Dobrota na lošem glasu

 

 Dobro je teško videti, a lako se pozna.

Narodna poslovica

Skoro da sam posrtala pod teretom kesa prepunih neodoljivih jesenjih plodova koje sam nekritično, usput svrativši na pijacu, dodala „poslovnim“ kesama u kojima je složen posao za popodne, pomalo ljuta na samu sebe što se uvek, ali baš uvek precenim i što ne umem da ustanovim idealnu proporciju između sopstvene nosivosti i zahteva koji mi se ispostavljaju. Ili koje ispostavljam sama sebi – sasvim svejedno. Pa, čak i kamioni imaju utvrđenu „dozvoljenu nosivost“, vidno naznačenu, zašto je nemaš ti? – pridikujem u sebi dok pokušavam da se ukrcam u gradski prevoz na čija vrata kidišu, manje-više  nestrpljivi sugrađani, brižljivo sklonjenih pogleda sa najbližeg okruženja. Tek sa stepenika autobusa vidim sićušnu bakicu iza čijeg se naboranog lica nazire otmenost kako gospodstvenim pokretima pokušava da manevriše pijačnim kolicima pokušavajući da se, posle svih, i ona smesti u autobus. Uspevam nekako svoj balast da prebacim u jednu ruku, silazim, podižem kolica i unosim ih. Ona, ulazeći za mnom kaže „Kako ste dobri, dete, hvala“ (kako je lepo u nečijim očima biti dete!) Izgovorila je ono što ja nisam (a želela sam) koju nedelju ranije nepoznatom čoveku koji mi je u sličnoj situaciji, naizgled ničim izazvan, pomogao da ubacim svoj (kabasti, naravno) pretljag u prevoz. Iznenađena i odviknuta od tuđe dobrote, jedva sam promucala jedno „hvala“ pre nego je otišao svojim putem.

 Ove dve epizode, vremenski bliske, vratile su mi misli na temu ljudske dobrote koju sam više puta htela da „ovekovečim“  na ovim stranicama odustajući u nedostatku iste – i u životu i u literaturi. Čak ni na  internetu na kom možeš da nađeš šta god ti padne na um, dobrote ni u tragovima. Moje sumnje potvrdila su i istraživanja koja sam pre par godina našla (a gde bi drugo?) na tom istom internetu. Prema istraživanjima medijske dokumentacije Ebart  sintagma dobar čovek ubedljivo je najređa pojava u ovdašnjim novinama – pojavila se samo 150 puta tokom godine u  265.515 analiziranih novinskih članaka u arhivi Ebarta. Koliko je to malo, očito je kad se poredi sa najfrekventnijim pojmovima laž (5.275), prevara (2.994), katastrofa (2.607) i lopov (1.699). Pa sad, ako je štampa ogledalo društva i otisak vremena u kom živimo, onda je  dobrota ipak ustuknula (ili se bar negde mimikrično primirila) pred najezdom ovih pojmova u trendu. A onda su je bakica bistrih plavih očiju i nepoznati čovek sa brkovima u par slučajnih sekundi koje smo delili, oživeli i otelotvorili na način koji izvesno neće puniti novinske stupce ali će vraćati nadu da traganje za dobrim nije baš sasvim zaludan posao.

Biti dobar čovek u ličnom i društvenom vrednosnom sistemu savremenog doba očito se ne kotira previše visoko iako bi se većina s rukom na Bibliji (ili bar na srcu) svečano zaklela u sopstvenu dobrotu i deklarativno založila za istu. Ipak, ne tako retko, svedoci smo opaski, komentara i dijaloga koji se svode na ocenu da je dobar samo onaj ko nema nikakvih drugih vrlina, ili onaj kom se nije pružila prilika da bude drugačiji. “Svi su dobri ljudi slabi: oni su dobri, jer nisu dovoljno jaki da budu zli”, rekao je latučki poglavica Komoro Bekeru. Narodska mudrost kojom se složene iskustvene relacije jezgrovito  sažimaju u par reči na ovu temu ima lakonsku formulaciju “Dobar i budala – dva brata rođena”. Skoro sažaljivim tonom, kao opasna dijagnoza, često se u neformalnim komunikacijama današnjice opisuje karakterologija dobrog čoveka: “Ma, pusti ga, on je dobar…” Većina nas takođe  nosi u iskustvu situacije koje potvrđuju ne samo neisplativost, već i priličnu štetu koju im nanosi sopstvena potreba za činjenjem dobra. Dobrota je obezvređena, prezrena, svedena i izjednačena s glupošću.

Čini dobro i dobru se nadaj?

Nasuprot tome, skoro da nema niti filozofskog pravca, sociološke analize niti religije koja ne apostrofira dobro kao vrhunski ideal, kao temelj ljudskog postojanja. „Dobro je svrha svakog postojanja i svakog kretanja“ govorio je Aristotel. „Čini dobro i dobru se nadaj“ – poručuje se kroz sveprisutnu narodnu misao. Za razliku od savremenih medija, narod se dobrim i dobrotom ozbiljno bavio. Među narodnim mudrostima, poslovicama i izrekama one zauzimaju značajno mesto i po broju i po značenjima. Nauka takođe nije ostala imuna na dobrotu. Na ulazu u Bečku akademiju medicinskih nauka stoje već vekovima zlatnim slovima uklesane reči: Samo dobar čovek može da bude dobar lekar! Ovo zlatno pravilo može se primeniti i na svakog stručnjaka, državnika, političara…

Da li je ovakav zahtev realan u u današnjem društvu ili je tek puki pokušaj odnosno instrument da se čovek privoli odricanju i strpljenju? I znamo li uopšte šta je to dobrota, šta je to što čoveka čini “dobrim”? Šta je to što pretegne na tasu između tamne i svetle strane čovekovog bića? Da li je to tek puko pridržavanje poželjnih pravila ili zapisano u DNK nosimo tajni kod dobrote koji naprosto imamo ili nemamo? Šta su kriterijumi i merila? Da li je, na primer, dečak rvač koji je namerno izgubio meč od svog protivnika obolelog od cerebralne paralize genetski kodiran na dobročinjenje ili mu je u najranijem uzrastu usađen obrazac poželjnih veština i socijalnih manevara koje će instrumentalizovano korisiti kad zatreba? I šta je okidač herojskog čina dobrote kad se čak i sopstveni život ugrozi da bi se sačuvao tuđi?

Dobar, loš, zao…

Kod  svakog čoveka susreću se i prepliću ljubav i mržnja, zahvalnost i osveta, dobrota i srdžba, pozitivno i negativno. Uzajamna zavisnost ovih socijalno suprotstavljenih karakteristika  je iskustveno dokazana i višestruko potvrđena. Čak i masovne ubice i počinioci najstrašnijih zlodela zaiskre  katkad dobrotom. Neka druga osoba ili situacija preobrati te simbole zla u plemenite ljude. Žestoki momci beogradskog asfalta, od kojih su mnogi odavno završili u čituljama, znali su biti beskrajno dobri, nežni i pažljivi  prema nekome i nečemu. I obrnuto – iz najboljih i najplemenitijih katkad  sevne munja mržnje, srždbe, pakosti, zavisti, želje za osvetom. Robujemo li pomalo nametnum stereotipima po kojima dobar čovek nužno mora da bude skroman, prilježan, dobronameran, umeren, ispravan, dostojanstven, častan?

I šta bi se zapravo desilo kad bi se hipotetički planeta očistila od  loših, nevaljanih, zlih, od prevaranata, mešetara, bučnih, grubih, agresivnih? Da li bi u tom slučaju postojanje dobrih bilo obesmišljeno, da li bi ova vrlina izgubila smisao kao kontrateg na vagi univezuma? Najzad, da li bi samo dobri onako kako ih vidi i želi religija imali snage da povuku čovečanstvo napred ili bismo još hodali za nekim Mojsijem tražeći obećanu zemlju, kao savršeni primerci stada koje poslušno ide za svojim pastirom?  Da li bi takav čovek mogao da dosegne do velikih stvaralačkih moći, do kreacije, da li bi mogao da izumi vatru, točak, struju, naočare za vid…?

Budi pametan da ne bio loš

Književnici, spremniji da prihvate dualizam ljudskog bića, takođe su se kroz svoja dela bavili ovim fenomenom. U jednoj od svojih knjiga, Nik Hornbi se bavi ispitivanjem granica ljudske dobrote. Koliko čovek zaista može biti dobar? Koliko može od sebe da sakriva zlo koje sam čini, ili da ga potiskuje zarad navodne dobrote? Postoje trenuci u kojima čovek čini zlo, ono pravo, istinsko zlo. Ali, ne čini ga iz nekog očiglednog razloga,već zbog toga što mu se ukazala prilika za to, jer je uvideo šansu da iz sebe izbaci ono sa čim živi i čije postojanje ne želi da prizna.

Čini mi se da se suštini najviše približio veliki putopisac Zuko Džumhur koji je pri tom svoju misao umeo da iskaže onim divnim jednostavnim jezikom koji ne dozvoljava dalje dileme na tu temu. U jednom intervjuu rekao je: ”Dobar čovjek ne postoji, to je zabluda loših ljudi. Dobar čovjek je vještačka tvorevina, rezultat teške unutrašnje borbe sa samim sobom. Kada bi ta sumnjiva pojava, koju nazivate dobrim čovjekom, bar odškrinula pendžere svog unutrašnjeg svijeta, vidjeli biste da je unutar svih nas manje ili više isti kal, sazdan od sličnih nekvaliteta. Zato bih radije, umjesto o dobrom, govorio o pametnom čovjeku. Budi pametan da ne bi bio loš. Pametan čovjek povazdan bišće po sebi, odstranjuje svoje lošosti, i u jednom trenutku shvati da nikada nije dosta tog biskanja, da je loš karakter naš duševni korov, ti ga pljeviš a on se otima, raste li raste. Ne date se ni ti ni on u toj pljevidbi bez kraja. Nikada ne možeš odstraniti svoje mane, ali nikada ne smiješ ni prestati da ih tamaniš. A ako si uporan, ako se ne predaješ, onda ti se poslije decenija savjesnog rada može desiti i to da u ogledalu ugledaš nekog nasmijanog i smirenog sebe. I tu ti je možda ključ. Ako potamaniš dovoljno svojih zala, ako ih nekako turiš pod kontrolu, onda ispod njih izbije vedrina. Pojavi se osmijeh. Najljepši prizor na nekom čovjeku je njegov osmijeh. Razvučeš ove svoje žvalje od uha do uha i kažeš sebi: “Pa, jebem mu miša, možda baš i nisam ispao tako loše…”

Dobrota – jedinstven osećaj punoće življenja

I dok se kroz istorisjke turbulencije još uvek traga za definicijom dobrog sa stanovišta religije, filozofije i etike, na ličnom planu čovek je, tražeći svoje mesto pod suncem prihvatio pragmatičan pristup dobroti, prilagođavajući se prilikama i ne misleći o tome negira li samog sebe, negira li život u svoj njegovoj složenosti, funkcionalizujući dobrotu po potrebi. Može da bude i dobar, kad zatreba, dobrota je ponekad moćno  oruđe za postizanje nekog cilja. No, kako je na tržištu vrednosti savremenog doba dobrota padala sve niže kao način postizanja bilo čega sem onog iskonskog unutrašnjeg zadovoljstva, tako su i doba dela počela da izlaze iz mode. Na njima su istrajavali jedino oni sa neodoljivom unutrašnjim porivom da učine nešto dobro, pre svega zbog sebe, zbog tog moćnog neponovljivog osećaja koji proizvodi ovakav čin, osećaja zbog kog čak i najokoreliji prestupnici bar ponekad posegnu za dobrim delom.

Iako svako od nas ima ideju o tome ko su dobi ljudi i koje osobine čine dobrog čoveka, mnogi istraživači beskrajnih dubina ljudske duše koje kratko nazivamo psiholozima, smatraju da postoji skup osobina koje su ljudi cenili kroz čitavu istoriju i za koje istraživanja pokazuju da pridonose sreći i zadovoljstvu pojedinca ali i dobrobiti zajednice. I što je najbitnije, da ih možemo razvijati kod sebe i podsticati kod drugih? Skup  mudrosti, kreativnosti, otvorenosti uma, nade, optimizma, poštovanja, lepote i izvrsnosti, pravednosti, hrabrosti  doprinose boljem i smislenijem životu. Dakle, reč je o načinu a ne sredstvu i merilu života, o tome da je čovek centralno mesto univerzuma sa mogućnošću i sposobnošću da bude i nešto drugo od onoga što mu je priroda utisnula kao nagon.  Ne postoji recept za dobrotu, ali kao i sve velike stvari, ona je uvek u jednostavnim postupcima, manirima i dobročinstvima. Sitnice dobrote čine blago najvećih životnih riznica od pružanja ruke nemoćnome, pažljivog slušanja ostarelog čoveka kog više niko ne želi da sluša, davanja krvi potpunom strancu ili zaveštanja organa nekom nevoljniku onda kad vama taj organ apsolutno ničem ne bude služio.

Dobrota na lošem glasu ?

Iako se sve ostalo lakše i brže zaboravlja od dobrih dela, iako su “dobri ljudi  sreća ovog sveta”(M. Selimović), a dobra, uprkos svemu ima svuda oko nas i u nama, kako to da sve manje spremni da ga pokažemo i iskažemo? I zašto je malo onih koji ga čine? Zaista, kako biti dobar kada apsolutne dobrote kojom bismo možda hteli da se ogrnemo definitivno nema, a zavist i netrpeljivost nam se ”petljaju” uvek iznova u nastojanja da postanemo dobri?  Tražite li, uprkos svemu, onu savim običnu, svakodnevnu dobrotu u ovom prilično surovom svetu, probajte da krenete od svog srca, bez bojazni da ćete ispasti slabi. Ako je ima u vama, onda ima nade da ćete je naći i svuda naokolo. Za kraj, jednostavan test za utvrđivanje ličnog faktora dobrote. Neponovljivi Duško Radović već je rekao ono što sam htela da kažem ovim prilogom: “Proverite da li ste zaista dobar čovek. Pomozite onima koji vam ne mogu uzvratiti.”

Telefon: +381 64 1574420
Fax: kontakt@salonknjiga.rs
Beograd, Francuska 14