Close
Postoje dve strane svakog problema:
 jedna je ispravna a druga pogrešna, ali sredina je uvek zla.
Ajn Rend

Promocija najnovije knjige koja se bavi temom zla, nagnala me da aktiviram svoje beleške koje godinama stoje u folderu zvanom “Nije mu još vreme”i da se ipak uhvatim u koštac za zlom, iako  se, odgajana na etičkim principima dobrog, ovaploćenog u bakinim molitvama koje kao eho odzvanjaju “sačuvaj nas bože od svakog zla”i dalje osećam prilično inferiornom i nedoraslom tamnoj strani ljudskog karaktera, uvek iznova spremnog za apsurdno široku i inovativnu paletu akcija koje su atak na tuđi život i vrednost. Pojedinačni, vršnjački, porodični, ideološki, masovni, zločini iz strasti – bezbroj je oblika zla…Ni religijske pretnje paklom, ni zakonske norme, niti kazne nisu uspele da se izbore sa – Zlom. Pa, ipak, ukoliko dobro ne učini ništa, koliko god to bilo malo, omogućiće zlu da se bahato širi.

Priroda ga ne poznaje ali tamo gde je čovek – tu je  i zlo, nerazdvojni pratilac ljudske rase. Reč “zao” opisuje ljude i ponašanja koja uništavaju i ozleđuju. Istorija civlizacije prepuna je strahotnih primera zla, koji u svojim pojavnim oblicima često prevazilaze granice poimanja i od kojih se diže kosa na glavi. U svojoj knjizi “Antropologija zla” dr Bojan Jovanović sažeo je suštinu beskonačnih rasprava na ovu temu koje, na žalost, nisu uspele niti da smanje zlo, niti da ga do kraja definišu:  „Tematika zla, više od bilo koje druge aktuelne teme, ima prioritet zbog značaja za ljudski opstanak… prisila koja uslovljava činjenje zla svojom tajanstvenošću postavlja uvek aktuelna pitanja o realnosti jednog principa koji, prepoznat kao mogućnost opredeljenja, implicira i svoje kulturne, socijalne i religijske aspekte…Tokom istorije, zlo se ispoljavalo na različite načine, a ljudska imaginacija je u njegovoj funkciji pokazala svoju tamnu raskošnost koja upozorava da ono još uvek nije izreklo svoju poslednju reč…Zlo crpe svoju snagu iz čovekove slabosti i nemoći da mu se odlučno odupre. Ta nemoć je izražena u prepuštanju političkom i socijalnom negativitetu u kome se i banalnost zla iskazuje nemogućnošću da se učini dobro. Iluzija o neposrednoj koristi zla uvek se i rasprskava u društveni košmar iz kojeg kolektiv nastoji da izađe ulažući mnogo više snage od one koja je bila potrebna da se zlo blagovremeno spreči.”     

Bezbrojna lica zla

Pojedinci i grupe, muškarci i žene, intelektualna elita i populus, odrasli i deca – niko nije imun na činjenje zla, često nezamislivih zlodela pred kojima javnost ostane zanemela. Skoro svakog dana zaskoči nas bar poneka vest o počinjenom zločinu, nadovezana na neprekinuti lanac koji istorija beleži kao nimalo vedru sliku kojom ljudska ostavlja trag u vremenu i prostoru.  Krvoločni vladari, sumanute vojskovođe, moderne psihopate, masovne ubice – svi imaju nešto zajedničko. Svojim činjenjem otelotvorili su zlo u najstrahotnijem pojavnom obliku, pretvarajući najmračnije porive ljudskog uma u konkretna dela koja često izmiču i mogućnosti kontrole, ali i zdravom razumu.

Da li su oni oduvek bili zli? Ili su smatrali da su njihovi postupci neophodni, opravdani, u redu? A mi sami? Je li taj delić zla, ma kako bio malen, neopozivno dat svakom od nas? Da li se u svakom čoveku bore dobro i zlo, stalna i neprekidna raskoljnikovska borba? I šta je taj jezičak na vagi koji kod jednih pravlada ka nečinjenju zla, a kod drugih na suprotnu stranu? Veliki Gete je u svom “Faustu” bacio kao izazov rečenicu:“Deo sam one sile što uvek želi zlo, a večno stvara dobro ” kojom je Bulgakov počeo svoj roman “Majstor i Margarita” oslikavajući visoka kosmička načela (svetlo i tamno, dobro i zlo) iskazana u odnosima između čoveka i čoveka.

Da li zlo postoji samo po sebi ili je zlo prosto nedostatak dobra? Da li se samo u zlu može ogledati vrednost dobrog? Da li su neki ljudi prosto zli i tu se ne može ništa? Može li zlo u ljudima da se „podobri“?  Da li dobri ljudi u određenim situacijama postaju zli, čineći stvari koje u nekim drugačijim okolnostima, nikako ne bi uradili? Znači li to da oni koji nisu počinili zločin, samo nisu bili u dovoljno „dobroj” prilici? I od čega sve to zavisi?

Pitanja premnogo, odgovora nedovoljno da bi se razumela suština mračne strane ljudskog bića. Kada se, s aspekta ove teme, posmatra istorija ljudskog roda, nameće se zaključak da je zlo u prednosti jer je svega pedeset šest nedelja proteklo bez ratova kao masovnih formi zlodela. A bez pojedinačnih zločina, teško da prođe ijedan dan. I koliko god  se, deklarativno ili suštinski, čine napori da se zlo iskoreni, ono traje – kao lični ili kolektivni čin, u različitim varijetetima ali uvek sa nepopravljivim posledicama onoga ka kome je čin usmeren.

Na početku beše …zlo?

Iako mnogi teoretičari zlo vide samo kao odsustvo dobra, ono je ipak mnogo komleksnija pojava – širok pojam koji obuhvata neprihvatljive aspekte ljudskog ponašanja i mišljenja, kojim se nanosi šteta sebi ili drugima. Zlo obuhvata mnogobrojne psihološke, etičke i socijalne aspekte kao što su mržnja, okrutnost, sebičnost. samoživost…

Od biblijskog Adamovog greha kojim je počinjeno Prvo Zlo, religijska učenja kroz istoriju posvećivala su mu veoma veliku pažnju. Slikoviti opisi borbe dobra i zla vidljivi su na zidovima mnogih crkvi, manastira i katedrala. Živopisni opisi muka ljudi koji zbog svog zla gore u paklu služe kao upozorenja ljudskom rodu šta ih čeka ako rade zle stvari. Pa, ipak, religija koja je provovedala o pošasti zlih činodejstvija, ni sama nije odolela da u ime vere, kroz svoje intitucije, a sa idejom uspostavljanja opšteg dobra, čini zla, kao što su to uostalom, manje ili više, činile potonje ideologije – od fašizma do komunizma.

Budizam je još pre nove ere došao do uverenja da je zlo u samom čoveku. Buda je smatrao da postoje četiri osnovna razloga zbog kojih činimo zlo: žudnja, strah, ljutnja i neznanje. Dakle, uzroci zla su u samom čoveku, ne u spoljašnjim silama koje ga na zlo navode. Čovek sam odlučuje na to kakve će prirode biti njegovi postupci. Slobodna volja, naravno nije negirana ni u drugim religijama, iako postoje sile koje čoveka navode na zla dela. Na kraju odlučujemo sami. Ni horda demona nas ne može uvesti u zlo ako na to sami ne pristanemo. Do takvim spoznaja došli su i filozofi kroz čiju misao je tokom vremena vidljivo pomeranje fokusa sa zla kao spoljašnjeg entiteta ka unutrašnjosti i pitanju čovekove slobodne volje.

U starogrčkoj filozofijii Platon sugeriše da postoje dve “svetske duše”, jedna koja proizvodi dobro, i druga koja proizvodi zlo, Sokrat je smatrao da svekoliko ljudsko zlo proističe iz neznanja. U helenističkoj filozofiji stoička i Epikurova  filozofska škola suprotstavljene su  oko problema zla. Prema Epikuru, prisutnost zla u svetu dokaz je da se bogovi ne brinu ni za ljude ni za svet. Jer, ako su bogovi hteli da uklone zlo iz sveta, ali to nisu mogli, onda su nemoćni; a su mogli, nisu hteli, onda su zli. Nasuprot njima, stoici smatraju da svetom upravlja božje proviđenje i da ono što se s jednog stajališta čini zlom zapravo pridonosi sveukupnom savršenstvu svega.

Na stoičke teze nadovezuje i sveti Augustin. On kaže da zlo ne postoji samostalno; ono je puka negacija. Zlo je nedostatak, koji može pripasti bićima u stvorenom svetu jer su ona po svojoj biti nesavršena. Ovo nesavršenstvo stvorenih bića naziva se i metafizičkim zlom. “Kad stigneš do srži zla, tamo nećeš naći ništa” – tvrdio je, pak, Toma Akvinski.

Kroz čitavu hrišćansku filozofiju provlači  se i tradicija koja zlu negira stvarno postojanje. Ovaj niz učenja ostaće konstantan sve do 17 veka, uz povremeno javljanje dualističkih koncepcija. U 17. veku obnavlja se epikurejsko učenje i šire se nehrišćanski stavovi. Lajbnic je u svojoj Teodiceji reafirmisao tradicionalne hrišćanske teze. Kasnije, prekidanjem bliskog odnosa između filozofije i teologije, problem zla našao se na marginama filozofskih rasprava. Kant je bio mišljenja da je zlo deo neizbežne ljudske prirode ali da čovek, na kraju, odlučuje da li će stati na njegovu stranu.

Foto studio Mujanović

Razvijajući svoja razmišljanja o zlu kroz istoriju filozofije mnogi su došli do zaključka da smo za svoje zlo sami odgovorni, da je ono stvar našeg izbora i da imamo moć da se odlučimo. Narod je opsežne filozofske spoznaje sažeo u kratkoj sentenci “Ako neće zlo od tebe, beži ti od zla”. Moralnost i nemoralnost na taj način postaju stvar naše savesti. Izgleda da zlo otelovljeno u liku đavola možda samo predstavlja našu projekciju onih mračnih dubina koje se nalaze u nama. Znajući sve to, zašto se ipak onda odlučujemo za zlo? Zašto ne napravimo ispravan izbor? Psiholozi kažu  – zbog izbora pogrešnih metoda?!

Zlo – izbor pogrešnih metoda?

Naravno, i ova nauka je evoluirala u svojim viđenjima zla kroz istoriju. Od Frojda koji je, na primer, u čoveku video jedno animalno stvorenje kome je primarno da zadovolji svoje seksualne i agresivne nagone, a kog zajednica primorava da umnogome odstupi od svojih želja, da bi ljudi uopšte mogli ostati zajedno, do Junga koji je, sa druge strane, verovao da su svakom čoveku zapravo najvažniji oni impulsi koji ga vode samoostvarenju i individuaciji. Jung je verovao u dobrog čoveka, kao i potonji humanistički orijentisani psiholozi koji su zlo “videli” kao iskrivljenje na tom putu, kako pogrešan metod kojim se želi postići taj isti cilj. Za humaniste, ljudi koji rade zle stvari, zapravo, na izvitoperen i izopačen način žele da postignu iste ciljeve koje i svi drugi ljudi, ljubav, poštovanje, smoostvarenje, povezanost. Ali, pošto su bili povređeni i doživeli mnogo zala sami, oni zlo proizvode i prenose dalje kao jedini način da postognu ono što svi želimo. Ali, to nije ispravan put, pa takvi ljudi pate i iz patnje se ponovo rađa zlo. Začaran krug.

Naravno, to nije opravdanje za zlo. Ali jeste moguće objašnjenje. Na kraju ipak svako sam odlučuje kakav će biti. Neki su kroz patnju postali mučitelji, neki svetitelji. Ili kako je to Buda rekao “Ko na ruci nema ranu, može držati otrov na dlanu.” Postoje  ljudi koji su svoju patnju preobratili u svoju najvišu vrednost. Koje patnja nije prozlila, već podobrila. Psiholog Viktor Frankl, osnivač terapije smislom, i sam je prošao kroz koncentracioni logor. Najstrašnije ljudsko iskustvo. Njegov stav je bio da svako, i u najtežoj životnoj situaciji, ima izbor da li da se odluči za dobro ili zlo. On se odlučio za dobro, iako je pretrpeo najveće zlo. Verovao je u ljude.

Može li zlo da nadvlada dobro i ugrozi opstanak sveta?  Bojan Jovanović kaže: “Iskustvo nam kazuje da bi zlo, privremeno, moglo da preovlada, ali, nikad dosad, nije uspelo da manifestno potpuno zagospodari ljudskim svetom. Međutim, danas se ono prikriva, pa se u kontekstu preokrenutih vrednosti i radikalnog licemerja javlja pod maskom dobra… Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.“

Za toliko zla koliko je počinjeno, malo su tomovi, a kamoli stranice. Upravo zastrašujuće zvuče opomene o dubokim korenima zla, njegovoj rasprostranjenosti, ekspanziji i stalnim modifikacijama. I spoznaja da je deo svakog od nas. I da mu upravo mi dajemo moć – da bude manje ili veće od samog čoveka.

Stana Šehalić

 

Da ne buja zlo
Te noći nisam mogao da ostanem u bašči, potrebno mi je bilo da se odvojim, da zaboravim, a ovdje se sve nametalo kao izazov. Mjesečina je ledena i kao da je zaudarala na sumpor, cvijeće je mirisalo prejako, razdražujuće, počupati bi ga trebalo, pogaziti nogama, da ostane samo čkalj i pusta ledina, da ostane mezarje, bez oznaka, da ne podsjeća ninašto, bez veze sa stvarima oko nas, i rijeku bi trebalo zaustaviti da ne žubori podsmješljivo, i ptice podaviti po krošnjama i pod strehama da ne ćućore besmisleno, i porušiti sve vodenice pod kojima se kupaju gole djevojke, zagraditi sokake, zakovati kapije, silom utišati život, da ne buja zlo.“ (Derviš i smrt, Meša Selimović)

1 komentar

Ostavi svoj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *