Close

            * Gledajući kako se pešačka zona u centru Beograda širi, prisetih se priče koju sam napisala samim krajem devedesetih i uvrstila u zbiru Deda-Blagojeve priče (Nolit, 2000).

            Danas, kada proširena pešačka zona polako guta park, ova priča dobi novi smisao – postade omaž Parku koji će uskoro prestati da postoji. (Emilija Cerović Mlađa)

 

***

*            Rođenom u gradu, za mene su oduvek jedina priroda bili gradski parkovi. To je sudbina nas koji nemamo babe i dede na selu i nismo nikada trčali livadama i poljima, nego smo fudbal šutirali po travnjacima parkova, beležeći goliće tablama sa natpisom «Ne gazi travu«. Ali svako od nas, gradske dece, ima svoj park koji vidi sa svog prozora, u kome je pravilo prve korake, gde se skupljaju sva deca iz komšiluka i u koji veoma rano može da ide samo, praćeno saznanjem da mama može videti šta ono radi.

Dugo sam verovao da je moj park mali, da ga pregaziš u deset koraka. Pa, uostalom, svi iz kraja su mu tepali: Idem u Parkić, Biću u Parkiću, Nemoj izlaziti iz Parkića.

*          Ali koliko je taj naš Šarkić u stvari veliki i koliko on meni znači shvatio sam tek nedavno zahvaljujući boginjama. Zbog dodsadnih crvenih tačkica rasutih u rojevima po mom telu čitavih nedelju dana nisam mogao da izađem iz svoje sobe, niti je iko, osim mame, mogao da mi se približi. Čak ni tata, iz nekog razloga boginje su za njega bile veoma opasne. Bio sam ostavljen sam sa svojim igračkama, svojim knjigama i, naravno, svojim crvenim tačkicama. One su činile da sve stvari oko mene, ma koliko mi do tada bile zanimljive i drage, izgube svaku draž. To je zato što nisam želeo, već zato što sam morao da budem sa njima. Osetio sam da mi strašno nedostaje moj Parkić. Ne drugovi, ne igra sa njima, ne fudbal, nego baš moj Parkić. očeo sam d provodim sate uz prozor gledajući u njega. Pred mojim očima otvorili su se svetovi o kojima do tada nisam ni sanjao, a svi smešteni u mom Parkiću. Jedan je smenjivao drugi, bez prestanka, bez predaha, u krug, u krug, u krug… često ne znajući ili ne mareći jedni za druge.

Foto: Slađana Pantelić

*            Nebo nad Parkićem još je belo od svitanja. Pod širokim senkama bogatih kestenova, na tvrdim klupama, naziru se usnila tela. To su beskućnici iz našeg kraja. Malo ko ih poznaje, čak im je i lica malo ko video. Jer oni dolaze veoma kasno noću, pretvarajući park u veliku spavaonicu pod okriljem mraka, a odlaze sasvim rano, u vreme kada se bledo nebo blago zarumeni na istoku. Dane provode negde daleko od svog parka-spavaonice i mene, njihovog noćnog suseda. Tek što su noćni stanovnici počeli da napuštaju park i krenuli za svojim dnevnim poslom, niz ulice koje kao zraci teku na sve četiri strane grada, Parkić se u mah pretvorio u omiljeno sastajalište pasa iz našeg kraja. mali i veliki, uredno očešljani ili čupavi, jednobojni i šareni, tromi ili lakog, brzog hoda, pozravljaju jedni druge mahanjem repa i lavežom. Njuškaju okolo ne bi li po mirisima otkrili ko je sve prošao u šta se sve tu zbilo između njihove dve posete. Tu su njihovi toaleti, trim staze, igrališta, omiljeni kafić pored suncokret-česme.

*            Čim su se psi povukli u mir svojih kuća i vratili svojim dužnostima čuvara doma, a mlado sunce zagrejalo prepodnevni vazduh, iz svežine svojih kuća u Parkić su laganim hodom i često oslanjajući se na štap  učetale bake i deke. Požurili su, na svoj spori način, da sa prijateljima iz susedstva podele misli koje su se množile tokom njihovih sati provedenih izvan Parka. Poneko sa sobom dovede svoje unuče još nedoraslo za školu.

*            U podne Park opusti  i u njega se useli vrelina. U njemu zavlada čudna tišina koju ne dotiču buka automobila i bat koraka koji promiču ulicom tik uz njega. I u toj tišini igra jasnih senki što ih ispisuju blještavi zraci sunca i lišće visokog drveća. Poneko, tek nekoliko minuta posedi na jednoj od klupa da se u blagodarnoj hladovini okrepi i predahne, pa onda nastavi svežijim korakom za svojim poslom.

*            Ali čim mine podnevna vrelina i sunce blago iskosi svoje pogled-zrake, a senke se izduže i polegnu po toplom asfaltu, tišine namah nestane. A u Park se usele glasni povici veselja, strasni pozivi na igru, lopte, bicikli i lastiši. Škola se završila, na brzinu se ručalo i prelistala po koja knjiga ili sveska. Tada nastaje besomučna trka za loptom, teranje bicikla u krug, u krug, u krug… kliktavo podvriskivanje. Bez kraja i konca. Bez umora i zastoja. Bez predaha i trana tišine.

*            A zatim, sasvim polako, kao što se polako tama uvlači pod krošnje potiskujući svetlost, tišina počne da se uvlači u Park smenjujući povike veselja i igre, sve dok oni ne postanu sasvim retki i dok se sasvim ne izgube sa poslednjim odblescima sunca na vrhovima visokih krošnji.

*            Moji drugovi su otičli iz Parkića. Zavladale su tišina i tama. Ali ako dobro napregnem oči i uši shvatim da Parkić ipak nije prazan. Pri slaboj svetlosti uličnih lampi nazirem grupe mladića i devojaka, tinejdžera iz našeg kraja. U šumu lišća razaznajem njihov šapat. Sastanu se tu i druže se. Ostanu dugo u priči. Ili se tu tek sretnu da bi druženje nastavili negde u gradu, daleko od našeg Parka.

Evo i pasa ponovo. Bez dnevne veselosti, bez želje za igrom, obiđu nekoliko krugova uz svoje ljude i onda se vrate kućama.

*            Noć je.

Moji drugovi, njihove sestre, braća i roditelji spavaju. Usnule su bake i deke. Spavaju bicikli, lutke i lopte. Spavaju i psi u komšiluku. Samo, njihov je san nekako tanak i prekida se pri svakom šumu. Poneki, s vremena na vreme, zalaje potvrđujući svoju revnost čuvara doma.

U Park se polako vraćaju beskućnici. Zauzimaju svoje krevet-klupe i brzo tonu u san.

Noć je sve blagoslovila hladovinom i mirom.

*            Razmišljam nešto. Parkić i biljke u njemu liče na prirodu. Drveće behara u proleće, a njegovi listovi venu u jesen. Trava je gušća i zelenija leti. Ali… Njegov život je od početka, od rođenja, vezan za ljude. Drveće u šumi samo bira gde će rasti. Drveće u Parkiću posadili su ljudi gde se njima prohtelo. Travi i cveću prostor za život ograničen je stazama koje su ljudi napravili. On ne zna za potoke, žubor vode iz suncokret-česme miluje njegov sluh. Ne zna ni za poplave i suše, ljudi se staraju da drveće i trava nikada ne osete žeđ. A On je zahvalan za to i pristaje da svoj život živi kroz naše živote.

*            I opet, čim se nebo nad Parkićem zabeli od svitanja, a njegovi noćni stanari odu ulicama koje vode na sve četiri strane grada, evo pasa u veseloj jutarnjoj šetnji. Uskoro će i bake i deke stići.

I tako u krug, u krug, u krug, bez kraja i konca.

Emilija Cerović Mlađa

 

Ostavi svoj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *