Priroda traži malo a obmana neizmerno mnogo.
Seneka
Iskreno, nisam očekivala da ću lično svedočiti neumitnim kauzalnostima kataklizmičkih razmera o kojima ovih dvadeset godina biblioterapeutišem. Pišući o svim, ne samo mogućim, već neminovnim posledicama hiperdinamičnog razvoja u kom tehnika napreduje brže od etike, neodmerenog i nekritičnog trošenja resursa planete koja nam je zajednički dom, drskog i bezobrazno sebičnog uzimanja bez davanja koje bi održavalo prirodnu, duhovnu i socijalnu ravnotežu, sa zebnjom sam „gledala“ budućnost naše ušuškane i u samodovoljnost uljuljkane dece i unuka kojima u nasleđe ostavljamo toliko malo da će im, uz pustu dušu, i život i opstanak biti ugrožen. Ali moju generaciju izgleda prati ona jevrejska „Dabogda živeo u zanimljivim vremenima“ pa ćemo, po svoj prilici, život proživeti u neobičnim okolnostima i pojavama. Ovo čemu svedočimo danas posebno je po tome što bi se možda moglo označiti krajem jedne epohe i početkom nove paradigme života u kojoj bi opstanak mogao zavisiti od redefinisanja odnosa prema oblastima Etike, Ekologije i Ekonomije.
Čak ni astrolozi ni vidovnjaci, skloni bombastičnim proročanskim predviđanjima, nisu najavljivali ništa spektakularno za ovu prestupnu godinu. A onda se, u užurbanom sledu događaja posle novogodišnjih praznika, u kojima je većina imala gusto popunjene agende do kraja godine, samo naizgled niotkud, pojavila ona – majušna, golom oku nevidljiva, prosečnom umu nepojmljiva, nezaustavljivo i nadmoćno cepkajući i zaustavljajući uobičajeni zahuktali ritam čovečanstva, pokazujući usput koliko je varljiv osećaj ljudske superiornosti. Krunom ovenčana, ušetala se u naše živote, preko noći nam otkrivajući potpunu nemoć i nesvrsishodnost savremenih dostignuća, vrativši nas na propuštene bazične lekcije poput pranja ruku. Korona, virus nesposoban da opstane samostalno, počeo je ubrzano da naseljava ljudska tela, ostavljajući pustoš iza sebe, ne samo u zdravstvenim biltenima onih koji su iskusili bliski susret, već i stavovima, uverenjima i vrednosnim sistemima. Ogolila je i tresnula nam u lice sve naše zablude, uobraženosti, nadobudnosti i bahaćenja kojima smo pustošili sopstveni unutrašnji i spoljni prostor, najsnažnije tamo gde je ljudski rod najviše otuđen od prirode – u velikim megapolisima, potpuno zavisnim od savremenih tehnologija.
Novi vrli svet
Uprkos spoznajama o tome da su zarazne bolesti ostavljale dubok trag u istoriji civilizacije, ne samo sejanjem smrti, već menjanjem postojećih i oblikovanjem novih istorijskih tokova, savremeno društvo našlo se zatečeno, (paradoksalno – što naprednije, tehnološki uređenije i društveno demokratskije, to zatečenije), bez dovoljno kvalitetnih odgovora, koji su se kretali u rasponima od ignorisanja i prepuštanja preko masovnih karantina do terapija čija se efikasnost in vivo proverava. Paralelno s pandemijom odvijala se infodemija, vesti su prestizale jedna drugu, a njihovu valjanost, tačnost i istinitost praktično je bilo nemoguće proveriti. Države su se zatvarale u svoje granice, vlade su se panično određivale prema situaciji, neretko prevaljujući breme sopstvenih nesnalaženja na neke druge adrese. Uvedene se mnoge mere na globalnom nivou, oštre po formi, a upitne po dometima, koje svako marketira na nekoj novoj marketinškoj lestvici kojom se meri uspeh u borbi protiv nevidljivog. Dnevni izveštaji o zaraženima i umrlima potisnuli su sve druge bolesti i probleme, a korona je postala i poligon za mnoge obračune, te je od biološkog evoluirala (možda je prikladnije reći eskalirala) i u socijalni fenomen. Tim pre što je medicinska nauka zasad bez valjanog rešenja i što se kao najefikasnija mera preporučuje i nameće socijalno distanciranje, termin koji svojom rogobatnošću zapravo definiše poželjnu fizičku udaljenost kao najbolju zaštitu od virusa. Iako bi se na prvi pogled moglo reći da je reč o nespretnoj formulaciji, istorija nas uči da ništa nije slučajno i da bi hasklijevski Novi vrli svet možda upravo u ovoj sintagmi mogao imati svoje začetke.
Jedino što je potpuno izvesno u vezi s ovim kontraverznim organizmom je da je korona definitivno virus s najboljim marketingom u istoriji civilizacije. Stotine miliona vesti, usijane društvene mreže, bezmalo direktan prenos svetskog kolapsa, utihnulih gradova bez ljudi, miksovan apokalipticnim scenama iz prenatrpanih bolnica prevazilazi orvelovske scene u kojima, više no ikad, Veliki Brat izgleda kao, ne samo moguća već prilično izvesna i neminovna budućnost, ukoliko kolektivna pamet i razum ne prevagnu u korist sopstvenog opstanka. Ukoliko se ne optimizuje odnos čoveka s prirodom, ukoliko se ne saobrazi potrošnja stvarnim potrebama i ukoliko se ne koriguje nipodaštavajući odnos prema znanju i nauci, što je lakonski ilustrovala španska naučnica koja je, na pitanje kad će biti pronađena vakcina, uputila da se odgovor potraži kod Kristijana Ronalda, Mesija i sličnih koji su plaćeni stotinama puta više od naučnih radnika. Previše je uslova da bi bilo dovoljno optimizma u pogledu budućnosti, ali možda će ipak, kad ponestane izbora, čovečanstvo odlučiti da bude etičnije i odgovornije. Ne zato što želi već zato što mora!!!
Velika istorijska (s)umiranja
Prosto je neverovatno koliko nam je konzumerizam otupio sposobnost učenja, pamćenja i razmišljanja. Neznanje i mračnjaštvo koji se vezuju za srednji vek, u sofisticiranoj formi su poslednje utočište savremenog kapitalizma jer bez njega savremeno tržište ne bi moglo da opstane. Da nije tako, ne bismo bili ovoliko zatečeni. Imali bismo odgovore koji nam nedostaju. Znali bismo da su se carstva uzdizala i nestajala pod naletom kuga i sličnih bolesti koje su ne tako retko presuđivale u odsudnim trenucima umesto onih koji su imali formalnu moć odlučivanja. Znali bismo da je prva zabeležena infektivna bolest tokom Peloponeskog rata u petom veku pre nove ere smanjila čovečanstvo na svega jednu trećinu, da je kuga desetkovala grčku vojsku tokom trojanskog rata, da je Justinijanova kuga u 6. veku sprečila ovog vizantijskog imperatora u nameri da prisajedini ostatke nekadašnjeg Zapadnog rimskog carstva koje se raspalo 476. godine ubivši oko 50 miliona ljudi, da je osam vekova kasnije bubonska kuga poznatija kao “crna smrt” pokosila 60 odsto evropskog stanovništva u četrnaestom veku.
Znali bismo da je Kolumbov dolazak u Ameriku značio skoro potpuno istrebljenje starosedelaca koji su masovno umirali od zaraznih bolesti donetih iz Evrope i da ih je preživelo jedva deset odsto, svega četiri od šestdeset miliona.
Potonje vekove obeležile su ciklične smene pandemjskih razmera kuge i kolere, a u 19 veku pridružio se grip, da bi početak dvadesetog veka obeležila španska groznica kojom je trećina sveta bila zaražena. Novija istorija beleži razne podtipove virusa gripa koji nas ne zaobilazi, a pojava HIV-a za koji još nije pronađen lek i ebole koja je lokalizovana (za koje, inače, postoji sumnja da potiču iz laboratorija), signal je da su virusi aktivni na ovoj planeti jednako kao i ljudi i da je opasno potcenjivati ih i, još opasnije – “igrati” se njima.
Korona – nema jednostavnih objašnjenja
Uprkos istorijskim dokazima o cikličnim pandemijama koje povremeno p(r)otresu čovečanstvo, opominjući da nismo sami na ovoj planeti, teoretičari zavera uveliko razrađuju moguće laboratorijsko poreklo virusa kao biološkog oružja koje se, namerno ili slučajno, otelo kontroli. Uz niz manje ili više dokumentovanih priloga tezi, kao argument se potežu i filmovi čiji scenariji neodoljivo liče na ono što nam se dešava poput filma „Contagion“, ali se oglašavaju i ozbiljni naučnici čija mišljenja nisu za potcenjivanje. Dobitnik Nobelove nagrade za otkrivanje AIDS virusa Lik Montanje aktuelni virus smatra delom ljudskog uma, koji se u jednom trenutku oteo kontroli.
Nema jednostavnih objašnjenja za složene fenomene, ali su deo ljudske težnje za samoobmanom i odricanjem od samoodgovornosti u atmosferi kolektivne paranoje karantinskog tipa. Lakše je verovati, nego kopati po prilično dugačkom lancu kauzalnosti između donošenja svakodnevnih ličnih i kolektivnih odluka i njihovih dugoročnih posledica u kojima svakako deluju i snažni centri moći čija je etika obrnuto proprcionalna količini raspoloživog novca.
U tom lancu u kom su mnoge karike tek labava nit više dekorativnog, nego funkcionalnog karaktera, ugnezdila se korona, nepogrešivo targetirajući sve slabosti civilizacije – od komercijalno neisplativog farmaceutskog proizvoda koji efikasno rešava bolest za koju je namenjen, zbog čega se više ulaže u lekove za takozvane hronične bolesti koje traju ali se ne mogu izlečiti, do disbalansa kojim se novac poreskih obveznika opredeljuje u korist naoružanja umesto u očuvanje zdravlja… Odakle god je došao, korona virus je još uvek više poučna lekcija nego pretnja, tim pre što najmlađima, onima na kojima svet ostaje, prošeta kroz telo najčešće bez simtoma, kao da šalje prijateljski upozoravajuću poruku.
Suočavanje sa strahom
Običnom čoveku u velikim kriznim situacijama ne ostaje mnogo izbora, sem prihvatanja i privikavanja na nametnuta ograničenja. Naglo probuđen iz svoje samodovoljnosti, katapultiran iz široko opasane zone komfora, prolazio je različite faze – iz stanja šoka uskočio je u paniku i strah koji se hiperprodukovao sa svih frekvencija, bes i ljutnja su kanalisani na donosioce ograničenja, a nemoć se pokušavala nadvladati adrenalinskim altruizmom, međusobnom podrškom i optimističnim uverenjima da će sve brzo proći. Gledale su se online predstave, aplaudiralo se lekarima, koji su makar na kratko „ukrali“ slavu rijaliti zvezdama, razmenjivale duhovite dosetke, čitale se i preporučivale knjige. No, kako sve predugo traje, neminovan je ulazak u fazu realističnog sagledavanja posledica, razočarenja, napuštenosti iz koje izlazi kako ko – neko preuzimanjem odgovornosti za oporavak, a neko otresanjem nakupljenog stresa, željan svoje slobode, istrčava is prinudnog kaveza na isti onaj put na kom je privremeno zastao, nastavljajući svoj nesputani hod – ka ničemu.
U osnovi svi mi, ipak, kroz ovo iskustvo prolazimo onakvi kakvi smo bili i ranije – poslušni su još poslušniji, oni uvek antiprotivni, sada su još antiprotivniji, konstruktivni stvaraju i u vrlo ograničavajućim uslovima, samoodgovorni se osećaju istovremeno odgovornim i za ceo svet, profiteri-profitiraju… Pesimisti neumorno ispisuju mračne scenarije, optimisti situaciju vide kao mogućnost i način promene ljudske jedinke iznutra i nastajanju boljeg čoveka sutrašnjice.
Reči – zrnca nade u moru beznađa
O koroni će se najbolje misliti i pisati u postkoronarnom periodu, kad utihnu agresivni disonantni tonovi i kada se bar malo smiri haos koji je u sveopštoj nepripremljenosti čovečanstva za susret s koronom, izgleda, bio neizbežan. Tek tad će moći da se rezimiraju pobede i porazi, uzroci i posledice, učinak sprovođenih mera i svako će imati neki svoj aršin kojim će meriti uticaj nevidljive krune na svoj život.
Moj su bile i ostale – reči, koliko god to neobično zvučalo. U zaglušujućoj buci sveta neke su reči postepeno, dugo i tiho izumirale, nestajući iz svakodnevne upotrebe, a da to skoro niko nije ni primetio. Sa njima i pojave, stanja i osobine koje su označavale. Potisnule su ih neke druge reči, primerenije vrednostima koje je savremeni svet zagovarao i promovisao. I skoro niko se nije zapitao šta će, kako će i kuda će svet bez tih reči. Ako bi se u svim neizvesnostima i otvorenim scenarijima budućnosti mogla napabirčiti neka zrnca nade u moru beznađa, vezujem ih upravo za neke reči koje odavno nisam čula.
Ovih dana i nedelja, u tišini opustelih gradova, pomalo stidljivo, opet su, posle dužeg vremena, provirile iz prisilne izolacije u koju su gurnute. Žmirkaju zbunjeno, stidljivo, nenaviknute na društvo onih koje se kitnjasto šepure svojom popularnošću i koje ih s nipodaštavanjem i podsmehom gledaju. Ponovo su među nama: strpljenje, saosećanje, čast, samilost, čestitost, razumevanje, smirenost, požrtvovanost, poniznost, skromnost, poštovanje, hrabrost, dobrota, plemenitost, solidarnost, znanje…Ako im ne sačuvamo vrednost u postkoronarnom dobu, bez njih ćemo ponovo biti ono što smo već bili i jednom, kad sve ovo prođe, ponovo stići upravo tu, gde smo sada. Samo što će tada virusa biti više, a nas mnogo manje.
Stana Šehalić
