U dubini zime, konačno sam naučio da u meni leži nepobedivo leto.
I to me čini srećnim.
Jer ono govori da bez obzira na to koliko me svet pritiskao,
u meni postoji nešto jače – nešto bolje, što me gura napred.
Alber Kami
Nedavno se prijatno iznenadih pričom poznanice koju je u prvom zakazanom terminu, posle njene ispovesti, ugledni psihoterapeut lakonski otpremio kući, s opaskom da ona nema problema kojima bi rešenje bilo ćaskanje na njegovom kauču. I obradovah se spoznajom da postoje takvi koji načela profesije stavljaju iznad zarade i ne libe se da odbiju staus „drage Savete“ potencijalnom klijentu koji je potrošio sve svoje prijatelje u stalnim jadikovkama zbog nepostojećih problema, pa je izabrao da malo muti vodu kod plaćenog stručnjaka kojim će, kad ga potroši, besno obrisati pod.
Savremena psihoterapija podržana internet platformama i društvenim mrežama postala je skoro neizostavan deo imidža jedinke koja drži do sebe, svog ugleda i statusa. Sve više ljudi, pogotovo mladih, ali i onih u najboljim godinama, traži pomoć psihoterapeuta. Pametni, obrazovani, negovani, egzistencijalno zbrinuti, uspešni, ali nekako nezadovoljni, prazni, neispunjeni, anksiozni i prepuni inih negativnosti čiji je izvor, najčešće, van njih samih. I onda se lepo požale (za isto tako lepu sumu para), slikajući svojim subjektivitetom neke fragmentarne sličice svog života iz kojih vešt psihoterapeut očas složi sliku hladne majke, rigidnog oca, nefunkcionalne porodice, kao uzroka disfunkcionalnosti svog pacijenta. I krene terapija, godinu, dve, tri…, pacijent samouvereno deklamuje otkrovenja terapeuta, katkad identičnim formulacijama koje su bliski članovi porodice kao životne preporuke upućivali i koje su bivale dočekivane „na nož“, ali se i dalje vrti u začarnom krugu održavanja sopstvenog status quo stanja, ne rešavajući nijednu od realnih situacija sa kojima ga život suočava. Narodna mudrost je to lakonski sažela u sentenci Lako ti je plitku vodu zamutiti i budalu naljutiti.
Iako većina medijskih natpisa sugeriše da se ljudi retko obraćaju psihoterapeutima, noseći stidljivo svoje traume zaključane pod plaštom svakodnevne rutine i da za razliku od fizičkog zdravlja, o mentalnoj higijeni ne vode dovoljno računa, priča je zapravo mnogo kompleksnija od pojednostavljenih zaključivanja bez ozbiljnih analiza i ekzaktnije merenih podataka – ne samo o učestalosti mentalnih problema i poremećaja, već i broju i suštini najrazličitijih formi podrške stručnjaka za dušu. Što svakako nije negacija povelikih, ponekad dramatičnih realnih problema sa kojima se pojedinci suočavaju. Niti je nipodaštavanje ove plemenite profesije koja još uvek traga za mnogim odgovorima.
Svet kroz prizmu F šifarnika
Ono što je evidentno da se broj mentalnih problema ili stanja koja odstupaju od normalnosti (!?) dramatično povećao i kod nas i u svetu u odnosu na neke ranije periode kada se kretao u okviru Gausove krive rasprostranjenosti. Ili su nas bar vešto ubedili u to. Zaista, umesno se zapitati kako su svoja odstupanja moždanih vijuga od poželjnih stanja rešavali naši preci, pre nego što smo uredno taksativno probrojani i prilježno opisani u šifarniku sa oznakom F? Ne tako davno, sredinom devetnaestog veka, u Americi, zabeležen je prvi poduhvat kategorizovanja i dijagnostičkog profilisanja mentalnih poremećaja, izveden prilikom popisivanja stanovništva kojim se prvi put pojavljuje pojam neuračunljivosti. Samo 40 godina kasnije, popisne liste sadržale su sedam mentalnih poremećaja: manija, monomanija, dipsomanija, melanholija, epilepsija, pareza, demencija.
Kada je početkom XX veka, 1917. godine Američka medicinsko-psihološka asocijacija izdala Statistički priručnik, već je brojao 22 mentalna poremećaja, a do 1942. godine, prošao je kroz deset revizija. Od prvog zvaničnog Dijagnostičkog priručnika objavljenog 1952. do narednog izdanja iz 1974. broj klasifikovanih mentalnih poremećaja porastao je na 182, da bi u trećem izdanju iz 1980. brojao 265! Sledeći iz 1994. podigao je brojku na zastrašujućih 357 stanja koja su dobila svoju dijagnostičku šifru. Da li je nauka napredovala svetlosnom brzinom ili smo kao vrsta postali u relativno kratkom periodu toliko poremećeni i nenormalni? U sistemu u kome sve više ljudi ispunjava kriterijume za mentalne bolesti, imamo li pravo da uopšte govorimo o mentalnim poremećajima?
Što će reći, kakav god uđeš i legneš na čuveni kauč, mogućnost da izađeš bez dijagnoze svedena je na nivo statističke greške ili puke sreće da naiđeš na nekog dovoljno kompetentnog i stručnog, spremnog da te katapultira iz svoje ordinacije natrag u realnost prepunu zamki, ukoliko proceni da ćeš u toj realnosti bolje plivati sa svim svojim nesavršenostima nego sa galantno dodeljenom šifrom koja će te „čuvati“ od životnih izazova. Možda je primer s početka teksta odlična ilustracija pobede nad komercijalizacijom koja je svojim grabežljivim pipcima i od ove, nesporno potrebne struke, stvorila pomalo pijačni ambijent u kom je skoro sve svedeno na trgovinu, marketing ili PR. Otuda raskorak između zvaničnog deficita stručnjaka ovog profila, i bogate ponude sa interneta sačinjene od besprekornih prezentacija, zavodljivih poruka, blistavih osmeha i samouverenih profilnih slika iza kojih je teško nazreti stepen obrazovanja, količinu znanja i empatične sposobnosti da se uroni u tuđu dušu, ne samo u svrhu pomoći i olakšanja, već pre svega u nečinjenju dodatne štete.
Lečenje duše na daljinu
Na oko tridesetak hiljada platformi i aplikacija za različite vidove psihološko-psihijatrijske pomoći koje su u poslednjih par godina nikle kao pečurke posle kiše, vlada neuređenost u kojoj nema sigurnosti u pogledu kvalifikacija i kompetencija, pa se potencijalni klijenti opredeljuju prema atraktivnosti predstavljanja ili nekoj preporuci, na sličan način kojim biraju frizera ili kozmetičara. Na nedavnom panelu na temu mentalnog zdravlja čiji je moderator bila osoba koja se predstavila kao doktor psihijatrije, fascinirala me njegova lična sposobnost da u sat ipo ne kaže ama baš ništa o temi sem reklamnih poruka o sopstvenoj platformi za lečenje na daljinu, za koju je izvesno dobio bar nekoliko novih klijenata, a zapanjio me gromoglasan aplauz prisutnih na kraju sesije za jedno veliko „ništa“ koje su upravo dobili. Na moje pitanje, koje je samo u naznakama imalo refleksije poznavanja materije, doktor psihijatrije šarmantno je izbegao odgovor. Tako sam slučajno otkrila još jednog sjajnog prodavca ali sam ostala bez odgovora o njegovim kvalitetima psihijatra. Ostalih stotinjak prisutnih svojim aplauzom iskazalo je bezrezervnu veru i spremnost da mu se prepusti. Upravo na toj površnosti i povodljivosti i ovaj, kao i mnogi drugi, gradi svoju karijeru, sa ležerno omotanim fensi šalom oko vrata kojim diskretno ističe svoj imidž, elegantno prikrivajući identitet.
Naravno, primeri pseudonauke u oblasti mentalnog zdravlja nisu izum našeg doba. Istorija ove nauke svedoči o mnogim eksperimentisanjima – od prevođenja mentalnog poremećaja u „normalno“ stanje, kao što je na primer 1974. sa liste poremećaja izbačen homoseksualizam, do sasvim suprotnih trendova, odnosno povećanja broja mentalnih poremećaja, među koje su uvršteni čak i prejedanje ili hiperseksualizam. Tridesetih godina prošlog veka, kada su u modu ušli testovi inteligencije, upravo je struka, na osnovu niskog koeficijenta inteligencije surovo kvalifikovala ljude kao morone, imbecile, idiote… da bi najnovija istraživanja pokazala da se inteligencija ne može izmeriti kao visina ili težina, ukazujući na ograničenost rezultata postignutih na testovima u realnim životnim situacijama. Svi imamo nekog iz komšiluka ili škole ko je probijao Mensine plafone i za koga smo verovali da će postati bar predsednik države, a on završio u piljari na ćošku… I obrnuto, ljude skromnih intelektualnih dometa koji su upornošću nadomestili slab intelektualni skor na testiranju. Ali intelektualni šarlatani ili tek pragmatični menadžeri sa titulom doktora čvrsto povezani sa glavnim tokovima novca, često su prilično nekritično i bez zadrške davali ocene koje su više ličile na etikete, postavljali pojednostavljenje dijagnoze i nudili isto takva rešenja. A kako se širila lista poremećaja, tako je opadala pouzdanost postavljanja dijagnoze – danas će se, na primer, dva ozbiljna kliničara složiti u klasifikaciji depresije u svega 30 odsto slučajeva?! Pre samo pola veka, saglasnost je postizana u više od polovine slučajeva, a u vreme nastajanja šifarnika bila je 80 odsto. Pa, kome i kako da verujemo?
Nenormalno normalni ili normalno nenormalni?
Ruku na srce, nauka i struka nisu jedini „krivci“ za uvođenje laganih instant rešenja u svoju praksu. Iako podaci varijaju, smatra se da svaki četvrti stanovnik planete bar jednom u životu iskusi određenu vrstu mentalnih poremećaja. Suočene sa takvom masovnošću, psihijatrija i psihologija samo su se prilagodile zahtevu savremenog stila života – brzo osposobljavanje i „podizanje“. Izum je možda njihov ali je zapravo posledica kreiranja ukupnih okolnosti i vrednosti, na šta i sami, svesno ili nesvesno, utičemo. Nekad se čovek prevashodno suočavao sa egzistencijalnim strahovima od groma, gladi ili rata, a danas je izložen sistemu onoga što je sam stvorio koji je postao izvor osećaja nemoći, usamljenosti i otuđenosti koji ga prosto gura u neku prigodnu dijagnozu.
Iako biološki predisponirana na visok stepen adaptacije, ljudska jedinka polako gubi bitku sa sposobnošću prilagođavanja okolnostima koje često doživljava kao nasilje nad svojim bićem i svojom slobodom. A za razliku od nekadašnjih doktrina koje su jasno pravile razliku između poremećaja u čijoj je osnovi oštećenje moždanog tkiva i onih koje su reakcija na socijalne, psihološke i biološke faktore bez jasnih fizičkih uzroka, danas su savremena psihijatrija i klinička psihologija dominantno okrenute podučavanju pojedinca da se prilagodi i uklopi, odnosno da adekvatno odgovori zahtevima sredine. Koliko god to može zvučati kao nasilje nad pojedincem, onaj koji neguje svoje „neprilagođeno“ ponašanje i usled toga doživljava neuspeh na svakom koraku, uključujući izopštenost, nije izložen ništa manjoj patnji od one kroz koju prolazi učeći da se prilagodi. Circulus vitious, pogrešno zatvoren krug iz kog se teško iskobeljati.
Dijagnoza umesto razvoja
Stoga svedočimo pomalo apsurdnoj situaciji da su danas na terapeutskim kaučima najčešće one krhke senzibilne duše čija je slojevitost potencijalno mogla da iznedri nisku kreativnih dela i rešenja samo da nisu poklekli pred najezdom rigidnih okolnosti i isto takvih ljudi koji ih diktiraju. Ovi drugi po pravilu nikad ne osete potrebu da provere svoju (ne)normalnost, već je nameću kao aksiom. A to je već priča o jazu između karaktera na ličnom planu i nametanja poželjnih profila ličnosti na socijalnom. Kada nam društvo šalje prilično jasne signale o privlačnim ili korisnim modelima ponašanja, prirodno da ćemo ih poželeti iako se sve u nama buni protiv njih. Ili ćemo bar poverovati da smo luzeri ako ne uspevamo da se „konvertujemo“. I eto problema koji završava dijagnozom umesto razvojem u okviru ličnih potencijala koji nisu na vrhu top liste društvenih vrednosti.
S druge strane, dnevnički zapisi jednog psihologa koji je radni vek proveo sa verom da može pomoći nesrećnima, nesigurnima, uplašenima i povređenima rezignirano svedoče o mršavim rezultatima sa zaključkom da se posle svih terapija, ljudi uglavnom vraćaju šablonima koje su ranije živeli i iskusili – ponovo su išli ljudima koji su ih povređivali, i ulazili u obrasce zbog kojih su patili. Ili su projektovali neku situaciju, toliko nerealnu i nedostižnu, bogomdanu za neku novu patnju koja tinja i izjeda. Sumirajući svoje bogato iskustvo sa psihoterapeutskih seansi koje su nekada trajale godinama, sažeo ga je u jednoj rečenici: Svi problemi sa kojima čovek dođe na terapiju mogu se brzo rešiti, ali se čovek ne može promeniti. Na njegovom kauču najčešće su, kaže, bili oni koji su ga, kroz sopstvenu slabost, pomalo zloupotrebljavali, očekujući da on umesto njih, reši njihove probleme ili oni koji su sa sobom uvek nosili jedno „ali“ tražeći preko hleba pogaču.
U vremenu koje živimo, u kom se ubrzano razvijaju instant rešenja i svekolike prečice, u kom izumire direktna komunikacija a raste otuđenost, u kom se sve relativizuje pa i sam pojam normalnosti, neizbežne su patologije svih vrsta, lične i kolektivne, realne ili fingirane. Kroz taj ubrzani proces skoro niko ne može proći neokrnjen. Svi mi postajemo potencijalni pacijenti, stvarni ili manipulativni, koji katkad, umesto da natoče gorivo u svoj lični ispražnjeni rezervoar, stopiraju da ih neki stručnjak za dušu prebaci do prvog poželjnog stanja. I u toj igri svi pomalo varamo i svi smo pomalo prevareni, dok naša psiha, metafora čovekove duše, čezne za božanskom ljubavlju i harmonijom.
