnost na internetu i da preuzme njene podatke, a takođe da manipuliše njenim željama, interesovanjima, znanjima, i navikama.

S obzirom da još nije utvrđeno da li je Edvard Snouden, bivši analitičar pri Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji SAD-a koji je prvi na sva zvona obnarodovao da je veliki deo svetske populacije i institucionalnih struktura mnogih zemalja bio nadziran od strane ove obaveštajne službe. – heroj ili samo izdajnik, ova najnovija neutralna upozoravajuća poruka definitivna je potvrda neslućenih mogućnosti manipulacije sa posledicama koje prosečan um ne može ni da pretpostavi. I eto Velikog svevidećeg brata na delu!

Što čovek sjedini….

Orvela su, kako stvari stoje – sasvim nepotrebno brinuli oni koji bi mogli uskraćivanjem informacije da sakriju istinu, a Haksli se, kako stvarnost potvrđuje, opravdano plašio onih koji će istinu potopiti zatrpavajući nas nepotrebnim i suvišnim informacijama, čineći nas usporenim, pasivnim i sebičnim. U svetu u kom se dnevno pošalje 500 miliona tvitova, napiše 4,3 milijarde postova na Fejsbuku i objavi 500 miliona sati videa na Jutjubu, ne može se čak ni primetiti ako nečeg nedostaje ili ga ima previše. Čak i vodeći eksperti komunikacija sve češće govore o zagušenosti informacionog prostora. “Preterana komunikacija ubija komunikaciju” – izjavio je Dominik Delport, globalni direktor Havas Media Grupe.

Danas  doba trivijalne kulture u kojoj dominiraju rijalitiji, farme, nagradne igre, lajkovi i selfiji  sve više liči na scene iz Vrlog novog sveta u kom se stvara i održava stanje kontrolisanog haosa, baziranog na bezmernosti ljudske potrebe za zadovoljstvom i hedonizmom. Valjda zato Haksli  i nije strahovao da bi neko mogao dekretom ukinuti knjige – shvatao je da skoro niko neće hteti da ih čita jer će to zahtevati izvestan napor koji savremeno društvo ne podržava. Moćna scena iz “Vrlog sveta” u kojoj se uslovljavanjem odnosno razuslovljavanjem sasvim mala deca odvikavaju od lepote čitanja metodom eletrošokova, završava zastrašujućim zaključkom vođe projekta: “Rašće sa neizmenljivo uslovljenim refleksima. Celog života će biti bezbedni od knjige. Što čovek sjedini, priroda je nemoćna da rastavi! “

Tako je, nimalo optimistično, pisao Haksli, i koliko god da nam ova pojednostavljena scena može izgledati kao hiperbola, istraživanja govore da današnja deca do polaska u školu u proseku prime oko 10.000 virtuelnih ubistava ili žestokih agresivnih radnji kroz glasnu muziku, jako svetlo, brze smene slika ili vožnje. To su ona deca koja potom donose bombu u školu i za taj “prekršaj” dobiju ukor direktora u đačku knjižicu koji nijedna od nadležnih vaspitno-obrazovnih institucija ne prokomentariše, a društvo u celini, sem nekolicine pojedinaca, ostane takođe nemo. Svaka sličnost sa Hakslijem je – neminovna!

Hleba, vina i igara

Preovlađujuća zabava, pojednostavljivanje sadržaja i njihovo svođenje na trivijalnosti nije izum savremenog doba. Uspešno je primenjivan u mnogim civilizacijama kroz istoriju.  Hleba, vina i igara (Panem et circenses), izraz koji potiče iz satirične pesme rimskog pesnika Juvenala  u kojoj se on žali na apatiju građana koji su zahvaljujući podeli besplatnog hleba i sve većim zanimanjem za raskošne  gladijatorske igre i druge javne spektakle u organizaciji države, izgubili svaki interes za brigu o javnim stvarima. Ova krilatica postala je popularna metafora za metode kojima se osigurava podrška masa tako što obilno zadovoljavaju kratkoročni interesi i nevažne potrebe, i način skretanja pažnje s daleko važnijih problema.

Pa, ipak u tom vrzinom kolu izgleda da i danas, uprkos Zamjatinu, Orvelu, Haksliju i mnogim naučno utemljenim teorijama društva, svi putevi vode u Rim, samo što je zabava od rimske prerasla u globalnu. Prizvuk senzacije i spektakla podjednako je blizak i dostupan skoro svima na planeti. “Uspešan recept” nastao jednom davno još uspešnije se izborio sa svim barijerama, preskačući ne samo geografske i nacionalne granice, već i granice razuma, duha, dostojanstva, i svih onih vrednosti na kojima je civilizacija nastala i – trajala. Dirigovani input sistemski troši ljudske resurse za adaptaciju, umrtvljujući potencijale da čovek postane kreativno biće. Pojedinac je sve manje misaon, a sve više reaktivan jer se ciljano ide ka tome da ne razmišlja ni o čemu. Utapamo se u informacijama, a gladujemo za znanjem. Onim suštinskim.

Olako se prilagođavamo blještavoj ponudi ispraznosti i još lakše odričemo ozbiljnih tema i sistemskih napora. Znanje? Ma, meni to ne  treba, i od ovoliko me boli glava! – sve češće se može čuti. A kad nas nedostatak upravo takvog znanja sačeka iza ćoška u nestručnom lečenju, neprihvatljivom pedagoškom pristupu, bahatom stavu predstavnika državne administracije koji nas drži u šahmat poziciji mesecima i godinama, onda se, na tren prenemo iz some i žučljivo oglasimo na društvenim mrežama, protestvujući protiv individue ili ustanove. Ipak, da li su oni zaista prvi krivci? Ili svi mi, koji smo prihvatanjem instant kulture prihvatili i sve njene proizvode u vidu nestručnih i nekompetentnih, površnih i agresivnih – baš onakvih kakve preferira i neguje savremena civilizacija kao modele najuspešnijih i najcenjenijih?!

Kad bi znanje zamenilo zvanje

U dobu beskonačnih alterantiva svakom živom stvoru zatreba znanje koje nema alternativu – bar jednom u životu. Kao lični ili tuđi miraz. Tada ne pitamo šta košta. I, ako nam se posreći da  možemo da ga platimo, koliko god platili – malo je. Jer to i takvo znanje nastaje godinama, decenijama, vekovima, prenosi se s kolena na koleno kao deo ukupnih civilizacijskih i kulturnih vrednosti koje nije sadržane samo u onom što čitamo, pišemo, slikamo, zidamo – kultura je i stav, pogled, osmeh, ponašanje, gestikulacija, i govor… Postaje vidljiva kad se životu počne vraćati dostojanstvo, kad se u vaspitanju dece kultiviše dobrota, zdrav i pozitivan odnos prema sebi i drugima, prema okruženju i prirodi. Na takvoj vertikali postojao bi orijentir stvaranja boljih pojedinaca bez kojih nema ni boljeg sveta. Dakle, nije nemoguće. Pitanje je da li želimo? I, ako želimo – da li smo spremni da krenemo od sebe, odakle počinju sve promene?

Iluzorno bi naravno bilo pomisliti da će usvajanje lekcija iz nekog dela uticati na promenu tokova kojima svet ide ali, kao pojedinci, čitanjem možemo proširiti sopstvenu svest, otvoriti unutrašnje oko  kojim ćemo sagledati stvarnost skrivenu iza privida i prepoznati sve zablude i varke koje nam se serviraju kao najveće istine. Ta produhovljenost će nas učiniti pronicljivima, ali i usamljenima u svetu u kojem svi ostali veruju u nametnute laži. Zato, pre nego se upustimo u tu avanturu – oprez! Ne može svako da nosi to breme.

Jedan od malih vodiča za ovakav izazov mogu biti reči Zuka Džumhura: “Budi pametan da ne bi bio loš. Pametan čovjek povazdan bišće po sebi, odstranjuje svoje lošosti, i u jednom trenutku shvati da nikada nije dosta tog biskanja, da je loš karakter naš duševni korov, ti ga pljeviš a on se otima, raste li raste. Ne date se ni ti ni on u toj pljevidbi bez kraja. Nikada ne možeš odstraniti svoje mane, ali nikada ne smiješ ni prestati da ih tamaniš. A ako si uporan, ako se ne predaješ, onda ti se poslije decenija savjesnog rada može desiti i to da u ogledalu ugledaš nekog nasmijanog i smirenog sebe. I tu ti je možda ključ. “

 

 

1 komentar

  • Olja Ristic Objavljeno 27. novembra 2018. 10:10

    Auh Šeh Stana nije moglo podrobnije. Nemam reči…I kako kažeš „Oprez – ne može svako da nosi to breme“ . Kakav tekst!

Ostavi svoj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *