Muzika izražava ono što se ne može reći,
a o čemu je nemoguće ćutati.
Viktor Igo
Pamtim taj davni zvuk nepoznatih akorda iz godina uzburkane rane mladosti, romatičarskih zanosa, nemira i nespokoja koji se diskretno niotkuda pojavio dok je smiraj dana krao sutonu boje šumećih listova. Nepoznati zvuci koji su se, kao tihi uzdasi, slivali s dirki nečijeg klavira pratili su trag uzavrelosti pregrejanih vena nekog davnog doba. Zvuci i danas jasni u sećanju kao da se još uvek treperavo razležu preko nepreglednih žitnih polja, preko zvona male seoske crkve po kojima je tumarala jedna mladost, jedan „svet nade“ u potrazi za svojim snom. I, gle čuda – tinjajući nemiri su ostali, ali je težina nestala, dodirnuta strunama daleke melodije koja se gubila u daljinama.
Tek mnogo godina kasnije saznala sam da je to Šopenov Nokturno koji me i danas često prati kroz napukla sećanja i koji se upravo ovih dana baršunasto razlegao preko užarenih solitera metropole, prelazeći preko mostova prepunih odlazaka, preko plačnih molova i davno napuštenih obala, preko svih nas negdašnjih koji kao da ni postojali nismo da nije tog čudesnog muzičkog odjeka koji putuje kroz vreme spajajući prošlost i sadašnjost u snažnom emotivnom naboju.
Da, muzika jeste univerzalni jezik koji povezuje ljude, ali njen uticaj je mnogo dublji i dalekosežniji od prigodnog uživanja u omiljenim melodijama. Mnogi je smatraju većom vrednošću od svih mudrosti i filozofija, dragocenim prozorom za razumevanje ljudske prirode i najrazgovetnijim ekspresivnim jezikom nesvesnog. Još je Aristotel zapazio da „muzika ima moć da oblikuje karakter“. Skoro da ne postoji osoba na svetu koja na neki način nije povezana sa tim najsnažnijim čulnim stimulusom. Toliko prožima naš svakodnevni život da skoro i da ne primetimo njeno prisustvo, dok u trenutku ne shvatimo kako nam se neka melodija koju smo usput čuli, vrti po glavi čitavog dana. Sveprisutna u našim životima, neizostavni deo svakodnevnice, toliko da je mnogi uzimaju zdravo za gotovo, ona je jedna od najkompleksnijih i najfascinantnijih stvari, ne samo u ljudskom životu, već i samom univerzumu koji pulsira zvucima zujeće vibracije. Najposvećeniji i najsenziblniji pripadnici ljudskog roda uspevaju da taj zvuk inkorporiraju u svoje unutrašnje biće, pulsirajući skladnim ritmom prirode odnosno harmonije sfera, zvucima koje prema, na prvi pogled protivrečnom pitagorejskom učenju, nikada nećemo čuti upravo zato što ih čujemo sve vreme.
U okvirima kosmičke harmonije
Dakle, još su stari Grci bili uvereni da planete emituju muziku, smatrajući sa Zemlje vidljivo kretanje nebeskih tela božanskim plesom iz kog proističe melodija. Tragom Pitagore, Platon je, izvodeći pojam muzike iz etičkog principa, izražavao bojazan da muzika zbog svoje iracionalnosti, može biti u ozbiljnoj suprotnosti odnosno pretnja principu umne države, ubrajajući je u sredstva promene državnog poretka. Pojednostavljeno rečeno, Platonova tumačenja mogla bi se svesti na „kakva muzika – takva i država“, zbog čega je iznosio jasne preporuke šta je dopušteno a šta ne u izboru muzičkih intrumenata i tonskih vrsta. Iako je tvrdio da muzika „daje dušu univerzumu, krila umu, let mašti, i šarm životu“, upravo stoga treba je očistiti od njene svemoći i omeđiti okvirima čiste kosmičke harmonije, kako bi pozitivno uticala na oblikovanje ljudskog karaktera. Lično mi je blizak Platonov ugao gledanja jer mi se čini da korelacija između prenaglašeno agresivne muzike našeg doba i dezintegrišućih društvenih procesa koji se dešavaju na globalnom planu – nije slučajna.
Uz ogradu da iz mene možda govori osoba koja se u građenju muzičkog ukusa zaustavila na svojim mlađahnim godinama i skromnim muzičkim znanjima, usudila bih se, ipak, ustvrditi da ono što danas slušaju nove generacije pogubno utiče na sluh, a sasvim moguće i na formiranje osiromašenog svedenog karaktera, iz kog su potisnute pozitivne emocije i etičke vrednosti bez kojih čovek neosetno gubi lični identitet. No, neka buduća istorija će objektivnije suditi o muzičkim stilovima našeg vremena. Nedavno me je, priznajem, u ličnim uverenjima pokolebao drag saradnik i prijatelj sa potpuno drugačijim muzičkim ukusom, koji mi je odškrinuo nov ugao gledanja i razumevanja onih koji slušaju oštrije muzičke tonove objašnjenjem da im oni zapravo olakšavaju da pobede sopstvenu ranjivost i nesigurnost i da su upravo ti zvuci bili njihova formula opstanka, pomažući im da „ustanu, podignu mač i uzvrate udarac“.
Upravo taj razgovor preusmerio mi je tok misli na snažnu podsticajnu, pa i manipulativnu moć muzike počevši od pomalo zaboravljenih revolucinarnih pesama poput „Marseljeze“ i drugih nacionalnih himni, koračnica i njima srodnih muzičkih formi koje su homogenizovale i pokretale mase držeći ih snagom melodije u stanju povišenog adrenalina i borbenog duha u stalnoj pripravnosti. I naša istorija svedoči o mnogim junačkim podvizima praćenim adrenalinskom muzičkom podrškom. Setimo se samo „Marša na Drinu“ koji je komponovao Stanislav Binički u čast pobede srpske vojske na Ceru koja je postala simbol srpske hrabrosti u Prvom svetskom ratu. Ovaj tradicionalni marš dugo je bio neslužbena himna Srbije, a Ivo Andrić je pesmu poneo na dodelu Nobelove nagrade u Stokholm, gde je izazvala veliku pažnju i postala slušana van granica zemlje.
Manipulitavna moć muzike u ovom našem dobu masovne kulture dovedena je skoro do savršenstva – dovoljno je pogledati, na primer, reklame koje neizostavno imaju muzičku podlogu, s ciljem, ne samo pokrivanja često tankih i besmislenih sadržaja, već prevashodno uticaja na emocije koje, umesto logike i razuma, postaju ključni momenat izbora o kupovini ili nekoj drugoj ličnoj akciji.
A kroz daleku istoriju sličnu ulogu u zajednicama imale su obredne ili ritualne muzičke numere kojima se prizivala kiša, molilo za rod i porod, za zdravlje, dojavljivalo o nekom događaju… Od Jerihonskih truba kojima je po, predanju srušen grad, pa naovamo uz pesmu se radovalo i tugovalo, vojevalo i bojevalo, radilo i gradilo, uništavalo i razaralo…
Mocartov efekat
Iako je muzikolozi označavaju kao umetnost uređenih odnosa između tonova, teoretičari kao umetnost koja zvucima izražava osećanje, raspoloženje, stavove, predstave o događajima, muzika je uvek izmicala konačnoj i sveobuhvatnoj definiciji. Ostala je enigma na spoznajnom planu ali traje kao neprocenjiva životna pratnja i podrška, ili snažan kreativni impuls – kako kog koga. Da nije tako, kako bi inače ogluveli Betoven čuo i stvorio Devetu simfoniju, jedno od vrhunskih muzičkih dostignuća?
Muzika nije samo fascinantna umetnost, ona je psihološka odrednica ljudskog bića i važno terapeutsko sredstvo. Fenomen poznat kao „Mocartov efekt“ opisuje poboljšanja određenih stanja i kognitivnih sposobnosti pod uticajem njegove muzike. Neke studije su potvrdile da se naš puls nesvesno prilagođava ritmu muzike koju slušamo. Dokazano je da muzika pokreće aktivnosti u istom delu mozga kao i hormon sreće dopamin. Slušanje muzike i pevušenje se pokazalo i kao efikasna terapija kod osoba koje pate od depresije. Definitivno, ona uobličava i preobražava osećanja, poboljšava pamćenje, osnažuje, opušta, snižava anksioznost.
A muzikoterapija, od polovine prošlog veka, kada je osnovana za potrebe dodatnog lečenja vojnih veterana iz II svetskog rata, bazirana je na otkriću da muzika zaobilazi moždane centre u mozgu odgovorne za razum i inteligenciju i ulazi prečicom preko hipotalamusa, čvorišta emocija i čulnih doživljaja, osvajajući ovim lukavim manevrom ceo mozak.
Najzad, kažu da ima bolesti koje ce mogu isceliti samo posredstvom zvuka; tako je ostalo zabeleženo da su koribantski sveštenici divljom svirkom frula isceljivali histerične žene. (Ok, zašto samo žene, pitam se onako usput?!)
Univerzalna forma sporazumevanja
Istraživači koji su proučavali domoroce i izolovane zajednice širom sveta, nisu pronašli nijednu kulturu koja ne koristi bar neku vrstu muzike u svojoj tradiciji. Univerzalna je. Sam pojam muzika potiče od grčkog μουσική τέχνη (mousikē téchnē) – umetnost muza, a latinski oblik musica, koji je pretežno opisivao prijatne zvukove, najčešći je u svetskim jezicima.
Iako se ne zna pouzdano kada i kako je muzika sfera iz tajanstvenih kosmičkih dubina sišla među ljudski rod, neki izvori navode da je stara bar pedeset hiljada godina i da je ponikla iz ljudske emocije, kada rečju nije bilo moguće artikulisati misao ili osećanje. Najstarija pesma na svetu (bar prema sačuvanim tragovima) je „Hurijanska himna br. 6“, koja potiče iz 1400. godine pre nove ere i ispisana je klinastim pismom na glinenim tablicama u drevnoj Ugaritskoj civilizaciji na prostoru današnje Sirije.
U kulturama Sumera, Asiraca i Vavilonaca, muzika je bila skoro isključivo povezana uz crkvene obrede, a u drevnom Egiptu imala je toliko značajnu ulogu da su muzičare smatrali faraonovim rođacima! Na zidovima egipatskih grobnica ostala su brojna svedočanstva iz tadašnjeg muzičkog života.
Jedna od epohalnih promena desila se u Firenci sedamdesetih i osamdestih godina XVI veka, kada je, obnavljanjem muzike starih Grka, nastala opera. Prva opera napisana oko 1600. označava kraj renesanse i početak baroka. A potom su stupali na scenu virtuozi poput Mocarta, Baha, Hajdna, Betovena, Bramsa, Griga, Rosinija, Rahmanjinova, Štrausa, Pučinija, Šumana, Vivaldija, Čajkovskog… koji su, ponirući svojim bićem kroz kakofoniju inih stvaralačkih buka i oluja izranjali iz kosmičkih dubina sklad bezvremenosti kroz vanvremenska muzička remek dela.
Dvadeseti vek doneo je, pak, muzičku raznolikost sa mnogo eksperimentisanja što je dovelo do različitih stilova i formi – od roka i popa, panka i metalike, rep i tehno muzike, bluza i džeza… Za svakog po nešto. Učinio je muziku dostupnom u svakom trenu – na klik. I – napravio izvesnu konfuziju u pogledu muzičkih preferencija. Nije za džabe nastao delfski postulat Ničeg previše – u izobilju se lako zagubiti.
Iako je dugo bila privilegija povlašćenih i bogatih u pogledu izbora muzičkih instrumenata (Stradivarijusove violine dostiću astronomske cene na tržištu od po petnaestak miliona eura) i propisanih formi, muzika je oduvek pronalazila put i do ubogog puka koji je svojim glasom kao prvim besplatnim instrumentom, a potom uz pratnju svirale ili frule pravljene od drveta, spontanim, ničim omeđenim zvucima, nesputan zadatim formama, oplemenjivao svoju težačku realnost. Otuda nije čudo što je usna harmonika najprodavaniji instrument na svetu – zvanično nastala u Nemačkoj početkom XIX veka, ona zapravo traje nekoliko hiljada godina jer je u drevnoj Kini postojala njena preteča šeng koja je pravljena od bambusove trske. A često su u umetničkom smislu najvrednija dostignuća, nastajala upravo iz folklornih tema. Međutim, čak su i najveći stvaraoci klasičnih dela neretko bili u situaciji da brane svoje stvaralaštvo pred „vrhovnim sudijama“ koje su teško i nerado prihvatale makar naznake populističkog zvuka. Poznata je Mocartova rečenica: Oprostite mi, Veličanstvo! Ja sam prost čovek! Ali, uveravam vas, moja muzika nije.
Uzvišeni dodir večnosti u trenu
I danas, hodajući zamršenim životnim lavirintima prepunim svekolikih iskušenja i iznenađenja, često se vraćam muzici. U zavisnosti od prilike, biram onu u kojoj nalazim mir i spokoj, onu koja me povezuje sa dragim bićima kojih više nema ili sasvim drugačiju kad želim da pojačam i podelim radost. Nekako, uvek je bila ona „višnjica na torti“ koja je (do)davala završnu aromu trenutnom stanju. Iako uživam i u kafanskim i u koncertnim zvucima, sve češće zaronim u Weightless, numeru za koju tvrde da utiče na smanjenje nervoze i stresa i lakše uranjanje u san. Na svesnom planu još uvek ne razumem zašto mi se određena tonska kombinacija sviđa, a druga me ne dotiče, zašto mi neki zvuci pogoduju u jednom stanju, a sasvim drugačiji u nekim drugim prilikama, zašto uz neku pesmu spontano zaigram, a drugu odmah sklonim iz slušnog polja, ali to nije ni važno. Najvažnija mi je ona čudesna alhemija, mistično nedokučiva spona koja se desi između neke melodije i mog bića, onaj divni sveprožimajući osećaj koji te ponese i bar na čas izmesti iz pređašnjeg stanja ili ga dovede do savršenog trenutka. Kao uzvišeni dodir večnosti u trenu, neuhvatljivom niti povezan sa božanskim u nama. Kad bolje razmislim, muzika je bila i ostala način izražavanja emocija, jezik kojim sam, u nedostatku reči (a ponestanu ponekad), slala poruku – drugima, sebi, univerzumu. Možda se baš stoga taj neizrecivo čudesni zvuk Šopenovog Nokturna kao eho povremeno vraća iz neke davne prošlosti da me podseti na snagu čistih snažnih osećanja i pokrene pomalo potrošenu energiju i umornu misao u nove izazove. Ili mi se samo posreći da se u nekim posebnim trenucima poklopim na istim talasnim dužinama sa iskonskom pesmom svemira koju ne čujem zato što je slušam sve vreme?
