Manje je više

Savršenstvo ne nastaje onda kad nema šta da se doda,

već kad se ne može ništa oduzeti.

Antoan de Sent-Egziperi

            Tragom sporadičnih vesti kako su se pojedini bogataši, uspešni menadžeri i preduzetnici, čije se bankovno stanje definiše s mnogo nula, odricali svih ili skoro svih materijalnih vrednosti, od novca preko vila sa bazenima do luksuznih automobila, običan čovek koji je uveren da je u hroničnom manjku s pomenutim, ne može da se upita šta je u osnovi ovog retkog obrnutog procesa koji više pretvara u manje?! Jedan od “svežijih” primera je izvesni Džon Čou, izuzetno uspešan bloger i preduzetnik, jedan od onih čije se bankovno stanje definiše s mnogo nula, na svom blogu objavio  je pre desetak godina da se odriče svih svojih stvari, osim nekoliko precizno pobrojanih komada odeće i asesoara koji bi se mogli svrstati pod kategoriju pribora za ličnu higijenu – ukuppno njih petnaest. Džon, inače poznat po mnogim eksperimentima, u svom blogpostu istakao je kako je jedan od glavnih razloga za pokretanje ovog eksperimenta, želja za povećanjem kreativnosti.

            On je samo jedan od novijih u nevelikom ali sve češćem, nizu koji je na velika vrata promovisao američki industrijalac i preduzetnik, megabogataš sa samog vrha Forbsove liste Voren Bafet, odrekavši se 90 odsto svoje imovine u korist dobrotvornih fondacija. Među korisnicima dela njegovog bogatstva  je i  fondacija  Melinde i Bila Gejtsa, koji je, ostavljajući drugima da biju poslovne bitke, takođe krenuo putem rasterećivanja svog života od viška materijalnih vrednosti. Ovaj trend sada već ima nekoliko desetina sledbenika među onima čija se imena uredno prepisuju iz godine u godine u godinu na listama najbogatijih.

            Iako su odvajkada postojali bogataši koji su se odricali dela svog bogatstva u korist opšteg dobra, ili nekog ko ima manje od njih, iako su darodavci i mecene deo mnogih kulturnih tekovina, istorija ipak pretežno obiluje lošim primerima onih koji ne znaju šta će s novcem, ali ga uprkos tome i dalje umnožavaju, ne videći oko sebe nikog i ništa, sem svog konta i kapitala. Dvadeseti vek koji je trku za novcem nametnuo kao imperativ postojanja, sveo je meru vrednosti čoveka na broj nula na računu, a životnu filozofiju na dodavanje još koje nule na konto – od hiljada do miliona, od miliona do milijardi. I tako život neosetno postade sve nula do nule, i uvek malo i nikad dosta… Bez mnogo radosti, a s mnogo straha, grča i rastrzanosti, zarobljeni u svom nultom stanju, često prazniji i nesrećniji od onih koji ne znaju šta će bez novca.

Treba znati stati

            Čini se da su Voren, Gejts i njima slični, još uvek prepoznatljivi po brzini umnožavanja svog bogatstva, istom brzinom spoznali samu suštinu postojanja koju su na zadivljujuće jednostavan a neizmereno dubok način definisale religije u samo praskozorje čovečanstva. Činom odricanja od imanja i posedovanja, stičući u očima javnosti oreol filantropa, ovi ljudi su, po svemu sudeći, potvrdili i pronašli sebe kao ljudska bića koja su otkrila da tamo visoko gde su stigli, brže od drugih, vlada hladnoća, tišina i usamljenost. Spoznajući besmisao imanja koje je teško kontrolisati, nemoguće za života potrošiti, u kom je još manje moguće do kraja uživati, oni su se odlučili za – povratak u život sa svim onim sitnim radostima za koje nije potrebna gomila para. Nisu pristali da budu robovi svog imetka, da jedina mera njihove vrednosti bude njihovo imanje u odnosu na nečije nemanje. Svoju imovinu trampili su za osećaj slobode, radost stvaranja i lakoće postojanja, gde su sitna zadovoljstva, poput Gejtsovog hamburgera kom se vraćao i kao ekstremno bogat, mera užitka.

            I sad, ako je hamburger mera vrhunskog zadovoljstva čoveka koji je imao baš sve, onda se zaista vredi (još jednom i uvek iznova!) zapitati u predahu između preovlađujućeg nagona za sticanjem i optrećenja stalnim strahom od gubitka ─ šta je mera bogatstva. Ko je zaista bogat a ko siromašan? Šta je mera jednog i drugog? Imetak ili stanje? Sudeći po onima koji su dragovoljno očistili svoj život od suvišnih brojki, opterećenja, nepoverenja, sumnji, suludih rokova, poslovnih stresova, lažnih prijateljstava i ostalih suvišnosti, mera je, ipak, uprkos svemu i svima koji nas ubeđuju u suprotno ─ stanje slobodnog duha i ličnosti.

Treba znati stati

            Taj pomalo zaboravljeni prirodni princip ravnoteže, čija je vrednost devalvirala na berzi sumnjivih životnih formula savremenog doba, nije utkan samo u religijska učenja. „Mera u svemu“, rekoše stari Grci, ili „ničeg previše“, ponoviše Rimljani. U svetilištu grčkog boga Apolona u Delfima, isklesan je u pročelju hrama. Kroz istoriju variran na najrazličitije načine, u mnogim oblastima, uvek je počinjao od onih najumnijih, superiornih u odnosu na okruženje i uvek je produkovao sjajna dela, ideje i trendove – od mode preko arhitekture do sveukupnog stila i načina života. Pitanje mere skoro da je postalo graničnik kojim se neumitnim sudom vremena odvajalo „žito od kukolja“, međaš koji je odvajao stvarne od kvazivrednosti.

            Začetnik moderne arhitekture Ludvig Mis van der Roe, čije se građevine odlikuju čistim formama i rafiniranom elegancijom, neprolaznu privlačnost crpio je upravo iz ove jednostavne, samo naizgled protivurečne formule „manje je više“. U potrazi za arhitekturom koja će biti ogledalo života u dvadesetom veku, modifikacijom univerzalnog filozofskog principa stvorio je neprevaziđeni estetski princip na koji se danas pozivaju dizajneri, stilisti, umetnici, kreatori… Na ovaj princip skoro panično se pozivaju i lekari, nutricionisti, ekolozi, upozoravajući na nesagledive posledice prekomernosti.

            Prekomernost je, od ličnog stava pojedinca neosetno postala globalna pojava, koja se već može zvati gorućim problemom opstanka. Minimalizam, kao globalni princip, ima sve više zagovornika čak i kad je reč o broju stanovnika koje planeta može izdržati. Od svega što raste na kugli zemaljskoj, najbolje uspeva i najbrže se razmnožava čovek, stvorenje koje je Zemlju stavilo pod kontrolu u meri koja mu se, kako stvari stoje, samom može obiti o glavu. Kako statističari procenjuju, sada na Zemlji živi 6.574.666.412 stanovnika, ali ako je tako bilo juče, danas već nije. Brojite do deset i već se rodilo 29 dece. Slobodno dodajte toj cifri bar još 250.000 novih žitelja koji su svet ugledali u poslednja 24 sata. Može li Zemlja da izdrži toliku populaciju? Jedni naučnici kažu ─ mnogo nas je, drugi imaju suprotno mišljenje, treći govore da se to pouzdano ne zna. U katastrofističkim procenama i prognozama, najdalje je otišao „neomaltusijanac“, dr Erik Pjanka, profesor ekologije Teksaškog univerziteta, koji je na jednom predavanju izjavio da svetsku populaciju treba svesti na svega milijardu duša i da u tom pravcu treba preduzeti rigorozne mere koje se maltene graniče sa istrebljenjem dela ljudske populacije. „Ako mi ne budemo kontrolisali svet, učiniće to priroda umesto nas, i to na način koji nam se neće svideti.“, rekao je dr Pjanka, odgovarajući na optužbe da je zla kob.

Prokletstvo izobilja

            Nažalost, današnji čovek još uvek „anesteziran“ izobiljem, nimalo ne drži do umerenosti. Naprotiv, sklon je upravo preterivanju u svemu, od neprirodne i prekomerne ishrane, fizičke neaktivnosti i sedećeg i ležećeg načina življenja, prekomerne upotrebe alkohola, pušenja, tabletomanije i narkomanije, kao i TV i kompjuteromanije. U životu čoveka današnjice svega je previše. Neki  su se pretvorili u pokretne izložbe svog imetka. Ormani su nam puni cipela koje godinama ne obujemo, hodajući uglavnom u udobnim cipelama „za svaku priliku“; deca nam imaju previše igračaka od kojih im nijedna ne drži pažnju duže od deset minuta; stanovi su nam pretrpani svim i svačim što smo godinama skupljali kao hrčci ─ toliko da se ne vidimo međusobno; previše je novina koje ne stižemo da pročitamo, informacija koje nas „potapaju“ poput cunamija, preglasne muzike koja razara bubne opne… Kupovina najnovijeg modela LCD televizora preko celog zida ili mobilnog telefona s funkcijama koje nikad nećemo koristiti, kompjutera s najbržim procesorom, auta s ful opremom samo su kapi u moru impulsivnih i nepromišljenih potrošačkih odluka. A što više novca imamo, kupovina je sve više, i što je još gore, postaju sve nepromišljenije; a ipak ne možemo živeti u tri kuće, voziti pet automobila, krstariti dvema jahtama… ili pak možemo, ali onda smo u situaciji vrlo sličnoj spomenutoj, samo što nas u stavrnom životu mogu zabavljati još samo narkotici.

            U sveopštoj sebičnosti koja se pod strahom od gubitka stalno uvećava, čovek današnjice, raščovečen samoživošću, samo uvećava sopstvenu nesigurnost, skupljajući razna dobra i „rešavajući“ nagomilane probleme (koji ne bi ni postojali da ih nije sam stvorio). Život se pretvorio u poligon surove borbe i rivaliteta protiv (ne)postojećih neprijatelja u kom nema vremena ni za toliko – da se pojmi apsurdna tragičnost situacije u kojoj sami sebi postajemo najveći neprijatelji. I kad konačno u toj areni izvojujemo sve bitke i pobedimo sve protivnike, suočimo se sa onim nepobedivim – samim sobom, poraženi spoznajom da smo beznadežno zakasnili, da nas je, dok smo se bezglavo penjali ka nekom svom zamišljenom Olimpu, izdalo telo, napustila snaga, istopila se volja, energija se rasula na nebitnosti, da je entuzijazam splasnuo, smeh zamro u dubini utrobe a prijatelji nestali netragom. Da nas je sustiglo prokletstvo izobilja u kom ima svega, sem nas samih, kao što na ovoj prenaseljenoj planeti među tolikom milijardama čovekolikih stvorenja ima veoma malo – ljudi. Ili ih, možda, zbunjeni igrom velikih brojeva, u tom haosu i metežu, ne možemo naći i prepoznati? Kao što, sasvim izvesno, i neki od njih muče sličnu muku – u potrazi za ljudskim bićem koje se negde zagubilo u izobilju.

Neću vaše, hoću vas

             U toj večitoj potrazi za srećom, sreća je, između ostalog, spoznati na vreme vrednost onoga što se ne može kupiti i nema cenu, poput prijateljstva, ljubavi, pogleda na zalazak sunca, slušanja tišine u smiraj dana na nekom dalekom mestu, lakom stisku prijateljske ruke u trenucima kad su reči suvišne, pogledu koji govori sam za sebe, osećaju ispunjenosti u stvaranju. Zdravlje se, takođe, ne može kupiti, niti pokloniti. Ono se mora zaraditi. „Melem je u nama samima“, napisao je Šekspir. Ko pronađe radost i u davanju koliko u uzimanju, ko pobedi sebičnost, na putu je da pronađe čoveka u sebi i da razume suštinu biblijske poruke „Neću vaše, hoću vas“.

            Kada sam, pre deset godina, napisala prilog za prvi broj časopisa koji danas obeležava desetogodišnjicu izlaženja, bila sam na pragu četrdesetih godina, još uvek nesigurna da nisam negde zalutala hodeći životnim „stazama i bogazama“, ponekad upitana gde su i šta rade oni koji su pošli nekim prečicama i da li je možda trebalo da i ja krenem s njima zavodljivim putevima „nepodnošljive lakoće postojanja“. Danas, kada časopis i rubrika „Biblioterapija“ obeležavaju desetogodišnjicu izlaženja, iako na mnoga pitanja i dalje nemam dobar odgovor, sasvim sam sigurna da sam upravo tamo gde treba da budem, zadovoljna što je zbir stvari, ljudi i okolnosti kojih je bilo manje u mom životu rezultirao upravo nekim drugim stvarima, ljudima i okolnostima kojih je bilo više. U to više svakako ubrajam trenutke posvećene nastajanju svakog novog priloga, a posebno one kad sam se nalazila, susretala i prepoznavala s vama, poštovani čitaoci. S vama koji ste umeli da zastanete i oslušnete, s vama koji čuvate čovečnost uprkos svim iskušenjima, s vama koji ste umeli da poklonite sebe, s vama koji, uprkos svemu, brižljivo negujete svoja zrnca nade u moru beznađa, sa vama koji još uvek možete iskreno da se smejete, da se našalite i na svoj umesto na tuđi račun, sa vama koji još uvek možete da volite i da sanjate… Hvala što ste mi pošli u susret ka nekim dodirnim tačkama, kad sam nekim svojim pitanjem potakla buđenje onog iskonskog u vama i kad ste mi svojom reakcijom, vratili istom (ljudskom) merom. Zbog svega toga, hvala vam što postojite, poštovani čitaoci! Svojim postojanjem, omeđili ste desetogodišnje trajanje „Biblioterapije“. Takođe, hvala i onima koji su sopstvenim izborom da ih bude manje u mom životu, nesvesno stvorili prostor da izrazim najlepši deo svog bića pisanjem i da ga podelim sa onima koji se prepoznaju u tome.

Stana Šehalić

Napomena: prilog je objavljen 2010. u časopisu “Knjižar”. Samo deset godina je bilo potrebno da se neke ozbiljne opomene zagovornika principa prirodne ravnoteže, sadržanog u formulaciji “Manje je više” ostvare. Ovaj princip koji je danas još uvek stvar izbora, u budućnosti će verovatno sve više postajati pitanje opstanka.