Planeta okovana strahom

Strah nije telesna bolest. Strah je ubica duše.

Mahatma Gandi

Nema ljudskog stvora a da se bar nekad u životu nije suočio sa strahom koji parališe telo i um. Možete da gledate, možete da čujete, ali ne možete da delate. Bespomoćni ste. Paralisani. Srce bije kao ludo, pritisak divlja, disanje se ubrzava, ramena podignuta, glava pognuta, usta suva, a oči širom otvorene. Strahom reagujemo na realnu opasnost, kada je ova emocija, kao i bol, zapravo odbrambeni mehanizam u funkciji očuvanja života ali i pred imaginarnim ili anticipirano ugrožavajućim situacijama koje postoje samo u našem umu i nigde drugde. Tada se strah manifestuje kao stalno prisutna neprijatnost i nemir koji treperi u stomaku, grči mišiće, usporava misao i pokret, lomi celo telo, dok ne pronađe najslabiju kariku koju slomi realnom bolešću. Strah nije specifičnost ljudskog roda, osećaju ga i životinje, iako su ljudski i životinjski strah tokom evolucije divergirali u različitim smerovima. Frojd je govorio da pamti slike ukroćenih konja koji su potom tokom svog postojanja pokazivali trajnu anksioznost.

Ako bismo kvantifikovali strah na hipotetičkom životnom grafikonu emotivnih reakcija iz grupe naših životnih “brigovanja” on bi bio neka  srednja vrednost na skali od pet nivoa: briga, strepnja, strah, panika i užas. Kada briga hipertrofira, prelazi u strepnju  koja mnogo više ometa normalan život jer smo stalno pod osećajem da će se nešto loše desiti. Ako je ne prevladamo, strepnja može biti veoma iznurujuća, čak i kad je doživljavamo romatičarski, kao stih iz Desankine poezije. No, ukoliko ne uspemo, zalazimo u zonu straha, koji od zaštitnog osećaja može prerasti u ozbiljno stanje, koje nas usporava u svim  životnim aktivnostima, zagorčava nam život i može potpuno da nas blokira. Ukoliko se ne zaustavimo u strahu, prelazimo u paniku, (tzv. panični sindrom), kada smo  u stanju da povučemo  pogrešne, katkad strašne poteze prema sebi ili drugima. Panika kod ljudi izaziva haotično ponašanje u kom se gubi samokontrola, ona nadvladava čoveka aktivirajući arhaične nesvesne programe za hitne situacije poput borbe, ukočenosti, bekstva, onemogućavajući mu racionalno razmišljanje i sposbnost donošenja promišljenih odluka. I, konačno, na drugom kraju grafikona je prelazak u mračno carstvo užasa koje najbolje opisuju biblijski spisi rečenicom “Kasnije su nedvosmisleno ustuknuli u užasu kad je njihov prvorođeni sin Kain otišao tako daleko da je svog brata Abela lišio najdragocenijeg poseda, samog života!”. Užas ne može dugo da se istrpi. U užasu, ako potraje, gubimo ili razum ili život!

Mreže straha

Lepeza strahova od iskona do postmodernizma

Strah je osnovno i bitno osećanje za čovekovo postojanje. Kada je normalan, koristan je i podsticajan u funkciji prilagođavanja i samoodržanja, jer doprinosi čuvanju, razvoju i usavršavanju čovekove prirode. Kada dobije karakteristike patološkog, postaje najmučnije osećanje koje čovek može uopšte da iskusi i doživi. Pred njim su ljudi najnezaštićeniji. Graničnik u procesu prerastanja straha od poželjne reakcije u fobiju je (ne)sposobnost da se sa njim suočimo. A fobija nije u funkciji zaštite od realne opasnosti, ona je manifestacija nesigurnosti i  straha od gubitka kontrole.

Sa razvojem civilizacije, fobije su se namnožile kao jedan od odgovora psihe na nametljivo i agresivno udaljavanje od iskonskih potreba ljudskog bića. Psiholozi su popisali toliko fobija da ih je teško pobrojati – od mraka, visine, letenja, otvorenog prostora, od zmija, pauka, bakterija, virusa…Moderno doba produkovalo je niz novih fobija koje bi se možda mogle strpati u koš bizarnih ponašanja kad ne bi toliko mučile onog ko ih ima, kao npr. strah od ne­po­se­do­va­nja daljinskog upra­vlja­ča (bul­lip­ho­bia ab­sens), strah od pro­pu­šta­nja ne­čeg na dru­gom te­le­vi­zij­skom ka­na­lu (alterdis­se­mop­ho­bia), strah od upo­tre­be mo­bil­nih te­le­fo­na …

Dobra vest je da su stručnjaci utvrdili da svaka fobija na neki način opisuje osobu koja je ima, te da se one određenim tehnikama poput preusmeravanja, mogu obraditi i transformisati u postignuća i stvarnu izražajnost umesto maskiranja i ogrtanja u najrazličitije nefunkcionalne i destruktivne oblike zabrinutosti i straha. Tako, na primer, strah od visine imaju samosvesne osobe snažnog identiteta i uravnoteženog načina razmišljanja koje čvrsto stoje na zemlji, za koje promene nisu poželjan izbor. Od klaustrofobije pate obazrivi, oprezni, nepoverljivi i neskloni sukobima, mraka se najčešće plaše kreativni koji tamu popunavaju snažnim ličnim vizuelnim kreacijama, fobije  od zmija najčešće stvaraju oni koji se brinu i zauzimaju za druge, a od pauka (ma kako to kontradiktorno zvučalo!) – lideri. S obzirom da su pauci u davnim vremenima predstavljali opasnost za opstanak prvih ljudi zbog čega je sposobnost njihovog uočavanja postala evolucijska nužnost, ne čudi da upravo oni sa sklonošću da vode i željom da prežive, sa senzitivnošću, pouzdanošću i sposobnošću pravovremene reakcije (a to su odlike lidera) nesvesno svoj um zarobe arahnofobijom.

Ovladavanje strahom – uslov istinske slobode

Svi se ljudi nečeg boje. Prenatalni psiholozi pišu da se već ljudski embrion u majčinoj utrobi grči kada preti neka spoljna opasnost, ili kada se majka nečeg jako uplaši. Strah nas ne napušta do kraja života. Osećaju ga čak i biljke kada im preti uništenje, uveravaju nas fitolozi. Čovek se plaši svega i svačega, zavisno od uzroka, od mesta, vremena i doba starosti. Strahovi u detinjstvu i u adolescentnom dobu mogu da budu veoma jaki i mogu da ostave trajne posledice na razvoj čoveka. Naravno da svi strahovi nisu bolesne prirode (neurotične ili psihotične), postoje i opravdani strahovi koji su nam opomena i zaštita pred opasnošću. O strahovima su pisali mnogi: psiholozi, psihijatri, psihoterapeuti, ali ne manje dobro, možda čak i prodornije i bliže istini, pisali su filozofi i teolozi.

S obzirom da je strah iskonsko, sveprisutno i normalno ljudsko osećanje, njegova evoluciona funkcija omogućila je ne samo preživljavanje, već i adekvatnije prilagođavanje čoveka u sve složenijem društvenom i civilizacijskom okruženju. Taj, uslovno uzev, kulturološki aspekt ljudskog straha postavljen je u središte interesovanja i istraživanja korpusa humanističkih i društvenih nauka. Istovremeno, on je bio jedna od, istorijski posmatrano, najpostojanijih tema umetničkog izraza – od antičke književnosti do savremenog filma, uključujući i likovnu i muzičku umetnost.

Biblija spominje dve vrste straha. Prvi je blagotvoran i treba ga negovati. Drugi je štetan i treba se boriti protiv njega. Prva vrsta je strah Gospodnji, izraz poštovanja prema Bogu i njegovoj sili i slavi, ali i prema njegovom gnevu. Međutim, druga vrsta straha uopšte nije blagotvorna. To je duh straha koji se pominje u 2. Timoteju 1:7 Nije nam, naime, Bog dao plašljivog duha. nego duha sile i ljubavi i razboritosti. Duh plašljivosti ne dolazi od Boga. Buda je, pak, bio prilično isključiv: “Koji god strahovi da nastanu, svi oni nastaju u budali, ne u mudrom čoveku.” Spartanci su nam ostavili snažnu poruku : jedan od principa spartanske fobologije bio je stalan dodir sa strahom, da bi, kad se on pojavi, bio nešto poznato i uobičajeno , a rimski vojskovođa Gaj Julije Cezar u svom stilu je definisao strah Kukavice umru mnogo puta pre njihove stvarne smrti. Njegova životna filozofija sažeta je u tome da se nemamo čega plašiti, osim samog straha.

U filozofiji Martina Hajdegera strah pred onim nadolazećim i nepoznatim čini temeljni način čovekovog bivstvovanja u svetu: dovodeći se kroz strah pred samog sebe, čovek istovremeno otkriva mogućnosti slobode i slobodnog odlučivanja u neskrivenosti lične egzistencije. Na ovakvim postavkama kroz koje se strah ne negira već se kroz njega prolazi nadrastanjem, mnogi umetnici stvarali su vrhunska dela. Bob Marli je svoj strah doživljavao kao izvor sopstvene hrabrosti, a Džim Morison je smatrao da strah može da (o)slabi samo suočavanjem sa njegovim najdubljim slojevima. Na sličnim premisama svoj odnos prema strahu gradio je književnik Mark Tven: Hrabrost je otpor strahu, ovladavanje strahom, a ne odsustvo straha, kao i filmski režiser Alfred Hičkok koji je priznao da je pravljenje filmova horor filmova bio jedini način da se reši svojih strahova.  Najstarija i najjača čovekova emocija je strah, a najstarija i najjača vrsta straha je strah od nepoznatog – rekao je pisac Hauard Filips Lavkraft, jedan od najvećih stvaralaca strave, užasa i horora u književnosti.

Strah – najvažniji proizvod savremenog društva

U kulturi koja je na mnogo načina označena društvenom dezintegracijom, strah je nešto što nam je zajedničko, ugao shvatanja postojanja koji nas okuplja, jedno od osnovnih obeležja naše kulture. Strah je, bez sumnje, najvažnija roba koju masovni mediji iznose na prodaju, i njemu se dodeljuje sve više postora. Mediji nas bombarduju pričama o opasnim virusima, teroristima, pedofilima, nasilju, ekološkim katastrofama i zaraženoj hrani. Ljudi se plaše dok gledaju televiziju. Strah kolonizuje naš životni svet.” – rekao je norveški filozof Laš Fr. H Svensen povodom svoje knjige “Filozofija straha”.

Iako na prvi pogled može zvučati kontradiktorno, masovnost straha tesno je povezana s kulturom dosade, smatra ovaj autor. Savremeni čovek u nastojanju da se okruži komforom i ukloni sve potencijalne rizike iz svog života, zatvara se u sigurnost, kao u kulu od slonovače, da bi se potom dovijao kako bi izašao iz sopstvene čaure dosade, u potrazi za malo adrenalinskih “začina” što savremeni “Veliki brat” vešto koristi kroz mnoge industrije, medije, društvene pokrete i političke opcije koje nas na okupu drže pažljivo negovanim i brižljivo doziranim strahom. U postmodernom dobu strah je veoma popularna roba kojom se stvaraju moderni podanici, zbunjeni i sluđeni  robovi spremni da se odreknu sopstvenog mišljenja, i slobode i da tolerišu zbivanja u okruženju, sve dok se ne dotiču njih samih. Takav čovek prostire se pred no­vim medijima  sve uoč­lji­vi­jom informacijskom za­vi­snošću, iako manipulisanje je­zič­kim i sli­kov­nim zna­ci­ma snažno po­tre­sa teme­lje tra­di­ci­o­nal­ne lo­gi­ke.

Manipulacije, manje ili više uspešne, ovom primarnom ljudskom emocijom stare su koliko i ljudsko društvo. Spoznaja da strah nije apsolutni već uslovni odgovor na situaciju ili događaj, otvorila je ogroman prostor “ribarima ljudskih duša” da u svoje mreže hvataju i trajno drže zarobljenim na udici straha čitave grupe, nacije, a sada, evo –  i ceo svet. U trenutku kada je  proglašena globalna pandemija, planeta je stala okovana strahom. Onim najjačim, koji parališe i eliminiše racionalno razmišljanje. Strahom od smrti. I tako su svi naši lični, sveprisutni, često iracionalni strahovi, dobili zajednički imenitelj – korona. Od praiskonskog straha došli smo do samog zida – nazad ne možemo, napred ne smemo. U planetarnom strahu od korone sublimirali su se strah od smrti, bolesti, virusa, strah za bližnje, za egzistenciju…Serviraju nam ga dnevno, sinhronizovano, bijući informacijma kao teškom artiljerijom koja atakuje na sva čula. A strah je naj­sna­žni­ji ka­da je ne­vi­dljiv, sve­pri­su­tan, ma­glo­vit, što me­di­ji svo­jom fi­lo­zo­fi­jom zna­čaj­no po­državaju nje­go­vim di­fuznim ras­pro­sti­ra­njem.

I eto nas priteranih uza zid, uplašenih, sa povremenim paničnim reakcijama, na korak od užasa. Ne događa se samo drugima, već svekolikom ljudskom rodu. Svi smo u istom loncu u kom se nešto krčka po nepoznatom alhemičarskom receptu, obavijeno velom tajne i misterije. Pa, kako se kom zalomi! Ili, možda, kako se ko postavi i odredi prema narastajućem zasejavanju straha po planeti?

Ne bih se usudila pametovati bilo kome koliko je strah neproduktivan i koliko je on samo produžena ruka neznanja i nesigurnosti. Niti da zagovaram odsustvo straha. I sama pažljivo i nimalo lako procesuiram sopstvene bojazni. Ali sam sigurna da je otpor strahu neophodan  i da ovladavanjem njime počinje proces ozdravljenja – svakog pojedinca i svakog društva. Pobeda nad strahom uslov je svih drugih pobeda, pa i one nad nevidljivom koronom. Zato ću kraj ću umesto ličnog s vama podeliti stav bivšeg američkog predsednika Harija Trumana: Najgora opasnost sa kojom se suočavamo jeste ta da nas paralizuju sumnje i strahovi. Tu opasnost donose oni koji napuštaju veru i podsmehuju se nadi. Donose je oni koji šire cinizam i nepoverenje i koji nas pokušavaju zaslepiti kad je pred nama velika prilika.

Stana Šehalić

Ako je za utehu, jedan od najvećih psihoanalitičara Sigmund Frojd, ne samo da nije bio umun na strah, već je razvio niz posebnih, manje ili više izraženih neuroza straha. Potvrđen je strah od putovanja vozom.  Postajao je vidno uznemiren, razdražljiv i anksiozan pred putovanje, imao je potrebu da na železničku stanicu dođe sat pre polaska voza iz straha da mu voz ne pobegne. Nikada nije putovao sa i uza sebe je morao da ima pouzdanog pratioca u koga je imao poverenje i koji mu je obezbeđivao zaštitu i sigurnost. Takođe je poznato da je Sigmund Frojd dugo vremena ispoljavao bizaran i neuobičajen strah od umiranja od gladi, gladovanja, osiromašenja i bede.

Telefon: +381 64 1574420
Fax: kontakt@salonknjiga.rs
Beograd, Francuska 14