Ako imaš prijatelja bez osmeha,
pokloni mu svoj.
Kineska poslovica
Lep, sunčan, pa još praznični dan dovoljan je razlog, ako ne za sreću, a ono za radosnu opuštenost, osmehnutu relaksiranost, preko potrebnu mentalnom, pa i fizičkom zdravlju. Dan u prirodi, u tek probuđenom zelenilu, pod toplim plavim nebom, među stotinama i hiljadama sa sličnim potrebama. Skoro savršen dan…kom je, u deliću sekunde postajem svesna spoznaje, nedostajao samo smeh – da bi od “skoro savršen” postao “savršen”. U danu u kom se čak i sunce osmehivalo, na mestu gde sve vrvi od ljudi, smeha skoro da nije bilo. Tek poneki sporadični osmeh koji stidljivo zatitra na licu slučajnog prolaznika, tek poneki dečji smeh koji ne uspeva da popuni prazninu tišine. Zaista, gde nam je nestao smeh?
U sećanju mi, kao kontrapunkt, izronila slika jednog sličnog praznično-sunčanog dana iz detinjstva kada se sve orilo od zdravog smeha. Smejali smo se i mi, razigrana deca koja su neumorno jurcala, i naši roditelji, ležerno raspoređeni po ćebadima i prostirkama. Smeh se razlegao zelenom poljanom prošaranom žutim maslačcima, penjao se poput puzavice krošnjama drveća na kojima je kao zvončić praporčić ostajao okačen i kad bi se svi razišli da bi i drveće, pokrenuto povetarcem zatreperilo smehozvukom. Celodnevni smeh, tek povremeno prekidan plačem zbog ogrebanog kolena, pocepanih pantalona ili zalogaja koji je trebalo sažvakati. Čemu li smo se toliko smejali, ne umem da prizovem u sećanje ali pamtim taj neponovljivi osećaj lakoće posle erupcija smeha. Kao što nosim, mnoge ‘osmehnute’ slike iz prošlosti – majke koja se osmehuje dok kači veš s mirisom “Ava” deterženta, radnika iz treće smene koji salvama smeha ispraćaju noć, nastavnika koji se smeju dobroj đačkoj “fori”, sportista koji smehom zakucavaju pobedu, komšinica koje se uz popodnevnu kafu smeju, ponekad šaptavo-kikotavo, ponekad majčinski razneženo,a katkad erotski raskalašno…I učini mi se da je smeha bilo svuda oko mene, ne samo o praznicima, već svakodnevno. Nisam sigurna da li je nasmejani svet mojih uspomena bio bolji ali lepši svakako jeste.
U vremenima kada su osmesi postali deo radnih ugovora (official smile), i kada su nam informacione tehnologije dale mogućnost da dnevno primamo i šaljemo čuvene smajlije (smiley) putem sms-a, fejsbuka, mejlova i sličnih komunikacionih kanala, kao da smo smeh pretvorili od zvuka u grafičko-vizuelni simbol, utihnuli i prestali da se smejemo – grleno, glasno, zvonko, sočno, grohotno, eksplozivno…oslobađajuće, lekovito…Kao u doba nemih filmova, smeh je postao ‘slika bez tona’. Ko nam je ukrao smeh koji se kao nezaustavljiva bujica bistre vode zakovitla iz ponora duše, praskavo se prelivajući preko usana?
Snaga smeha
Čovek je jedina životinja koja se smeje. Smejemo se zbog koječega – istinski, iskreno, spontano ali i ironično, cinično, namešteno, lažno. Čedno i ljupko, ali i raskalašno. Osmehom zavodimo ali se i podsmevamo. Smejete li se, Vi, poštovani čitaoče? Puno? Malo? Premalo? Ili nikako? Kad vas je poslednji put neko nasmejao? I kada ste Vi nasmejali nekog drugog?
A smeh je, tvrde stručnjaci, najbolji lek za dušu i telo. Psiholog Majkl Ovren sa Univerziteta u Atlanti smeh smatra nesvesnom komunikacijom čiji je cilj da održava pozitivne socijalne interakcije. Smeh zbližava ljude i poboljšava međuljudske odnose. Ljudi koji redovno primenjuju vežbe smeha postaju otvoreniji prema drugima i pokazuju veću sklonost da brinu jedni za druge i da međusobno dele tugu i radosne trenutke. Oni prevazilaze svakodnevne sebičnosti i postepeno usvajaju pozitivniji stav prema životu. “Što je čovek više sklon pravoj ozbiljnosti, to se srdačnije može smejati” – govorio je Artur Šopenhauer.
Smeh pokreće više od tri stotine različitih mišića na celom telu. Dokazano je da oslobađa od stresa, “masira” unutrašnje organe, povećava količinu kiseonika u organizmu, snižava krvni pritisak, jača imuni sistem, umiruje bol. Očne zenice se šire, ubrzava se rad srca i disanje. Aktiviraju se odbrambene snage organizma, podstiče razmena materija i snabdevenost krvlju srca i pluća, snižava krvni pritisak i nivo šećera u krvi. Dobra i pozitivna osećanja zadržavaju se još 45 minuta posle prestanka smejanja. Ljudi koji se redovno smeju imaju čak za 30 odsto pozitivniji pogled na svet. Ako se u toku dana nasmejemo sto puta, to utiče na organizam kao da smo se aktivno bavili nekim sportom desetak do petnaest minuta. Ovaj efekat na fizičko zdravlje potvrdilo je i istraživanje dr Vilijam Fraja sa Stanford univerziteta, koji je dokazao da samo dva minuta smeha ima isti fizički učinak kao deset minuta vežbanja na trenažeru koji imitira veslanje.
Smeh važi za malo čudo koje se događa u organizmu. Kad se smejemo, menjamo ritam disanja, povećava nam se broj srčanih otkucaja, javlja se spazam dijafragme i ispuštamo čudne glasove. Otkud sve to, zapitala se grupa američkih i nemačkih neurologa i prepoznala isti cerebralni mehanizam za sve vrste smeha (tih, glasan, grohotan, eksplozivan, jedva primetan, ). Primećeno je da smeh ne dotiče samo neke deliće mozga, već pokreće ceo neuronski krug koji prolazi kroz sve delove tela. Polazna stanica je desna moždana hemisfera, ona koja nam pomaže da zapazimo predmete oko sebe. Kad odjekne, smeh se kao talas širi po telu, uz posredovanje hipotalamusa (deo mozga), koji reguliše intenzitet i određuje da li ćemo se smejati uzdržano ili – do suza. Za prenos emotivne reakcije zaduženi su neurotransmiteri, hemijski sastojci koje oslobađaju neuroni.
Smeh je, između ostalog, dobra i jeftina dijeta. Istraživanja potvrđuju da glasno smejanje u trajanju od 15 minuta sagoreva između 10 i 40 kalorija. Na ovaj način mogu da se istope oko dva kilograma godišnje. Kako se u organizmu tada luče hormoni odgovorni za veselost i dobro raspoloženje, smeh pomaže u odbrani od depresije i potištenosti.”Nijedan lek ne može da zameni smeh ali smeh može da zameni svaki lek “ – kaže dr Dušanka Gojgić.u svojoj knjizi „Smeh kao lek“ u kojoj je zabeležila najsmešnija iskustva iz svoje medicinske prakse, kad su se i ona kao lekar, i pacijenti, smehom branili od dramatičnih situacija kroz koje su prolazili.
Lekovitost smeha
Blagotvorno dejstvo smeha na zdravlje ljudi poznato je od pamtiveka. Smeh je lek – kaže narodna poslovica. Drevni induski mudraci putovali su zemljom i umesto uobičajenog propovedanja i podučavanja ljudi, oni su se samo smejali. Još u 13. veku jedan francuski hirurg je pacijentima nakon operacije pričao viceve koji su im olakšavali bol. Jedan engleski pedagog iz 16. veka je prepisivao smeh za lečenje nazeba i depresije, pa je savetovao izazivanje smeha golicanjem ispod pazuha. Prema nekim zapisima, bolnice u staroj Grčkoj bile su građene u blizini pozorišta da bi pacijenti mogli da čuju smeh i vesele povike publike, što im je pomagalo da se brže oporave od bolesti.
Šezdesetih godina prošlog veka naučnici su uspeli i da dokažu tu lekovitost osmeha. Sve je počelo od jednog američkog novinara kome je dijagnostikovana neizlečiva bolest kičme. On je odbio da uzima lekove protiv bolova, napustio je kliniku, zatvorio se u hotelsku sobu i odlučio da se smeje! Čitao je viceve i gledao komedije. Smeh mu je opustio mišiće, pokrenuo pršljenove i na kraju su bolovi potpuno prestali. On je bio izlečen, a naučnici su počeli da istražuju uticaj smeha na ljudsko zdravlje. Da ideja za korišćenje smeha u poboljšanju zdravlja nije nova, pokazuje i gelotologija – nauka o smehu, koja se pojavila kada su istraživači shvatili pravu prirodu smeha i njegov uticaj na zdravlje. Uprkos tome što je jedan od pojmova koji je najteže odrediti definicijom, svi znaju šta je smeh. I svi vole da se smeju, čak i oni čuveni “mrgudi”, iako danas, zbog ubrzanog i stresnog načina života, to sve manje čine.
Ipak, za istoriju teorija smeha karakteristično je to što je sve do dvadesetog veka, do Bergsona i Frojda, većina zapadnih mislilaca (izuzimajući Hobsa i Šopenhauera) o smehu govorila uzgred. Iz neosnovanog straha, smeh je bio nedostojan za ozbiljno proučavanje. Najpoznatiju teoriju smeha u modernom dobu, ako ne i u celokupnoj istoriji, dao je francuski filozof Anri Bergson u delu “O smehu”, objavljenom na prelasku 19. u 20. vek. Po njemu, nema komičnog koje nije povezano sa čovekom, moglo bi se dodati: ako nije čovekoliko. Zbog svoje čovekolikosti i majmun je najsmešnija životinja. Srbija ne može da se pohvali predanim izučavanjem smeha, ako se izuzme knjiga “Uvod u teorije smeha” Igora Perišića, sa pregledom teorija smeha od Platona do Žerara Ženeta koji smeh smatra izvorom estetskog zadovoljstva.
Smeh – najsigurnija proba duše
Da li je nešto smešno ili ne, zavisi od mnogo čega. Kulturološki obrasci, pol, navike… tako je na primer jedna studija pokazala kako su Japanci najmanje zabavan narod, a jedan od razloga je i taj što uopšte nemaju nacionalističkih viceva!? Žene se muškarcima smeju dva puta češće nego muškarci ženama. Sklonost smehu određuje i životno doba. Bora Ćosić je pisao da je u svim aktivnostima duha, veoma bitan jaz među generacijama koji postoji između očeva i sinova, odnosno između dve epohe koje on uslovno razmiče na razdaljinu od oko 50 godina. One žive jedna pored druge, ali su u “poslu smejanja” toliko razdvojene da kod njih ono što bi trebalo da bude smešno izaziva potpuno različite reakcije. Odrastanjem i sazrevanjem, negde usput, sposobnost smejanja dramatično slabi, a često i potpuno nestane. Od prvih “bebećih” osmeha kojih se nakupi i do tristotine dnevno, odrastao čovek najmanje desetostruko smanji ovu aktivnost, svodeći je, sebično i prema sebi i drugima, na dozu od petnaest do dvadeset osmeha tokom dana. Premalo za bilo kakve pozitivne posledice.
Za razliku od mnogih koji su smeh smatrali temom nedostojnom njihovih razmišljanja, Dostojevski, virtuoz slikanja tragičnog sveta nevidljivh senki prelomljenih kroz ljudsku dušu, dao je jedan od najboljih opisa smeha i njegovog odsustva u realnosti :
“Za smeh je, pre svega, potrebna iskrenost, a zar ima iskrenosti kod ljudi? Za smeh je potrebna nezlobnost, a ljudi se najčešće smeju pakosno. Iskren i nezloban smeh znači veselost, a zar ima kod ljudi u današnje vreme veselosti i umeju li ljudi da budu veseli? Veselost čoveka je najvidnija crta njegova, koja ga najviše odaje. Jedan karakter dugo ne možete upoznati, ali čim se čovek bar jedanput nasmeje sasvim iskreno, pokazaće vam se njegov celi karakter odmah kao na dlanu.
Samo čovek vrlo visokog i vrlo sretnog razvitka ume da bude veseo i da zarazi druge, to jest neodoljivo i dobrodušno veseo. Ne govorim o njegovom umnom razvitku, nego o karakteru, o celom čoveku. Na taj način, ako želite da prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako govori, ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje da pogledate kako se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek. Ja zato dobro znam da je smeh najsigurnija proba duše. Pogledajte dete: jedino deca umeju da se dobro smeju do savršenstva i zbog toga i jesu privlačna.”
U odgovoru na pitanje kakve situacije navode na smeh, nemački filozof, antropolog i sociolog Helmut Plesner govorio je da smeha nema tamo gde preti opasnost životu, duhu, duši čoveka, ali ga ima kada je čovek dovoljno snažan da se na opasnost ne osvrće, da se distancira ili da se donekle sa njom pomiri. Njemu u principu ostaje otvorena mogućnost da na duhovit način objektivizuje sopstvenu propast. Položaj mu tada postaje beznadežan, ali ne i ozbiljan. Možda se upravo u ovim redovima krije najtačnije objašnjenje zašto je smeh proteran sa lica naše svakidašnjice koju ne možemo bitno promeniti, ali možemo bar iskopati neko zrnce nade u moru beznađa, prikupiti nešto malo zaboravljene energije koja nas je pokretala i smehom pocepati narastajuću tišinu. Kao u filmu “La vita e bella” (Život je lep). Završavajući osmehom ovaj prilog, očekivaću ga i od vas – kad se susretnemo na kraju teksta. Zato, jedan osmeh, molim!
