Close

Prokletstvo neostvarenih želja nas vraća mestima. Protivno sadašnjim željama, uprkos snažnom protivljenju volje.

Ova misao me pohodi od juče, kada sam (pri)stigla u Pargu. Grčko turističko selo. Naselje raznobojnih, lepih zgrada kraj obale koje blistaju svojim šarenilom sa razglednica i sajtova turističkih agencija. Neporecivo – živopisno.

Kada se pažljivo zagledate u niz kuća na obali ili krenete sporednim, strmim, manje ili više uzanim ulicama, među novim fasadama zapazićete razrušena kamena zdanja, praznih vratnih i prozorskih duplji, iz čijeg srca rastu podivljale smokve. Tragovi prošlosti na koje niko ne obraća pažnju. Kao što niko ne obraća pažnju na tragove antike koja izviruje iz nekultivisanih pejzaža, nepristupačna, zametnuta. Kao i jezik kojim su njihovi preci govorili.

Parga kao paradigma savremene Grčke? Paradigma Balkana?

Tražim zajednički imenitelj balkanskih naroda i čini mi se da sam ga našla. Ponosni na svoju prošlost, a u savremenom dobu bez prepoznatljivih niti koje bi ih za tu prošlost vezivale. Ponosni na antičku prošlost, savremeni Grci ne znaju starogrčki, lokaliteti koji otkrivaju stare gradove i palate teško dostupni. Ako ste fanatik, krenete pešice, pratite nejasne i neprecizne putokaze, kada ih ima, i još nejasnija objašnjenja meštana, pa, ponekad, stignete na odredište. U kolevci Zapadnog pozorišta pozorišni muzej smešten je u malenu parternu zgradu, prošlost ispripovedana u nekoliko soba i kroz skromnu muzejsku postavku. Sem za uzak krug stručnih, nepoznato ostaje i da je rana renesansa nastala baš na grčkom tlu, da je tu postojao „Đoto pre Đota“, da je prešla more i osvojila zapadnoevropske gradove koji su je, kao svoju, učinili dostupnom savremenom čoveku. Književno-istorijske studije Grkinje Venecije Kotas objavljene su u Francuskoj, a samo mali broj dospeo je pred savremene Grke na njenom i njihovom maternjem jeziku.

Srbi, koji s ponosom govore kako se na dvoru njihovog cara Dušana jelo zlatnim viljuškama dok su engleski kraljevi meso čerečili golim prstima, danas iz papirnih kesa žvaću pice i pekarske rukotvorine dok hodaju ulicom ili čekaju gradski autobus. Jezik kojim su obrazovani dedovi govorili još u 19. veku sasvim je nerazumljiv njihovim današnjim obrazovanim potomcima. U školama se ne uči o filosofiji i književnosti srpskog srednjeg veka, a Resavsku školu pretvorili su u posprdnu sintagmu „resavska prepisivačka škola“ koja se odnosi na đake, koji kradom prepisuju, i plagijatore. A da li znaju da Resavska (prepisivačka) škola stoji rame uz rame sa počecima univerziteta u Bolonji, Kembridžu, Oksfordu? Da „prepisani“ i iluminisani rukopisi Resavske škole ne zaostaju za rukopisima koji su nastajali po srednjovekovnim manastirima Zapadne Evrope?

Da, uz već pomenuto, tu je i jeftin turizam, odnosno turizam najniže kategorije namenjen nižim slojevima Zapadnih i azijskih turista kojima je do jeftine hrane i pića. Ponekad i, tužno je, jeftinih devojaka.

U grčkoj Limenariji na Tasosu, mnogovekovnom centru rudarstva, u senci ruševina najveće i najlepše poslovne zgrade Mediterana (administrativnom sedištu danas napuštenih rudnika) belasaju se jednospratne i, retko, dvospratne zgrade sa skromnim, jeftino nameštenim apartmanima koje danas vode udovice i ćerke nekadašnjih pomoraca i rudar

Beograd se, sa svoje strane, u poslednje vreme moćno trudi da dosegne ideal turizma čija su meta strani turisti plitkog džepa.

Zajednički imenitelj Balkana – na rečima ponosni na prošlost, danas zatomljenu, zaboraveljenu u bespućima, sa nejasnom predstavom kako do nje stići, šta od nje naučiti, kako postojati danas, a ne biti anahron? Zaljubljen u sebe prošlog, a ne poznavati ni sebe sadašnjeg?

Emilija Cerović Mlađa

Ostavi svoj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *