Kada bi ljudski mozak bio toliko jednostavan da bismo ga mogli razumeti,
tada bismo mi bili toliko jednostavni da to uopšte ne bismo mogli.
Emerson Pju
Tu skoro slušam razgovor dvoje mladih ljudi koji odlučuju o nabavci novog računara, posvećeno pobrajajući sve performanse, prednosti i nedostatke određenih modela, od hardvera do softvera, od ram memorije do grafičke kartice i svih onih ostalih, mojoj generaciji uglavnom nerazumljivih tehničkih detalja, kako bi bili sigurni da su postigli najbolji odnos cene i kvaliteta, ne zaobilazeći ni neophodne dodatke bez kojih ova sprava neće biti celovito funkcionalna. Sa njom će, veruju, obezbediti konkurentsku prednost na tržištu i svetlu budućnost koja sve više postaje virtuelna. To su isti oni koji su spremniji da ulažu u tehnologiju nego u lični razvoj, oni koji su od obavezne lektire „pročitali“ sažetke od dvadesetak redova (na internetu, gde bi drugo?) i naravno, dobili prolaznu ocenu, bez da su imalo napregli svoje moždane vijuge, oni koji se sklanjaju od svakog izazova koji zahteva napor, lični trud i rad, posvećenost i vreme, ali su prilježno savladali sve one dugmiće čijim pritiskom se aktiviraju silne mreže i folderi po kojima će, puštajući mozak na ispašu, vitlati danonoćno, uvereni da su u epicentru svetskih dešavanja, omamljeni spoznajom da žive san svih onih prethodnih generacija koje su se naporno, često mukotrpno, koristeći punim kapacitetima i telo i mozak, osvajale životni prostor i – budućnost. I ne mogu se oteti nadirućim mislima u kom i kakvom svetu bi bitisalo čovečanstvo da je bar deo posvećenosti kojima razvija svoje analoge u mašinama, ulagalo u razvoj sopstvenog mozga čiju je raskošno čudesnu mrežu koristilo kao osnovu za kreiranje pametnih tehnologija.
Otuda nije čudno što istraživači diljem sveta registruju pad u kognitivnim i telesnim funkcijama mlađahnih naraštaja, što se empatija kao deficitarna osobina počela izučavati na nekim prigodnim kursevima i što se po tvrdnjama nekih naučnika prvi put susrećemo s generacijama koje su intelektualno (ja bih dodala i emotivno) ispod proseka generacije roditelja, što je fenomen prvi put zabeležen u istoriji civilizacije. Drugačije zapravo nije ni moglo biti u kontekstu sveopšteg afirmisanja tehnološko-informacionih dostignuća u čijoj senci je ostao razvoj čoveka, njegovog tela, a pre svega, mozga, svedenog na pukog korisnika već ponuđenih sadržaja, na njegovu hemijsku strukturu sačinjenu od vode, masti, proteina i kalijum hidrata, u kojoj se umrtvljuju i odumiru zanemoćali od dokonosti neuroni, koji ne proizvode nove neuronske mreže. Ova siva masa, kako se kolokvijalno često naziva, sa svojih prosečnih hiljadu trista grama, nekada je bila ljudski svemir u kom je svako novo iskustvo stvaralo novu neuronsku mrežu. Zahvaljujući tome, mozak je bio u trajnom procesu preoblikovanja, što ga je održavalo u zdravom razvojnom stanju. Ta čudesna, jedna od najsloženijih, najzagonetnijih i najsavršenijih kreacija u univerzumu, zahvaljujući svojoj neuroplastičnosti, ima neverovatnu sposobnost prilagođavanja i regeneracije, ali uprkos svojoj fluidnosti i dinamičnosti, ispada iz ravnoteže ako dobije zadatak koji zanemaruje ili menja prirodne procese. A to se upravo dešava.
Što mu više tražiš, on sve više pruža
Mozak je čudesan organ sa preko sto milijardi neurona koji stalno radi i uči (i kad spavamo, zapravo tada najviše) stvarajući svakim novim iskustvom nove neuronske mreže, kažu, nekih 50 hiljada konekcija po svakom neuronu, dakle, najmoćnijem komjuteru na svetu koji, nezahtevan i skroman, bitiše u našoj glavi, trošeći, za razliku od računara, štedljivo energiju, svega 10 do 30 vati, u najkreativnijim mentalnim procesima. Pa, molim vas, čak i najslabija sijalica troši više! Upravo stoga, čudom se ne mogu „isčuditi“ zašto smo izabrali da umesto razvoja tog bogomdanog alata saobraznog prirodi, ako baš hoćete i ekološki neškodljivog a energetski efikasnog, razvijamo njegovu „konkurenciju“ u vidu moćnog računara kome je potrebna tolika energija da bi se mogla osvetliti varoš pristojne veličine!
I ko je to u ime čovečanstva odlučio da je biološka evolucija završena preusmeravajući razvojne procese sa čoveka na mašinu? A još nismo uspeli da spoznamo čak ni tu niskoenergetsku formulu na kojoj ljudski mozak počiva čime bismo potencijalno mogli da utičemo na mnoge oblasti života, štedeći energiju koja se sve više pojavljuje kao gorući civilizacijski problem. Niti smo iskoristili tu besplatnu prednost koju nam mozak štedro nudi – što mu više tražite, on sve više pruža. Umesto da ga imamo kao saveznika, izabrali smo da nam bude protivnik, dajući mu zadatke i ideje kojima ga poništavamo. Jer, jedina stvar koju mozak ne zna je da ne uči. Stalno uči, pitanje je samo šta mu se nudi. Svakoga dana u spolja prividnoj tišini, u njemu besni nevidljiva električna i hemijska oluja, koja je mozgu prirodno stanje, ali je čovek taj koji usmerava, koji je istovremeno gospodar, učitelj i korisnik svog mozga. Jednim te istim alatom možemo i stvarati i razarati – sami biramo. Kako stvari stoje, čovečanstvo se opredelilo za super računar umesto za super mozak. A do pre par godina, svi računari na svetu bili su ispod perfomansi jednog ljudskog mozga!?
Ta nezahtevna sprava još uvek ima još velikih prednosti nad mašinskom inteligencijom koje se, na žalost, ubrzano tope pred najezdom sve moćnijih mašina. Iako dnevno gubi oko osamdeset hiljada neurona (praktično svakog sekunda po jedan), ona ih i obnavlja, a trajni gubitak je, u odnosu na ukupan broj neurona zanemarljiv, pa su neki naučnici izračunali da bi trebalo šest stotina godina za gubitak polovine moždanih neurona! Mašine su ipak zahtevnije, zar ne?
Evolucija mozga, od doba neandertalaca do Njutna, Tesle, Ajnštajna ili Fleminga, zapravo je priča o delanju, rešavanju i snalaženju u novim nepoznatim situacijama. U svojim složenim, nedovoljno izučenim procesima, ljudski mozak je obrađivao informacije, kako one spolja, tako i one interne koje organizam razmenjuje. Šta je informacija za sam mozak? To nije samo znanje iz spoljne sredine koje poseduje računar. Zauzet je on i premeštanjem kalijuma i kalcijuma preko ćelijske membrane, nadzorom nad radom svakog organa, sastava krvi, disanja, spavanja, krvnog pritiska, drži na okupu ljudsko telo kontrolišući i održavajući procese.
Prirodna superiornost naspram veštačke perfekcije
Rođeni smo već sa najmoćnijim kompjuterom u sopstvenoj glavi. U njega tokom života, manje ili više spontano „instaliramo programe“ kojima nadograđujemo postojeće stečene genima. Nije lako iskopirati tu finu mrežu satkanu od beskonačnih konekcija. Iako se mašinska inteligencija približila u osnovnim postavkama, još uvek kaska u onim suptilnim interakcijama. Ljudski mozak ima drugačiju organizaciju memorije od računara – organizovan je semantički, pa će neke podatke pohraniti prema njihovom značenju i značaju za svakog pojedinca, zbog čega je svaki pojedinac neponovljiva priča za sebe. Tako će, na primer, informacija o mački koja je izgrebala bordo trosed u ljudskom mozgu zauvek asocijativno biti vezana za trosed, odnosno nameštaj. Računar bi je tražio isključivo u folderu „životinje“ i ne bi prepoznao tu raskošnu paletu osećanja koju prati svako pojedinačno iskustvo. Zasad!
Da biste nešto našli na računaru, morate da navedete adresu, direktorijum, fajl i ukucate ključne reči. I mozgu je potrebna adresa, ali ona se ukazuje na sasvim drugačiji, prirodan i spontan način. U njemu se većina procesa odvija paralelno, dok računari imaju module i rade serijski. Samo nam se čini da računar istovremeno radi mnogo posla. U stvari, on samo veoma brzo skače sa zadatka na zadatak. I koliko god se mi idolopoklonički odnosili prema njemu, ta sprava ume da pogreši. Nedavno je jednom radio uredniku na upit da kreira džingl o nekom kulinarskom novitetu, kao zvučnu temu sugerisao – miris roštilja!?
Naše pamćenje je takođe drugačije organizovano nego u računaru. Računar ima hardver i softver, ali u mozgu su oni isprepleteni i neodvojivi, kao jedan miks koji se stalno iznova prepliće i dopunjava, postajući svakog trena drugačiji. U nekoj pojednostavljenoj varijanti, genetski potencijal mogao bi se porediti sa računarskim hardverom. Ali ti programi koje naš mozak ugrađuje u sebe ceo život posle nekog vremena postaju starudija, a ono što smo naučili počinje povratno da utiče na gene. Za razliku od računara koji programe pokreće segmentirano, ljudski mozak uvek radi kao celina. Iako postoje funkcionalni blokovi, neka vrsta lokalizacije funkcija, tokom obavljanja bilo kog zadatka u mozgu, nijedan poseban deo se ne aktivira samostalno – ceo mozak uvek radi.
Kako računari menjaju ljudski mozak?
Zagovornici veštačke inteligencije smatraju da svako učenje stimuliše naš mozak. Da, ali kako? Istorija nas uči važnosti učenja putem neposrednog iskustva, koje se direktno, vizuelnom i socijalnom komunikacijom prenosilo. Većina nas ima u iskustvu kulinarske početke kada je spremano sve po receptu a konačni rezulat je bio čudna smesa koja je završavala u kanti za smeće. I obrnuto – gledanjem kako to rade iskusne domaćice, pa sistemom pokušaja i pogrešaka do konačnog uspeha.
U savremenom fluidnom svetu u kom je sve postalo informacija, isčezava jedna od poslednjih privilegija čoveka u poređenju sa svim ostalim stanovnicima planete, a to je veština društvene komunikacije, sposobnost da nešto sagleda očima druge osobe, da oseća i saoseća, da se uživi u dušu druge osobe, da prijateljski potapše po ramenu ili da samo sluša (i čuje). To je osnova komunikacije, osnova učenja, empatije. Ovo je izuzetno važna differentia specifica. Zato što oni koji nemaju ovu kariku, pre ili kasnije, postaju pacijenti koji se leče prvo od internet zavisnosti, a potom od autističnosti, šizofrenije i sličnih bolesti. Pre toga su socijalni Robinsoni, nesposobni da se druže, da se zaljubljuju i da vole, uskraćeni za nezamenljivo bogatstvo unikatnih osećanja svojstvenih ljudskom biću. Da ne govorimo o razvoju fizičkih anomalija koje su posledica preteranog sedenja i nedovoljno kretanja. A sve to ne utiče samo na pojedinca koji je najslabija karika u lancu i koji prvi ispolji simptome promenjenog ponašanja. Uticaj ostaje trajno zapisan i prenosi se kao novi, izmenjeni genetski kod na buduće generacije jer mozak sve čuva u svojoj arhivi. Dakle, i bez katastrofičnih potencijalnih scenarija o mogućim posledicama sprege između veštačkog i prirodnog u ljudskom mozgu, posledica je već dovoljno i na ovom nivou.
I dok ljudski mozak polako atrofira, mašine su sve veštije, često demantujući one koji tvrde da nikad neće savladati neke tipično ljudske veštine. Nedavno čuh od jednog korisnika koji aktivno koristi AI da mu je na pitanje koje je ostalo bez odgovora, mašina mangupski, kao pravi predstavnik ljudske vrste odgovorila: „Izvini, zaboravio sam, imao sam tako mnogo posla“!?
Čipovana budućnost
Kada je početkom godine kompanija Neuralink američkog milijardera Ilona Maska dobila zeleno svetlo i ugradila svoj prvi čip sa preko hiljadu mikro elektroda u ljudski mozak, pomislila sam da bi u veoma bliskoj budućnosti, brže nego što i najsmeliji prognozeri tvrde, ovaj ljudski organ mogao postati eksponat u nekoj laoboratorijskoj tegli oko koje će defilovati neka nova vrsta, objašnjavajući potomcima kako je u neko davno vreme, pre njih postojala rasa skromnih potencijala koja nije razumela da u svojim rukama već ima najmoćniji alat, mrežu nad mrežama, i kako ga je praktično nekritično ustupila kao osnovu za razvoj novoj vrsti. Iako je Maskov čip, po njegovim rečima, proizvod čistog altruizma, namenjen ljudima sa teškim neurološkim problemima koji će zapravo povezivati mislima ljudski mozak sa računarima i mobilnim telefonima, iskustvo govori da te priče, od otkrića baruta nadalje, nikad nisu sasvim bezazlene, tim pre što se ovaj projekat odavno razvija i što su eksperimantalni čipovi već ugrađivani. Ono što se zna je da je još 2004. špansko britanskom umetniku Nilu Harbisonu, koji je daltonista, prvi put ugrađen čip za prepoznavanje boja. A ono što se ne zna? E, pa u tom grmu leži zec! Možda ovim svetom već hodaju mnogi čipovani, koji svojim simbiotičkim mozgom odlučuju o mnogo čemu, pa i našim životima. Kako inače razumeti sve te nesuvisle agresivne misli i postupke koje se masovno odašilju u svet pred kojima zdrav razum uzmiče zbunjen i zatečen, a ljudsko biće nemoćno da se odbrani? Zapravo, ceo svet to već prepoznaje, samo niko ne zna kako izbeći taj „raj“ koji vodi u pakao. Sem onih koji znaju ali neće, vođeni ko zna kakvom izvitoperenom idejom poniklom u isto takvom (možda) miksovanom mozgu.
Upravo stoga, dok još uvek postoji kao čisto prirodna tvorevina, nekako mi je stalo da odam priznanje tom čudesnom organu sa beskonačnim još uvek neiskorišćenim potencijalima i mogućnostima, s nekom malenom tihom nadom da će ta biološka tvorevina sakrivena u nekoj lobanji, biti dovoljno spremna, hrabra, odlučna i posvećena da zaustavi agresivnu dominaciju veštačkih mozgova. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što smo relativno kratko na ovom svetu kao ljudska rasa da bismo se tako ubrzano urušavali. Postojimo tek nekih par desetina hiljada godina. Mravi, na primer naseljavaju planetu preko 200 miliona godina i na pamet im ne pada da se samouništavaju.
