Close

Nema pouzdanijeg dokaza ljudskoj nerazboritosti i gluposti,

no što je preterano samozadovoljstvo.

Erazmo Roterdamski

Od momenta kata mi je u rake došla knjiga “Intelektualni šarlatani” do slučajnog  prisustva skupu u kom je izvesna gospođa koja ima mišljenje o svemu (ali baš o svemu) superiorno autoritativnim tonom izlagala pomoću dvaipo, iz konteksta istrgnuta podatka, kako je ex Jugoslavija  zadužila i praunuke koji će s mukom vraćati dugove predaka, nije prošlo ni nedelju dana.  I oba puta u dve, naizgled ničim povezane situacije, prva asocijacija mi je bila Daning-Kruger efekat, prvi put kao misao koju sam zadržala za sebe, a drugi put kao iznuđeni komentar, kada sam bila prozvana da se izjasnim u kontekstu sveopšte saglasnosti sa stavom pomenute sveznajuće dame.

Klasifikaciju Žan Pol Sartra po kojoj „postoje samo dve vrste ljudi sa kojima ne mogu da izadem na kraj: to su oni koji sve znaju i oni koji ne znaju ništa” odavno sam prihvatila kao svoj lični stav i stoga sam sve češće i radije posmatrač, negoli učesnik u diskusijama kojima se nadgornjavamo bez svrhe. Moj komentar sačinjen od svega tri reči “Daning-Kruger fenomen” trebalo je da bude velika tačka na besmislenu temu. Ali se dotična nije dala. “On nije nikakav ekonomista”- izjavila je samouverenim tonom koji ne dozvoljava prigovor. Prateći Geteovu misao „Samo se nikad ne daj navesti na prepirku! Mudri upadaju u neznanje kad se prepiru sa neznalicom”, ne bih joj oponirala da me jedan od prisutnih, malo manje samouverenih, nije upitao za objašnjenje, pa sam bila prinuđena da otkrijem kako su Danig i Kruger zapravo dve osobe i da uopšte nisu ekonomisti već psiholozi.

Ako bismo napravili jedan mali test na početku ovog priloga u kom bi pitanje bilo da li znate šta je Daning-Krugerov efekat, po odgovorima bismo očas došli do relativno pouzdanih podataka o njegovoj zastupljenosti i rasprostranjenosti koja, po saznanjima potpisnika ovih redova, nije baš zanemarljiva ni u svetu, ni u zemlji Srbiji u kojoj je proporcija zastupljenosti vrednog, korisnog, mudrog i potrebnog sve više u neravnoteži sa zastupljenošću opozitnih pojmova, dakle, bezvrednog, nekorisnog i nepotrebnog. O posledicama ponašanja zasnovanog na ovom efektu koga sami istraživači smeštaju u domen patoloških stanja, teško je suditi, ukoliko i sami ne patite od njega. Iskustvo kazuje da na ličnom planu osobe sa Daning-Krugerovim simptomom donose nepravilne zaključke i prave pogrešne izbore, kao i da im njihova sopstvena nekompetentnost oduzima sposobnost da budu svesni toga. Međutim, pojedinac je ipak povlašćen, on zapravo, koliko god to paradoksalno zvučalo, profitira na svojoj nekompetetnosti i nesvesnosti, udruženim sa viškom samopouzdanja koji mu otvaraju širok manevarski prostor po kome se kreće mnogo lagodnije, nesputanije, sigurnije i brže od onih večito zapitanih nad fundusom svojih vrednosti.

Zašto se onda uopšte baviti ovim efektom, ako su “i vuk sit, i ovce na broju”? Možda zbog one rečenice Dostojevskog “Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujemo kao svoju svetinju, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami?” Na društvenom planu, u okolnostima nekritičkog propuštanja ovakvih individua na odgovorne funkcije i visoke društvene pozicije, do kojih oni, paradoksalno, lakše i brže stižu od autentično kvalitetnih ljudi, društva ubrzano idu ka svom kraju. Ostavljanjem “daning-krugerovaca” u pogrešnoj impresiji da sve rade kako treba, otvaraju se prva od mnogih vrata u savremenim krugovima pakla. Kako to izgleda, može se gotovo svakodnevno videti – od Notrdama u plamenu preko obrušavanja potpornih zidova kao u epskoj pesmi “Rade gradi, vila razgrađuje”, pa sve do čudesno lekovitih metoda izlečenja za koje se bolesni hvataju kao za slamku spasa, ostajući i bez zdravlja i bez imovine. Ništa u svetu nije opasnije od iskrenog neznanja i savesne gluposti – govorio je Martin Luter King.

Inverzija u samoproceni

Ovaj fenomen koji nam je bez izuzetka poznat, relativno je nov u psihološkoj praksi. Prvi put je službeno definisan poslednje godine dvadesetog veka kao „kognitivna sklonost u kojoj neobučene osobe donose neadekvatne odluke i netačne zaključke, ali njihova nekompetentnost onemogućava njihovu metakognitivnu sposobnost da shvate greške”. U prevodu na svakodnevni jezik, radi se o osobama koje u društvu vode glavnu reč, nameću svoje mišljenje bez obzira o kojoj se temi radi, donose sudove i odluke na osnovu netačnih, nepotpunih ili nevažnih podataka i nisu spremni da prihvate kritiku, odnosno mišljenje onih drugih, mnogo kompetentnijih. Ove  osobe imaju iluziju superiornosti, rangirajući svoju sposobnost iznad proseka, mnogo više nego što ona zapravo jeste. S druge strane, visokostručni su skloni da potcenjuju sebe i svoje veštine pateći od iluzije inferiornosti. Krajnji ishod i rezultat je situacija u kojoj manje kompetentni  ljudi rangiraju svoju sposobnost iznad kompetentnih. I mada deluje paradoksalno, prema mišljenju Daninga i Krugera, kompetentnost može da oslabi samopouzdanje, a nekompetentnost da ga uveća.

Ova prilično rasprostranjena pojava, na koju ni prošlost nije bila imuna, a koja kulminira u savremenim društvima, bila je povod da se i nauka pozabavi njome. Inspirisani likom i delom poznatog pljačkaša banaka Mekartura Vilera, istraživači sa Kornel univerziteta Dejvid Daning i Džastin Kruger su došli na ideju da ispitaju načine na koje ljudi različitih nivoa doživljavaju svoju kompetentnost. Daning i Kruger su bili fascinirani Mekarturovom idejom na koju je došao čuvši priču po kojoj su špijuni tokom devetnaestog veka pisali nevidljive poruke jedni drugima koristeći limunov sok umesto mastila. Njegova zamisao je bila da prekrije lice limunovim sokom  kako bi u bankama koje je pljačkao bio nevidljiv kamerama za obezbeđenje. Na taj način je uspeo da opljačka dve banke, jedino što mu je nakon drugog pokušaja ostalo nejasno kako su uspeli da ga uhvate jer mu nije palo na um da u prvoj banci u trenutku pljačke nisu radile kamere.

Fasciniranost istraživača bila je još veća kad su sproveli tesiranje sa studentima koji su loše znali gramatiku. „Mi smo verovali da oni treba da znaju da su loši u tome, i bili smo vrlo iznenađeni kada smo shvatili da oni misle, iskreno, da su dobri i da znaju gramatiku.” Hipoteza je testirana  nizom ekperimenata na Kornel univerzitetu, koje su imale za cilj da odrede samoprocenu studenata i u veštinama logičkog rezonovanja, gramatike, matematike i humora. Učesnici u ovom eksperimentu koji su dobili najbolje rezultate na testu su prethodno mislili da se nalaze na oko 70 odsto pokazanog znanja, i potcenili su svoju sposobnost. Oni najlošiji  u poslednjoj četvrtini rang liste koji su mogli da reše manje od 10 odsto problema, mislili su da će moći da reše preko 70 odsto. Smatrali su da su bolji od bar 60 odsto svojih vršnjaka, procenjujući svoju sposobnost na  istom nivou kao i ljudi koji su dobili najbolje rezultate! Kada ne znamo koliko ne znamo, mi težimo da smatramo da su drugi bliski nama po znanju. Ljudi koji su svesni koliko toga ne znaju teže da budu mnogo skromniji, i da potcene svoju sposobnost i znanje. Samo je neznanje uvek spremno da se divi sebi.

Iracionalni optimizam

Studije Daning-Krugerovog sindroma fokusirane su uglavnom na američki socijalni milje. Iz njih je jasno da većina Amerikanaca, ako ne uvek, onda prilično često ima tendenciju da poveća sopstvenu vrednost, smatrajući da će tako brže, bolje i jače napredovati. U drugim kulturama ovaj efekat je malkice prigušen, ali je u azijskim i sličnim kulturama javlja kao „obrnuta slika” – stanovnici istočne Azije teže da potcene svoje sposobnosti sa ciljem da se poboljšaju, ali i da napreduju i zadobiju druge ljude iz okruženja.

U samoproceni lične inteligencije, ispodprosečno inteligentni ljudi će preceniti sopstveni rezultat, dok će ga iznadprosečno inteligentni ljudi podceniti. Daljim istraživanjem otkriveno je da u pogrešnoj proceni sopstevene inteligencije greše oba pola, ali u obrnutom smeru – muškarci smatraju kako u proseku imaju za pet bodova višu inteligenciju, dok žene misle da imaju pet poena nižu inteligenciju od stvarne.

Na Daning-Krugerov efekat nisu imune ni obrazovne grupe niti profili zanimanja. Istraživanja pokazuju da, na primer, 94% profesora na fakultetu rangira svoj posao iznad ostalih kolega; 93% motociklista uvereno je da su bezbedniji na drumu od većine prosečnih vozača, a 90% studenata doživljava sebe znatno inteligentnijim od ostalih.

Ako vam se nameću sličnosti sa našim socijalnim miljeom, niste daleko od istine. Možda nam nedostaju egzaktni podaci, ali smo svedoci kolektivne uverenosti da možemo formirati bolji fudbalski ili košarkaški tim od svakog selektora, što je relativno benigna manifestacija Danig-Krugerovog efekta, da svi možemo formirati vladu i voditi državu, što je već malo ozbiljniji stadijum, pa do toga da svi možemo graditi, obrazovati, pisati knjige ili lečiti. U ovim potonjim sferama, posebno u medicini, “daning-krugerovci” kojima uverenje postane zanimanje, znaju načiniti nepovratnu štetu, koja “točak istorije” ne samo uspori, već zavrti u ćorsokake iz kojih je teško vratiti se. Na krilima moćnog osećaja superiornosti, sklonošću da na osnovu poluinformacija sa priličnim samopouzdanjem donose zaključke i odluke, ili stiču uverenja, sa maksimalno uprošćenim pogledima i sa instant odgovorima na sva pitanja, kojima su spremni da u par rečenica objasne čitav svet, ovakvi ljudi, ne samo da se prilično lako nametnu, već su u stanju da pridobiju za sebe mnoštvo povodljivih, nesigurnih i željnih da se poistovećuju i ogledaju u tuđim ogledalima. „Lakoća kojom određena mišljenja postaju opšta, proizlazi iz nesposobnosti većine ljudi da stvore sopstveno mišljenje zasnovano na sopstvenom razmišljanju” – smatrao je francuski psiholog Gustav Le Bon.

Najzad, istorija svedoči o sveprisutnosti Daning Krugerovog efekta u skoro svim razdobljima, mnogo pre njegovog zvaničnog definisanja, samo što je razvojem društva u kom je tehnika napredovala brže od etike, stvoreno mnogo plodnije tlo za njegovo umnožavanje. Još u rimsko doba Marko Tulije Ciceron zapazio je, možda malo previse decidno, da je “osobina glupih da zapažaju greške drugih, ali ne i svoje.” U osnovi mnogih ideoloških pokreta koji su po svojoj masovnoj destrukciji obogaljivali čitave epohe upravo je ovaj sindrom.  I britanski filozof Bertran Rasel je pisao: „Jedna od bolnih stvari našeg doba je da su oni koji se osećaju sigurnim glupi, a oni koji imaju maštu i razumevanje ispunjeni su sumnjom i neodlučnošću.”

Sokalova podvala

Pre nego što potpisnik ovog teksta uleti u Daning-Kruger zamku, na koju može navesti i potencijalnog čitaoca, neophodno je reći da nijedan čovek nije potpuno imun na ovaj efekt. Svi mi težimo da svoje razmišljanje posmatramo kao automatski ispravno, i svi, makar povremeno, imamo težnju ka Daning-Kruger efektu. I upravo nas to čini podložnim žrtvama za širenje pseudonaučnih ideja, opisanih u knjizi Intelektualni šarlatani koja razotkriva mnoga poluznanja, u akademskim krugovima poznata kao Sokalova podvala. Godine 1996, u popularnom naučnom časopisu Sošl tekst, eminentni fizičar i univerzitetski profesor Alan Sokal objavio je pompezan i poprilično besmislen tekst koristeći rogobatnu i nerazumljivu naučnu terminologiju postmodernističkih teoretičara, s namerom da testira standarde objavljivanja stručnih članaka i proveri da li su zaista toliko strogi. Kada je na dan objavljivanja sam autor priznao da je rad zapravo šarlatanski, da namerno koketira sa ideološkim konceptima tadašnjeg uredništva i besmislice maskira visokoparnim naučnim izrazima, usledio je pravi skandal i žestoka akademska rasprava. „Sokalova podvala” dospela je na prve strane mnogih svetskih časopisa. Urednici Sošl teksta i neki postmodernisti osudili su ovaj postupak kao neetički, pa su čak i autora proglasili psihijatrijskim slučajem. Za druge, Sokal je postao heroj akademske zajednice. Naravoučenije – oprezno s Daning-Krugerom!

Stana Šehalić

Ostavi svoj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *

Bezbedna isporuka za vreme trajanja vanrednog stanja. Ostani kod kuće. Otkaži