Nostalgija – nečujni vapaj za pripadanjem

Nostalgija za mestima tek je opsena:

svaka je nostalgija, nostalgija za jednim nestalim vremenom

 i za jednim nestalim ja u njemu.

Vladan Desnica

Znam je odavno, toliko dugo koliko doseže pamćenje. Energičnu, pametnu i hrabru ženu žustrih pokreta i britke misli, koja je savršeno uspevala da balansira između svog blistavog uma i osebujnih emocija, između svog natprosečno raskošnog bića i trivijalnosti sveta koji je okružuje. Od onih koji su vazda bili kadri “stići, uteći i na strašnom mestu postojati”, ne priznajući slabosti i ne dozvoljavajući ni sebi ni drugima izgovore i alibije za sve što su mogli, a nisu hteli ili smeli. U njenom rečniku nije postojala reč “ne mogu”, a životne neminovnosti stoički je nosila i podnosila, bez vidljivih tragova koji su po ljudima njenih godina bivali ispisani, kod nekih tek naslućujuće meko kao blagim akvarelom oslikani proživljeni život, a kod drugih kao oštrim perorezom urezani. Poslednjih godina, nju svemoguću, nadigranu od života, sve češće srećem odlutalo zagledanu u nešto izvan i iznad sadašnjosti, nežno osmehnutu jedva primetnim smeškom koji omekšava umorno, nekad lepo lice, kako, plovi morima nežnih sećanja na neka minula srećnija vremena kojima potire breme otežale stvarnosti.

Kada se čovek nađe opasan tišinom tuđeg neprisustva, iskrckan, polupan i polomljen, defragmetovan na najsitnije parčiće, umoran od trčanja za smislom koji se varljivo pojavljivao, pa nestajao, sam i nemoćan da spozna sebe u tom kršu, krhotine svog života pokušava da počisti vraćajući se, psiholozi bi rekli regresivno, u  gorko-slatke emocije u kojima je, u jasno omeđenim i uređenim prostorima, postojala snaga, volja, želja i nada da se život nadmudri i nadigra. I sebe katkad uhvatim kad me sećanja ponesu, kako se zagledam negde u daljine, tražeći u tom bezimenom prostoru i vremenu zrnce nade u moru beznađa – mala nostalgija za nečim što je moglo biti ali nije.

Nostalgija, sentimentalna čežnja za prošlošću, kako je danas najčešće definišu stručnjaci, jedno je od najdominantnijih osećanja današnjice. Lična i kolektivna, konstruktivna i destruktivna, nostalgija postaje životna tema uspešnih i neuspešnih, praktičnih i senzibilnih, pobednika i poraženih, onih koji su se u potrazi za svojim snom odmetnuli daleko od svog doma, kao i onih koji se nisu mrdnuli sa kućnog praga. Sa interneta nas dnevno zapljuskuju najrazličitije nostalgične ispovesti egzistencijalne praznine zasnovane na masovno raširenom osećaju besmisla kroz koje bolno provejava nečujni vapaj za pripadanjem.

Možda upravo u jednom od takvih raspoloženja, Meša Selimović je zapisao: “Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je kako ne bi boljela. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji. Ovako se miješaju utvare i život, pa nema ni čistog sjećanja ni čistog života.”

Samo nostalgija u nama uvek živi

Reč nostalgija dolazi od grčkih reči nostos (povratak kući) i algos (bol). Kroz istoriju je često imala negativne konotacije – izvorno se koristila za opisivanje intenzivne čežnje za domom koju su osećali oni koji su bili razdvojeni od svojih izvorišta, prijatelja i porodice. Ostaće tajna da li su je osećali Eva i Adam kada su prognani iz raja, i svi oni nomadi koji su kroz vekove hodali, u potrazi za svojim snom, ali je izvesno da je nostalgiju kao reč prvi upotrebio švajcarski lekar Johanes Hofer u sedamnaestom veku, što ukazuje da je ovo osećanje prvo primećeno i shvaćeno kao bolest, koja je nostalgičare diskvalifikovala kao marginalce i luzere, da bi tek mnogo kasnije od stručne javnosti dobila dobila prolaznu ocenu kao prihvatljiv emotivni način koji može biti od pomoći u održavanju osećaja sopstvene vrednosti kad “lađe potonu”, povećanju klonulog samopouzdanja i održavanju optimističnijeg pogleda u budućnost. “Naši rezultati upućuju na to da nostalgija, potpomognuta optimizmom, može pomoći pojedincima da se nose s psihološkim nedaćama”, rekao je dr Tim Vajdšat s Univerziteta Sauthempton.

Foto: studio Mujanović

Nostalgiju su nekad smatrali prolaznom izlečivom boljkom i  lečili su je  pijavicama, opijumom i boravkom u prirodi. Do našeg doba ta prolazna bolest prerasla je u hronično savremeno stanje. Tehnološki  napredak i razvoj ne samo da nisu izlečili nostalgiju, nego su je pretvorili u globalni fenomen, jedan od najraširenijih odbrambenih mehanizama ljudske vrste  kojim se štiti od osećaja nemoći, napuštenosti i praznine u turbuletnim vremenima ubrzanog ritma i velikih istorijskih potresa. U ogledalu savremene opčinjenosti sticanjem, imanjem, standardom i komforom koji otuđuju i podržavaju samodovoljnost, neutaživo tinja iskonska čežnja i potreba za pripadanjem, zajednicom, za stalnošću i sigurnošću u nestalnom svetu dnevnih promena. Ali uprkos njenoj sveprisutnosti, ona se nekako sve više i snažnije poriče, o njoj se neretko govori s omalovažavanjem i podsmehom, kao o slabosti ljudskog duha kojoj nema mesta u nemilosrdnoj tržišnoj areni. U tom negiranju najglasniji su, paradoksalno, upravo oni čiji su gubitak, tuga, čežnja i patnja najveći. Oni od nostalgije prave tabu temu u strahu da bi ih makar samo jedan pogled u prošlost mogao zauvek zaustaviti i okameniti, postati epitaf njihovih neostvarenih snova.

Ponavljanje neponovljivog

Uprkos negiranju, ima je svuda oko nas – u najrazličitijim formama ispoljena nadilazi stanje pojedinca i pokreće čitav niz psihosocijalnih i ekonomskih procesa. Njome se najčešće manipuliše na društvenom planu svođenjem na pojednostavljena i šablonska tumačenja koja se potom stavljaju u funkciju određenih ideoloških i političkih platformi. Na nostalgiji profitiraju, a sve češće njome i manipulišu mnoge indsutrije: od informatičke koja je dosegla do morbidne virtuelne animacije koja simulira susret majke sa umrlim detetom, preko turističke koja osmišljava ture s izraženom emotivnom konotacijom, marketinške koja u svojim kampanjama često targetira ovo složeno osećanje do farmaceutske koja, kad ništa drugo ne uspe i kad nostalgija preraste u depresiju, nudi na beskonačno mnogo načina upakovan farmakološki šareniš. O psihološkim savetovalištima da ne govorimo – niču na svakom ćošku preuzimajući za velike pare ulogu zdrave porodične, familijarne i prijateljske komunikacije koja je vekovima unazad bez ikakve nadoknade bila najstabilniji i najpouzdaniji faktor mentalne i emotivne stabilnosti. Najnoviji slučaj emotivnog kolapsa jednog od najuticajnijih psihologa današnjice Džordana Pitersona čija predavanja na Jutjubu imaju preko 35 miliona pregleda i čija je knjiga “Dvanaest pravila za život” postala svetski bestseler prodat u milionskom tiražu, najbolje ilustruje kvalitet učinka i domete savremenih psiholoških gurua i njihovih instant recepata. Džordan Piterson nedavno je završio u indukovanoj komi u moskovskoj bolnici kako bi mu se sačuvao život ugrožen ozbiljnom upalom pluća koju je izazvala prevelika upotreba lekova za smirivanje anksioznosti kojom nije uspevao da prevlada lične izazove pred koje ga je život postavio!?

Koliko je nostalgija, uprkos nastojanjima za njenim pojednostavljivanjem, složen fenomen vidljivo je po tome što  njeno proučavanje ne pripada striktno nijednoj određenoj naučnoj oblasti. Vrući nostalgični krompir u eri masovnih spoznaja, prebacuje se od psihologa do filozofa, od sociologa do književnika, frustriranih u nemoći da je zauzdaju i kanališu. Svojom neuhvatljivošću zatekla je čak i tehnokratsku inteligenciju  koja se odavno striktno deklarisala iznad  trivijlnosti emotivnih “trica i kučina” – sve dok i sami, vođeni neukrotivom čežnjom, ne pronađu utočište na svojim  izvorima vraćajući se onome od čega su nekad pobegli.

Zavodljivi predmet nostalgije koji izmiče svojom neuhvatljivošću simbol je globalne kulture. U njoj se zbrajaju pojave koje se međusobno isključuju – ponavljanje neponovljivog i materijalizacija nematerijalnog. Nekima je ona tek način umetničkog izraza, drugima strategija opstanka, sredstvo pronalaženja smisla u ograničenim mogućnostima, nekima vraćanje u pređašnje stanje, drugima povod za nove akcije. Jednima je izbor, drugima – nužnost.

Nostalgija život čini smislenijim

I šta onda misliti i šta reći ženi s početka teksta i o svima nama koji se ponekad sklonimo pod kišobran nostalgije, s uverenjem da smo tamo sigurni i bezbedni i očekivanjem da ćemo se na tim izvorima napojiti nedostajućom energijom neophodnom za trajanje? Da li je ona stanje, bolest, anahronost, neprilagođenost, slabost, bežanje od odgovornosti ili tek potreba za zaustavljanjem vremena i paćeničko treperenje duše kojoj je tesno u svakoj novoj ulozi koja nadilazi lični skup vrednosti i uverenja?  Šta je bolje – prigrliti to pomalo tajanstveno osećanje i stanje u čiju prirodu i realno postojanje, kao i svih nematerijalnih pojava, nismo sasvim sigurni, kao što nismo sigurni kuda će nas odvesti? Potisnuti je i pretvoriti u neku prepoznatljiiviju i bliskiju psihosomatozu ili potražiti pomoć tamo gde vlada manipulacija? Čime je meriti i kako nadvladati? Kada je i kako, kad zakuca na vrata svih naših obmana i samoobmana, odbaciti i odgurnuti, a kada prihvatiti, čak prizvati kao potrebno katarzično iskustvo nadrastanja bola od prolaznosti, neukorenjenosti i nepripadanja, koje će kreativnim ispoljavanjem sublimirati sve tuđe nostalgije?

Estetika umetničkih dela voljnih i nevoljnih izgnanika po svoj prilici je trenutno jedan od boljih odgovora na temu nostalgije. Umesto da leče otuđenje u egzilu, izbegli umetnici koriste ih kao ličnu psihoterapiju. Primeri ruskih emigranata, pisaca Nabokova, Brodskog, Dovlatova i drugih koji su osećaje otuđenja i nostalgije pretvorili u strategiju opstanka, model su prihvatljivog traženja rešenja – u samom sebi. Njihovi autobiografski tekstovi i umetnička dela nisu samo nežna sećanja na prošlost nego i samosvesna razmišljanja o nostalgičnoj naraciji. Iako su bili opsednuti povratkom kući, ni jedan se nije nikad vratio u Rusiju. Ostanak, a ne povratak, bio je pokretačka snaga njihove umetnosti. Nostalgiju kao stvaralački postupak koristili su i mnogi domaći književnici: Isidora Sekulić, Jovan Dučić, Miloš Crnjanski čiji je “Lament nad Beogradom” nastao u tuđini 1956. godine svedočanstvo pobede nad vremenom i ništavilom i trajanja kroz poeziju, ali i oni koji su ceo život ostali u zavičaju poput Bore Stankovića ili Alekse Šantića.

Za one druge kojima stvaralaštvo nije izbor ali nostalgija, koliko god mala, lična, povremena  i nebitna svetu, jeste, ključ bi mogao biti u prihvatanju jer samo tako, iako je najčešće pokreću negativne emocije, ona može biti i prijatno iskustvo  (kao u pesmi “Crvene jabuke”- Sve to skupa, sve me muči, a ta muka zna da prija, to se zove stari druže, kratko jasno – nostalgija)  koje usamljenost, tugu i teskobu čini podnošljivijom. Iako postoje situacije koje nikada više nećemo doživeti i ljudi koje nikada više nećemo videti, nostalgijom se mogu ponovo proživeti delovi prošlosti i uvideti kako su oni oblikovali našu sadašnjost. Čak se i prilično neodređeni naučnici slažu da “nostalgija može biti relativno zdrav način nošenja sa strahovima i fokusiranja na učenje nečeg vrednog ili izvlačenja najboljeg iz loše situacije.” Drugim rečima, nostalgija može pomoći da nasumičnim negativnim događajima na koje ne možemo da utičemo, damo smisao i svrhu.

Stana Šehalić

 

Telefon: +381 64 1574420
Fax: kontakt@salonknjiga.rs
Beograd, Francuska 14