Ne nalazi se biser u svakoj školjci ali svaku treba pregledati.
Nemačka poslovica
Uoči dodele ovogodišnje NIN-ove nagrade za najbolji roman godine, oglasilo se 18 pisaca, među kojima i dvojica laureata ovog priznanja, koji su odlučili da njihova dela više ne učestvuju u izboru najboljeg romana. U zajedničkom saopštenju sa naslovom “Bojkot NIN-ove nagrade” uputili su oštru kritiku kompetentnosti žirija, njihovim kriterijumima pri izboru, ideološkoj obojenosti nagrade i romana koji se njome promovišu. Pa, da ne bude posle kako ne idemo u korak sa svetom. Odmah posle afere sa Nobelovom nagradom za književnost, eto i sasvim našeg skromnog doprinosa proizvođenju potencijalnih afera i skandala. Tako je dobitnik 66. Ninove nagrade za roman godine Saša Ilić za delo “Pas i kontrabas” dobio gratis publicitet za koji će vreme pokazati da li je u bio u prilog ili na štetu njegovom delu.
NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman godine (kako glasi pun naziv ove nagrade), koju dodeljuje beogradski nedeljnik NIN, svaki put iznova ustalasa pomalo anemični književni život Srbije, a književnost, inače prilično marginalizovanu u medijima, uvede u žižu interesovanja. Dobitnik NIN-ove nagrade, ma koliko nepoznat široj javnosti, preko noći postaje medijska zvezda i vlasnik (za naše prilike) pristojne sume novca, roman dobije posebno mesto u izlozima knjižara, a ono malo preostalih sa navikom i potrebom čitanja u razgovorima se preslišavaju „Još uvek nisi stigla da pročitaš NIN-ov roman?“
Kao i oko mnogo čega drugog u zemlji Srbiji, i oko ove nagrade mišljenja su postojano podeljena – do isključivosti i ektremno suprostavljenih stavova. Postojanje ovakvog priznanja neki osporavaju dovodeći ga u vezu sa društveno-političkim uticajima pod koje mogu potpadati i stvaraoci i članovi žirija, dok ga drugi predstavljaju kao ključni parametar onoga što je vredno čitanja u književnoj produkciji prethodne godine. Sa svim oprečnostima, NIN-ova nagrada, ustanovljena 1954. godine, traje punih šestdeset godina i već samom činjenicom što se oko nje i povodom nje ukrštaju i lome književna i ostala pera, govori u prilog njenoj važnosti, kako za dobitnike, tako i za one koji je dodeljuju, pa i za one kojima je reper u izboru literature.
Ovo, nekad apsolutno najprestižnije literarno priznanje u ex-Jugoslaviji, sa svim svojim usponima i padovima, između oštrih osporavanja jednih i bezrezervne podrške drugih, etabliralo se kao važan društveni, kulturni i umetnički fenomen i kao značajna tačka u stvaralačkim nastojanjima pisaca. Uprkos činjenici da Srbija ima najveći broj književnih nagrada u odnosu na broj stanovnika, nagrada nedeljnika NIN za roman godine ima najveću specifičnu težinu. Među mnoštvom drugih priznanja (kažu da ih se u Srbiji podeli podeli preko tri stotine na godišnjem nivou), upravo ovo najviše utiče na sudbinu, kako samog dela, tako i pisca.
Ima neka tajna veza
Bez obzira na javni stav, moglo bi se sa velikom verovatnoćom tvrditi kako skoro svaki pisac potajno sanja da mu delo bude ovenčano priznanjem koje dodeljuje NIN-ov žiri. Kako inače objasniti da čak i oni koji su javno negirali nagrade i unapred se ograđivali od njih, nisu odbijali da ih prime kad je došlo “njihovo vreme”? Ili hiperprodukciju prijavljenih odnosno kandidovanih romana kojih ih je iz godine u godinu sve više – toliko da prosta računica ukazuje na nemogućnost savlađivanja tolikog štiva od strane članova žirija koji su, ipak, živi ljudi (o sadržajima nekom drugom prilikom). U odnosu na nekadašnjih par desetina dela iz sedamdesetih godina, poslednjih nekoliko godina broj kandidovanih naslova se utrostručio ili čak učetvorostručio. Ono što je izvesno da u međuvremenu svakako nismo postali nacija pisaca, bar ne više nego što smo bili. Niti je kvantitet iznedrio kvalitet. Pre bi se moglo reći da je obrnuto, odnosno da se među par desetina naslova koji su nastajali na prostorima bivše Jugoslavije kondenzovao profilisani kvalitet podržavan pažljivo vođenom književnom politikom i brižljivo osmišljavanom produkcijom. Objavljivanje romana u tadašnjim uslovima nikako nije moglo biti rezultat želje autora ili njegove finansijske moći, nego odluke određenih autoriteta koji su, na osnovu postojećih sistema vrednosti davali stručni, književni, urednički, pa i društveni „blagoslov“ za objavljivanje određene knjige.
I sam način žiriranja, iako prilično iscrpljujući, svojevremeno je obezbeđivao odluci žirija neophodnu meru validnosti. Naime, žiri se u tom periodu sastajao i po desetak puta, o svakoj knjizi se dugo i temeljno diskutovalo, pravilo se više odabira, dok se posle mnogobrojnih sastanaka ne bi najpre napravio uži izbor, a potom odabrao jedan roman. Takva odluka sigurno „naslonjena“ na stabilan vrednosni sistem, bila je dosta pouzdan garant nepristrasnog vrednovanja dela odnosno njegove pripadnosti elitnoj književnosti. Iako je ovaj princip u potonjim godinama zamenjen modelom po ugledu na izbor Gonkurove nagrade, a sastav žirija proširen uglednim imenima književne kritike, iako se eksperimentisalo sa uvođenjem ljudi po takozvanom, tada vrlo popularnom “ključu”, prevashodno na liniji Beograd-Zagreb-Sarajevo, očuvana je neophodna profesionalnost u radu žirija koji je ocenjivao, ne samo kandidovani roman, već se izvesno osvrtao i na ukupan stvaralački opus autora.
Znameniti Ninovci
Dobrica Ćosić, prvi dobitnik NIN-ove nagrade
Prvi put nagrada književne kritike za roman godine dodeljena je 1954. godine Dobrici Ćosiću za roman „Koreni“. Te godine žiri je radio u sastavu Milan Bogdanović, Velibor Gligorić, Steva Majstorović, Borislav Mihajlović, Zoran Mišić i Eli Finci. Iako su se mogle čuti opaske da su u tim prvim godinama nagrađivani podobni, među dobitnicima su se našli Meša Selimović za roman „Derviš i smrt“, Miroslav Krleža, Branko Ćopić, Ranko Marinković… danas klasici domaće književnosti, nezaobilazna lektira, ne samo u školama, već i ličnom književnom sazrevanju.
Mnogi se slažu da su sedamdesete i osamdesete zlatno doba NIN-ove nagrade, kada su nagradu za najbolji roman godine dobili najveći srpski književnici, među kojima i Borislav Pekić za „Hodočašće Arsenija Njegovana“ (1970), Miloš Crnjanski za „Roman o Londonu“ (1971), Mihajlo Lalić za „Ratnu sreću“ (1973) Aleksandar Tišma za „Upotrebu čoveka“ (1976), Antonije Isaković za „Tren“, Milorad Pavić za „Hazarski rečnik“…
Tokom 60 godina koliko traje dodeljivanje ovog književnog priznanja, trostruki dobitnik bio je Oskar Davičo koji je i dve godine zaredom dobio ovu nagradu za romane „Gladi“ (1963) i „Tajne“ (1964), a prvi put je nagrađen 1956. za roman „Beton i svici“.
Dvostruki dobitnici bili su Dobrica Ćosić koji je pored „Korena“ uzeo nagradu i za roman „Deobe“ (1961), kao i Živojin Pavlović za romane „Zid smrti“ (1985) i „Lapot“ (1992).
Najmlađi laureat ove nagrade bio je Vladimir Arsenijević, koji je sa 29 godina, 1994. nagrađen za roman „U potpalublju“.
Od 1954. do 2014. godine nagrada je samo 4 puta dodeljena ženama, a dobitnice su bile Dubravka Ugrešić za roman „Forsiranje romana rijeke“ (1988), Svetlana Velmar Janković za „Bezdno“ (1995), Grozdana Olujić za „Glasove u vetru“ (2009) i Gordana Ćirjanić za roman „Ono što oduvek želiš“ (2010).
Prvu deceniju postojanja NIN-ovog romana obeležilo je i jedno nedodeljivanje nagrade. Daleke 1959. godine NIN-ova nagrada nije dodeljena. Iako je te godine objavljeno 36 romana, među kojima i ostvarenje Miodraga Bulatovića „Crveni petao leti prema nebu“, žiri je smatrao da „pored velikog broja nema tog kvaliteta koji bi bilo kom piscu mogao zaslužno doneti nagradu“, ocenivši ukupnu produkciju dosadnom i nezanimljivom. Prosto je neverovatno kako u potonjim godinama, među kojima je izvesno bilo produkcijski mršavijih od 1959-te, niko nije posegao za sličnim obrazloženjem, ne libeći se da obznani siromaštvo ideja i duha književnih dela.
S Nobelom i bez njega
Ako je za utehu, ni u svetu nije mnogo drugačije. Slične dileme, polemike, pa i skandali prate dodelu i najprestižnijih međunarodnih književnih priznanja – od Bukera, preko Pulicera, pa sve do Nobelove nagrade za književnost. U istoriji Nobelove nagrade, mnoga vrhunska književna ostvarenja su previđena ili nisu uopšte priznata kao takva, često zbog političkih razloga, nedostatka prevoda ili nekih drugih razloga. Tamo su polemike počele već pri prvoj nagradi, 1901, koju je dobio Francuz Sili Pridom, a ne Tolstoj.
Nobelovom komitetu takođe je mnogo toga zamerano – od politizacije do evrocentrizma. Najčešće zamerke odnose se na to što nagradu nisu dobili neki od najvećih pisaca XX veka, među kojima su i Franc Kafka i Vilijam Fokner, ali i legendarni Tolstoj, koji je uporno zaobilažen od 1901. sve do smrti 1920. godine, ali su usmerene i ka dobitnicima, poput državnika Vinstona Čerčila, koji je dobio Nobela za književnost 1953. iako je pisao istorijsko-politička dela.
Iako je lista nobelovaca listing književnih veličina, ništa manje impresivan nije ni spisak onih koji su ostali van domašaja ovog priznanja. Nobelova nagrada za književnost zaobišla je i takve veličine kao što su Anton Čehov, Bertold Breht, Teodor Drajzer, Džozef Konrad, Henrik Ibzen, Džejms Džojs, Artur Miler, Vladimir Nabokov, Marsel Prust, Dejvid Selindžer, Tenesi Vilijams i mnogi drugi. Prestižno priznanje 1964. odbio je da primi Žan Pol Sartr, izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama, a 1925. Džorđž Bernard Šo se odrekao novčanog dela, preusmerivši ga u fond za prevođenje, štampanje i promociju ne engleskom tržištu dramskih dela norveškog pisca Augusta Strindberga koji nikada nije dobio ovu nagradu.
Posle 113 godina postojanja, javnost je bila zadovoljena sporadičnim priznanjima o učinjenim propustima i lošim izborima pri ranijim dodelama, a poslednja afera, okončana duplom dodelom Handkeu i Tokarčukovoj, bila je najpozbiljniji izazov postojanju ovog prestižnog književnog priznanja.
Izbor Ive Andrića 1961. godine izazvao je velike kontroverze na području tadašnje Jugoslavije. Savez književnika Jugoslavije predložio je Andrića, zajedno s Miroslavom Krležom, još u februaru 1958. godine. Dok je Andrić bio u užem izboru još 1960. godine, Krleža je bio nominovan tri puta, ali nagradu nije dobio, iako je govorio da je ne bi ni primio, čak i da je izabran. Godine 1961, kada je ona uručena Andriću, u užem izboru bili su još i Džon Štajnbek, dobitnik nagrade 1962, italijanski romanopisac Alberto Moravija i engleski pisci Lorens Darel (nominovan i 1962.) i Grem Grin (nominovan i 1974.).
Kod srećne ruke
S tom olakšavajućom okolnošću sličnih svetskih iskustava, koja svakako ne bi trebala da postane alibi za sve što nije dobro, možda ćemo ipak blaže suditi o propustima i previdima u dodeli ovog domaćeg prestižnog priznanja. Iako bi nagrada trebala prevashodno da bude verifikacija vrednosti dela, sa sigurnošću može tvrditi da nijedna, pa ni NIN-ova nagrada, nije uvek dodeljivana najboljim romanima. Pored društvenih prilika, preovlađujućih vrednosnih sistema, relativnost izbora svakako je uslovljena i konkurencijom. Žiri je na mukama i pred dobrom ponudom, možda još više nego pred slabom. Skup udruženih faktora neretko je rezultirao ishodom u kom su bez nagrade ostajala mnoga izuzetna dela čiju je vrednost potvrdilo vreme, poput Lalićevih „Lelejske gore“ (1957) i „Hajke“ (1960), „Proljeća Ivana Galeba“ Vladana Desnice (1957), Selenićevih „Memoara Pere Bogalja“ (1968)… Prema nekima od njih nepravda će biti ispravljena kasnije, pa će tako Mihajlo Lalić 1973. dobiti ovo priznanje za roman “Ratna sreća”, a Slobodan Selenić 1980. za roman“Prijatelji”.
Danilo Kiš je vratio NIN-ovu nagradu
Međutim, neki će trajno ostati uskraćeni za ovo priznanje, kao što će neki koji su ga dobili – vratiti. Danilo Kiš, tada najmlađi laureat, vratio je nagradu dobijenu za „Peščanik“ 1972. godine, izrazivši pre toga sumnju u „opstanak umetnosti reči na ondašnjem vašaru evropskog književnog tržišta“, doduše nekoliko godina posle dodeljivanja. Milisav Savić učinio je isto 1991. godine kada je nagrađen za roman “Hleb i strah”. Sa Radomirom Konstatinovićem koji 1996. nije dozvolio da se njegova “Dekartova smrt” nađe u konkurenciji, počela je era onih koji su apriori distancirali od nagrade. O onome što se u poslednjih dvadesetak godina dešavalo teško je objektivno suditi, a da se ne sklizne u zamku pojednostavljeno ličnog i možda je najbolje prepustiti vremenu da odredi vrednost nagrađenog dela, odnosno da potvrdi ili demantuje ocenu žirija. Do tada, nagrade, ma šta o njima mislili, važan su deo svakog stvaralaštva. Pogotovo kad “prežive” strašni sud vremena i postanu deo, isto tako važne, tradicije.
Uostalom, do mesta u istoriji srpske književnosti put nikako nije vodio primarno preko NIN-ove ili bilo koje druge nagrade. Tamo se se udobno smestili oni koji su uspešno prošli tu najtežu proveru – sud vremena i koji, uprkos fizičkom odlasku, neumorno ostavljaju trag i pečat među savremenicima.
Deset veličanstvenih
Uoči pedesetogodišnjice dodeljivanja NIN-ove nagrade, 2003. godine kritičari koji su u različitim periodima učestvovali u žiriju glasali su za najbolje nagrađene romane. To su:
-
Meša Selimović – Derviš i smrt
2. Danilo Kiš – Peščanik
3. Miloš Crnjanski – Roman o Londonu
4. Milorad Pavić – Hazarski rečnik
5. Borislav Pekić – Hodočašće Arsenija Njegovana
6. Ranko Marinković – Kiklop
7. Aleksandar Tišma – Upotreba čoveka
8. Radoslav Petković – Sudbina i komentari
9. Dobrica Ćosić – Koreni
10. Slobodan Novak – Mirisi, zlato i tamjan
