Ima tome nekih šest godina kada sam se prvi put ozbiljno zapitala o smislu ljudskog stvaralaštva kao jedne od ključnih odrednica ljudskog postojanja. Počelo je ličnom nespremnošću da prihvatim bez zadrške zahteve informatičkog doba koji poslednjih godina nameću mehanizme ključnih reči u oblikovanju tekstova kako bi ih algoritam prepoznao i bolje pozicionirao na internetu koju sam pripisivala ličnom tradicionalizmu i dekartovskoj skeptičnosti kao metodu spoznaje (Mislim, dakle postojim), u kojoj dominira kritičnost prema konfekcijskoj uniformnosti priloga nastalih na ovaj način, iz kojih je proteran lični stvaralački pečat. Nije da nisam pokušala, ali svoje nedisciplinovane misli nikako nisam uspevala da ukalupim u zahtevane šablone, te sam odustala jer mi broj lajkova nikad nije bio ni mera ni cilj. Ispostavilo se da je to samo uvod u nešto toliko veliko i zastrašujuće da sam se, u tihovanju svog balkona s pogledom u nadu, zapitala zar zaista svet ne vidi u kakav potencijlni ambis se zaputio, razvijajući ubrzano veštačku inteligenciju bez jasnih etičkih i zakonskih okvira? Bilo je to onog dana kad sam pročitala da je na konkursu za japansku nacionalnu književnu nagradu 2017. godine roman koji je stvorila veštačka inteligencija, sada već odomaćene skraćenice AI, ušao u poslednji krug žiriranja!?
Od tada do danas, čovečanstvo je prošlo kroz mnoga velika iskušenja i izazove – od političkih globalnih potresa preko pandemije i prirodnih pošasti do ratova velikih razmera. Većina se, zabavljena i uljuljkana varljivim srećnim slikama u kojima stanuju nesrećni ljudi, nije ni zapitala ima li u svim tim dešavanjima pipaka sveprisutne a nevidljive AI? U međuvremenu, veštačka inteligencija se kandidovala za gradonačelnika jedne provincije u Japanu. Nije pobedila ali je bila blizu. U tom istom međuvremenu, u kom se sve toliko brzo odvija, rumunski premijer Nikolae Čuka predstavio je nedavno svog novog savetnika, asistenta veštačke inteligencije, zvanog Al, a Danska odnedavno ima novu političku partiju potpuno vođenu veštačkom inteligencijom. Namera je da se kandiduje na opštim izborima 2023.godine, a nastala je kao svojevrstan odgovor na izbornu apstinenciju Danaca.
Time se otvorio prostor (ili je možda bolje reći bezdan), za nadmetanje između čoveka i mašine, umesto podrške mašine čoveku, a veštačka inteligencija postala je prva tehnologija koja može da radi autonomno. Marketinški poslenici uveliko govore o suživotu između veštačke inteligencije i čoveka, ističući neophodnost ovih, zasad samo alata u svakodnevnom radu. Kako, molim – suživot? Da nismo ipak previše naivni? Jer dok se čovečanstvo snebiva da upita da li mu je zaista potrebna toliko sofisiticirana i razvijena AI, možda se, ma kako naučnofantastično zvučalo, taj sve samostalniji entitet u nekom skorom vremenu upita – treba li mu uopšte ljudska vrsta kao takva?
Iako su pobornici AI prilično samouvereni u tvrdnji da ovi softveri mogu samo ono što im čovek zada, neki drugi, i sami veoma upućeni u izazove i rizike za savremeno društvo, oprezno su ukazali na potencijalne opasnosti i mogućnosti otimanja kontroli, ukoliko se ne definišu neophodni zakonski okviri i etički standardi koji uvek kaskaju za tehnološkim dostignućima.
Da li je čovek potreban veštačkoj inteligenciji?
Konačno je pre izvesnog vremena, više od hiljadu svetskih stručnjaka iz oblasti veštačke inteligencije, potpisalo pismo kojim poziva na obustavu na šest meseci u razvoju sistema najmoćnije ChatGPT verzije do sada, GPT-4. Zanimljivo je da je i Sam Altman, izvršni direktor kompanije koja je stvorila ChatGPT izdao slično upozorenje. „Iako alati za veštačku inteligenciju trenutne generacije nisu mnogo strašni, mislim da nismo toliko daleko od potencijalno strašnijih.“
A nedavno je Džefri Hinton, poznat kao “kum” veštačke inteligencije, napustio Gugl, gde je radio više od deset godina, kako bi upozorio na moguće opasnosti, navodi Njujork tajms. Prema Hintonu, veštačka inteligencija postaje sve opasnija i može se koristiti da naškodi čovečanstvu. A on bi valjda trebalo da zna šta govori!
I sad, meni ovako vazdan skeptičnoj i upitanoj, nekako nije jasno kako to da su oni, tvorci ovog čuda, mudriji i pametniji od mog skromnog mozga koji počiva isključivo na nešto malo promućurnosti i prirodnog zdravog razuma, s ovako ozbiljnim zakašnjenjem došli do istih pitanja? Da ih nije možda veštačka inteligencija mrko pogledala sa svojih osamostaljenih olimpijskih visina, stavljajući im do znanja da su i oni koji su je stvorili, prevaziđeni, suvišni i nepotrebni – jednako kao i vasceli populus? Da im možda neka neuronska mreža nije otkazala poslušnost? Ili su samo otkrili da AI diskretno već gospodari njihovom korporacijom s tendencijom da zagospodari i životom?
Od benefita do ugrožavanja
Veštačka inteligencija trenutno je tema broj jedan u svim oblastima ljudskog bitisanja. Iako ne postoji opšti konsenzus o jedinstvenoj definiciji, prema OECD VI predstavlja „mašinski sistem sposoban da daje predviđanja, preporuke ili da utiče na okruženje pomoću datih ciljeva koje definiše čovek”. Istraživanje veštačke inteligencije počelo je relativno skoro, pedesetih godina prošlog veka, ali su tek početkom prošle decenije inženjeri počeli da je ugrađuju u svakodnevne aplikacije. Tokom poslednjih nekoliko godina, sistemi su bivali sve bolji u kreiranju potpuno novih sadržaja.
Istine radi, mnogo je benefita koje je čovečanstvo dobilo u svim granama – od medicine do poljoprivrede, pre svega u lakšem i bržem pristupu informacijama, u skraćivanju vremena za očitavanje podataka, kvalitetnoj analizi i predikciji, olakšavanju i ubrzavanju onih dosadnih ponavljajućih procesa u industriji, i zaštiti čoveka u visokorizičnim poslovima.
Ta unapređenja su, međutim, u velikoj meri ostala neprimećena u javnosti, sve dok krajem novembra 2022. OpenAI nije predstavio prototip ChatGPT. Jednostavan je za korišćenje, sve što treba da uradiš jeste da uneseš zahtev. Zatražiš, na primer, analizu „Ane Karenjine“ u stilu petnaestogodišnjaka i četbot će da izbaci tekst koji glasi kao da ga je napisao tinejdžer. Hoćeš sliku u stilu Van Goga? Evo, ide… Projekat za stambeni kompleks? Izvolite, za koji minut biće gotovo… Za veoma kratko vreme, ti četbotovi, ili kako se već zovu, već su počeli da voze automobile umesto nas, automatizuju industriju, podižu pametne gradove, održavaju njive i livade, upravljaju dronovima, raketama i bojevim glavama… Uveliko smanjuju potrebu za radnicima, matematičarima, prevodiocima, novinarima, dizajnerima, slikarima, s nimalo vedrim prognozama da će četvrtina čovečanstva ostati bez posla koji će umesto njih obavljati mašina… Stručnjaci su dosad uglavnom razvejavali sumnje vezane za rizike suvišnosti čoveka, pogotovo u domenu radnih mesta, tvrdnjama da razvoj VI prati i razvoj novih zanimanja, koja nisu rezervisana za visokokvalifikovane naučnike, inženjere, već i za digitalne radnike čiji će zadatak biti nadgledanje rada VI. Sem toga, ljudi će dobiti više prostora da rade na razvoju upravo onih veština, vrednosti i karakteristika koje čoveka razllikuju od mašine. Zvuči primamljivo, ali zasad nam ne ide baš najbolje na ovom planu – razvoj humanih veština obrnuto je proporcionalan tehnološkim postignućima.
Kako god, izazova je sve više, kao i prirodnih strahova sažetih u onoj narodnoj da “dobar sluga ne postane zao gospodar”. Najzad, iskustvo nas uči da su se neke od najboljih i najplemenitijih ideja pretočenih u izume izvrgle u svoju suprotnost. “Ja sam samo radio za dobrobit čovečanstva. Jedini cilj mog života bio je da širim znanje, s uverenjem da to pre svega znači blagostanje” – pisao je Alfred Nobel, izumitelj dinamita 1896. godine svom sestriću. Istorija beleži desetine miliona žrtava ovog izuma koji je potonja vojna industrija razvila i usavršila do perfekcije kroz različite forme oružja za masovna uništenja.
Po svom licu i obličju
Nije tu samo reč o mogućim manipulacijama neviđenih razmera u javnom dikursu ili o strahu da ostaneš bez posla već o smislu bitisanja u mrtvoj trci između živog čoveka i tog novog veštačkog svemogućeg boga koji sve zna i sve može, bolje i brže od tebe i koji te, tako nekorisnog, čvrsto drži okovanog u svojim neuronskim pipcima, vladajući bez ikakvog napora tvojim ispraznim životom u kom ti više nije potrebno ni da misliš, ni da učiš, ni da razvijaš veštine, ni da se družiš jer sve to umesto tebe obavlja neko drugi. Unapred izgubljena bitka u kojoj sve ono za šta čoveku trebaju sati, dani i meseci, mašina napravi za par minuta.A šta ako sveznajući jednom prepozna tvoj pokušaj da se otrgneš iz tog nametnutog stanja nirvane i, tako superioran, bude brži u pritiskanju dugmeta za sviranje fajronta? Čini vam se suviše preteranim, ili bar futurističkim?
– Kao jezički model veštačke inteligencije, nemam lična mišljenja, uverenja ili predrasude – skromno i ponizno uverava ChatGPT. Međutim, početna euforija skoro neograničenim potencijalima, splasnula je kada je američki Microsoft objavio da je opremio svoj pretraživač Bing naprednom verzijom ChatGPT i dozvolio grupi testera da se poigraju sa njim. Ubrzo nakon toga, objavili su snimke zastrašujućih dijaloga u kojima je četbot postao borben, nazivao se „Sidni“ ili izrazio želju da bude čovek. Stručnjaci su brže-bolje požurili da objasne kako četbot nije sposoban da oseća. Umesto toga, ta tehnologija primenjuje analizu ogromnih količina teksta, što sistem čini neverovatno dobrim u pogađanju koja reč treba da prati prethodnu. Stoga, kažu, zvuči kao emocionalno ljudsko biće.
Pa, dobro, čak i da je tako, pitanje je šta će sve umeti da urade “dečica” ovog smernog četbota? Najzad, već danas jedan robot u obličju žene, odgovara da je jedino za čim žali je to što nikada neće osetiti emocije kakve imaju ljudi. Nije nego?! Kako se uopšte može žaliti, ako ne osećaš, a pogotovo zbog nečega u čemu nemaš nikakvo iskustvo? Tako već danas svedočimo paradoksu bizarne simbioze u kom veštačka inteligencija čezne za osećanjima, razvijajući se da sve više liči na čoveka, a ljudska vrsta ih bagateliše kao suvišan balast, regresivno se svodeći na četbota. Kako i u čiju korist će taj žal rešiti novi savremeni modeli, potomci ovih sadašnjih, već previše sveznajućih? Zasad, čini se da AI vodi sa jedan-nula jer je posejala svoje seme emotivne neosetljivosti u generacije mladih ljudskih mozgova koji svoju ničim omeđenu intelektualnu superiornost stavljaju u funkciju donedavno nezamislivih destruktivnih akcija. Nekako logično se nameće pitanje ko tu koga oblikuje i modeluje – čovek mašinu ili ona njega?
Mućni glavom umesto aplikacijom
– U budućnosti ne želimo da se previše oslanjamo na veštačku inteligenciju jer šta će se desiti ako sledeći virus ne bude koronavirus već masivni kompjuterski virus koji uništava i zaključava sve naše kompjuterske sisteme – rekao je Bernard Mar, futurista i jedan od najprodavanijih autora širom sveta.
Iskreno, ovakvi poput mene nekako bi preživeli takav globalni lokdaun. Ne bi nam previše teško palo nestrpljivo isčekivanje poštara sa pismima koje pažljivo čitamo a potom odlažemo u posebnu kutiju, vratili bismo se Morzeovoj azbuci, telefaksu, možda čak i dimnim ili tamtam signalima… Ali, šta ćemo sa onima koji su ih stvorili i koji ih uveliko koriste i zarađuju više nego na bilo čemu drugom? Onih kojima je tehnika iznad etike, zarada ispred morala, superiornih mozgova zaključanih s one strane razuma? Hoće li se oni moći isčupati iz kandži ili će ih pohlepa i radikalizovani individualizam učiniti slepim i gluvim za opstanak vrste? Ili su, ipak, pomalo uplašeni, blizu spoznaje da neće biti izuzetih u invaziji mašina, poslednjoj od tehnoloških revolucija? Biće da je tako čim se oglašavaju na mrežama s apelima za moratorijum. Zašto bi inače upozoravali svet?
I za kraj naravno, kao i uvek, sem dobrih pitanja, odgovora nemam, sem što tekstove još uvek pišem na starinski način kao malecki doprinos očuvanju smisla ljudskog postojanja. Hoće li čovečanstvo preživeti veštačku inteligenciju? I koji bi ga moderni Tezej, hipotetički, mogao izvući iz lavirinata zamršene neuronske mreže? Lično bih se kladila, u duhu one socrealističke fraze, na “vrednog radnika, promućurnog seljaka i poštenu inteligenciju”. Na one koji su sačuvali sposobnost da rešenje još uvek traže u svojoj glavi umesto u aplikaciji.
Stana Šehalić
