Nobelova nagrada za književnost za 2019. godinu dodeljena je austrijskom piscu Peteru Handkeu, saopštila je danas Švedska akademija. Istovremeno sa nagradom za 2019. danas je dodeljena i nagrada za 2018. pošto je bila odložena zbog skandala u Švedskoj akademiji koja je dodeljuje. Tako je Nobelovu nagrada za književnost za 2018. godinu dobila poljska spisateljica Olga Tokarčuk.
I, kao da nije dovoljno skandala u samoj Švedskoj akademiji, odmah po objavljivanju dobitnika, oglasila se Vljora Čitaku, koja je na Fejsbuk profilu ocenila je da je odluka Nobelovog komiteta da ovogodišnju Nobelovu nagradu za književnost dodeli Peteru Handkeu, velikom zaljubljeniku lika i dela Slobodana Miloševića, glupa i sramotna!!!? Ovim je otvorena sezona komentara koji prate svako dodeljivanje ovog prestižnog priznanja.
Ako je za utehu nama koji smo podeljeni i zavađeni oko svega na nivou pripadnosti ulici, dileme, polemike, pa i skandali prate dodelu i najprestižnijih međunarodnih književnih priznanja – od Bukera, preko Pulicera, pa sve do Nobelove nagrade za književnost. U istoriji Nobelove nagrade, mnoga vrhunska književna ostvarenja su previđena ili nisu uopšte priznata kao takva, često zbog političkih razloga, nedostatka prevoda ili nekih drugih razloga. Tamo su polemike počele već pri prvoj nagradi, 1901, koju je dobio Francuz Sili Pridom, a ne Tolstoj.
Nobelovom komitetu takođe je mnogo toga zamerano – od politizacije do evrocentrizma. Najčešće zamerke odnose se na to što nagradu nisu dobili neki od najvećih pisaca XX veka, među kojima su i Franc Kafka i Vilijam Fokner, ali i legendarni Tolstoj, koji je uporno zaobilažen od 1901. sve do smrti 1920. godine, ali su usmerene i ka dobitnicima, poput državnika Vinstona Čerčila, koji je dobio Nobela za književnost 1953. iako je pisao istorijsko-politička dela.
Iako je lista nobelovaca listing književnih veličina, ništa manje impresivan nije ni spisak onih koji su ostali van domašaja ovog priznanja. Nobelova nagrada za književnost zaobišla je i takve veličine kao što su Anton Čehov, Bertold Breht, Teodor Drajzer, Džozef Konrad, Henrik Ibzen, Džejms Džojs, Artur Miler, Vladimir Nabokov, Marsel Prust, Dejvid Selindžer, Tenesi Vilijams i mnogi drugi. Prestižno priznanje 1964. odbio je da primi Žan Pol Sartr, izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama, a 1925. Džorđž Bernard Šo se odrekao novčanog dela, preusmerivši ga u fond za prevođenje, štampanje i promociju ne engleskom tržištu dramskih dela norveškog pisca Augusta Strindberga koji nikada nije dobio ovu nagradu.
Posle 118 godina postojanja, javnost je bila zadovoljena sporadičnim priznanjima o učinjenim propustima i lošim izborima pri ranijim dodelama.
Izbor Ive Andrića 1961. godine izazvao je velike kontroverze na području tadašnje Jugoslavije. Savez književnika Jugoslavije predložio je Andrića, zajedno s Miroslavom Krležom, još u februaru 1958. godine. Dok je Andrić bio u užem izboru još 1960. godine, Krleža je bio nominovan tri puta, ali nagradu nije dobio, iako je govorio da je ne bi ni primio, čak i da je izabran. Godine 1961, kada je ona uručena Andriću, u užem izboru bili su još i Džon Štajnbek, dobitnik nagrade 1962, italijanski romanopisac Alberto Moravija i engleski pisci Lorens Darel (nominovan i 1962.) i Grem Grin (nominovan i 1974.)
Pa, s Nobelom i bez njega, neki pisci prosto traju, a neki bljesnu i nestanu.
Stana Šehalić
