Close
Ako zaviriš u svoje srce, i ne nađeš tamo ništa loše,
zbog čega onda brineš? Nemaš čega da se plašiš.
Konfučije

 Baš me briga!!! Tek tako, odjednom, u onim “svaštarijum” fazama, kad čovek misli o svemu pomalo, a ni o čemu konkretno, shvatim da tu čuvenu srpsku poštapalicu, ne samo da dugo nisam izgovorila, nego nisam ni čula od drugih. U početku sam mislila  da se to samo meni događa:  u poslednje vreme često sam puna nekog nejasnog, slobodnolebdećeg osećaja nelagodnosti, straha i briga. Pojave se niotkud, bez nekog konkretnog i povoda i ophrvaju mi um i duh, čineći ih skučenim, neprijemčivim za drugačija osećanja. Ne mogu da ih odgurnem, odbacim, odstranim. Ne mogu da izgovorim to oslobađajuće “Baš me briga”.

I onda mislim kako sam ranije  bila bezbrižnija, ali i čvršća, bodrija, spremnija da se oduprem naletima teskobnih misli. Zagledam se u odraze tuđih pogleda i lica nepoznatih ljudi koje slučajno susrećem i i čini mi se da su  i oni zgužvani, isceđeni i posiveli, sa tragovima onih teških dubokih bora čije putanje jasno ukazuju na izvore i poreklo. A onda, u kontaktima s drugima, dobijam neopozivu potvrdu  da se mnogi osećaju slično, neki čak i mnogo lošije. Ili bar dramatičnije od mene opisuju svoja stanja. Neka velika nervoza i strepnja se raširila. Postala masovna pojava. Kao novi modni trend. Ili kao savremeni stil življenja. Natkrilila se nad nama kao ogromni preteći oblak  iz kog samo što se nije obrušio potop biblijskih razmera. Zaplašeno gledamo u budućnost. I vajkamo se kako smo nekad bili vedriji, spokojniji,  opušteniji, nasmejaniji. Kako smo samo često, punim ustima, sočno izgovarali “Baš me briga!”

Brigu svoju brinem

Neozbiljno bi bilo reći da razloga za brigu nema. Šta više, lista bi bila podugačka – od onih svakodnevnih (kako stići na posao, preživeti nemoguće zahteve šefa, platiti račune, nahraniti porodicu, obuzdati hirovite potomke, izbeći histeričnu komšinicu u liftu), pa do onih „strateških“ (hoće li nas ipak zakačiti neki asteroid, usisati neka crna rupa, najavljuju li klimatske promene sudnji dan ili ćemo ipak nekim novim međusobnim obračunom na nivou ljudske vrste sami sebe istrebiti). Naravno, u strateške razloge za trajno negovanje brige svakako se moraju ubrojati i česte promene društvenih prilika u zemlji u kojoj je već dugo jedino pravilo da nema pravila. Pa, ako si kojim slučajem uspeo da omrkneš bez briga, za buđenje su ti zagarantovane – makar u formi kratkih vesti – koliko da ne izađeš osmehnuto nespreman među brižne sugrađane iz čijih pogleda varniče s mukom zauzdavane tegobne misli.

Među onima koji čine moj mikrokosmos najviše ih je koji svoja i tuđa teskobna stanja rezignirano prihvataju kao neminovni izraz sazrevanja. „Jednostavno starimo“- rekao mi je dobar prijatelj, ne udubljujući se u opise generacije naših roditelja kad su bili u našim godinama ali sa mnogo više nasmejanih dana u godini. Samo to? A tamo negde, izvan granica ove zemlje, i mnogo stariji su nasmejaniji i bezbrižniji. Uostalom, i istraživanja govore da smo na svetskoj lestvici srećnih ljudi vrlo nisko plasirani. Kopkala me tema, grebala sam po socijalnim, psihološkim, geografskim, političkim i svim mogućim aspektima masovne anksioznosti. Kako god sam ukrštala, slabo šta je ukazivalo na korene ovog ozbiljnog stanja, možda čak poremećaja  sa kojim se nacija suočava. Da smo najsiromašniji – nismo, da smo u ekstremnim klimatskim uslovima – nismo, da  smo najružniji  – nismo… Kako to da druge više oplemenjuje pustinjski pejsaž koji ih okružuje nego nas raskošni prirodni kolorit? Zašto tamo negde daleko neko u činiji pirinča vidi pravu gozbu, a naši, uprkos krizi, prepuni stolovi odišu tek paničnom odbranom od hipotetičke gladi?  Zašto su drugi opušteniji pod ekstremnijim društvenim režimima?

Briga  – uzdržan oblik straha i neodlučnosti

Izvesna količina napetosti neizbežan je deo života, kao što su povremene teskobe neopoziva potvrda postojanja. Sve najčešće krene bezazleno, jednom sasvim malenom brigom koja pomaže da se nešto uradi kako valja. Kada se ta prva briga ušunja u naš život, maskirana bezazlenošću, sitna i nevažna, spram svega ostalog, zatiče nas nespremne da se odredimo prema njoj, da je sprečimo, obuzdamo, zaustavimo. Tako širom otvorimo vrata sledećim koje se slažu jedna na drugu, sužavaju polje delovanja i onemogućavaju da se diše punim plućima, da se živi (i uživa!) sada i ovde. Udružene, započinju svoje nezavisno bitisanje u našim glavama, proizvodeći strahove, loše misli i osećanja, na kraju i psihosomatoze kao konačni čin materijalizacije svih naših strahova. Brižna teskoba postaje trajno stanje bez kog ne umemo da funkcionišemo, zavisnost koje se teško odričemo, alibi za sve što smo hteli a nismo učinili. I dok se probudite, od veselog deteta, postadoste zabrinuti odrasli koji se plaši sreće kvareći je stalnim brigama, ne samo o realnim problemima, već i o onome na šta apsolutno ne može da utiče. Koliko su nam  samo patnje i bola  donele brige koje se nikad nisu desile?!

Sećate li se stvari o kojima ste brinuli pre godinu dana? Kako su ispale? Zar niste potrošili uzaludne energije na većinu njih? Zar nije većina od njih ispala sasvim u redu?
                                                                                                                        Dejl Karnegi

Reč briga u svom starogrčkom korenu znači “rastrgati” što prilično živopisno oslikava posledice briga.  Religije poručuju: “Što manje vere, to više briga.”  Propovedaju Hristovu poruku  “Ne brinite teskobno za sutrašnji dan jer će se sutrašnji dan brinuti sam za sebe.” Kako god se opredeljivali u religioznom pogledu,  zaista,  briga  oko okolnosti na koje se ne može uticati  je nemoćno i neproduktivno rasipanje energije koje uništava i razara organizam. Zašto bismo krali od Boga budućnost brinući unapred o njoj? Tom Vrhovnom Biću treba ostaviti da se bavi onim zbog čega postoji u našem verovanju.

Psihološke škole su manje-više saglasne da su brige diskretni oblik strahova čije je izvorište u neodlučnosti, inertnosti, konačno i u lenjosti. Standardne psihološke metode za borbu sa svakodnevnom brigom, srećom, vrlo su jednostavne. Svesnost o problemu, pravilno disanje, vežbanje smirujućih misli, povećana aktivnost i higijena sna su sažetih par koraka do mirnog uma. Ali, to što su jednostavne i relativno poznate, ne znači da su jednostavne  u primeni.  Danas se mnogo novca zarađuje na raznim tehnikama i vežbama za suzbijanje biga i strahova. Savremeni selfhelp koncepti prosto se utrkuju ko će ponuditi efikasniji način za oslobađanje od tog balasta savremenog doba. Lajf kouči (šta god se krilo iza ovog naziva!) savetuju ono što uglavnom znamo – da u samom sebi tražimo odgovore  i najbolja rešenja.

Filozofija se takođe bavila brigama. Kao dobar primer nameće se nemački filozof Artur Šopehnauer, ekstremni pesimista, koji je ipak u svojoj najprodavanijoj knjizi, ceo odeljak posvetio savetima za lakši život. Iako se teško može nazvati selfhelp  konceptom kakvog danas poznajemo, sama srž onoga što on propoveda zaista može biti od pomoći, a saveti su interesantni zato što su u opoziciji sa svim uobičajenim karakteristikama uputstava za bezbrižniji život. Šopenhauerova formula za podnošljiv život vrlo je jednostavna, a svodi se na  ekstremno niska očekivanja. Mnoge od njegovih preporuka i danas bi mogle biti vodič čak i za najveće skeptike:

“Živimo u sadašnjosti, što je moguće bezbolnije. Dobro postupajmo sa jedinom stvari koja je pod našom kontrolom, a to su naši sopstveni umovi. Svuda postavimo granice: ograničimo bes, želje, dobrobit i moć. Granice vode ka nečemu što makar liči na sreću. Prihvatimo nevolje: zadržimo se na njima jedino ako smo sami za njih odgovorni. Budimo stalno nečim okupirani.”
Briga – kamata na nevolje

Pored toga, analizirala sam  i tuđa uverenja i sopstvene stavove u nastojanju da se izborim s tim balastom. Tragala za raznim idejama, preporukama  i iskustvima  kojima bih naraslu teskobu nekom čarobnom iglicom probušila da se rasprsne u mikočestice. Sa istom posvećenošću kojom se bavim uklanjanjem fleka na odeći, razmenjivala misli s mnogima u potrazi za dobrim receptom za otklanjanje ovih emotivnih mrlja. I stalno se saplitala o nepremostivu prepreku društvene nepristojnosti lakoće postojanja. Osmeha. Vedrog pogleda na život. Konstruktivnog pristupa problemu. Kao u onim starim dobrim romanima, kad nevaljalog učenika uhvaćenog u nestašluku, učitelj uhvati za uho, zavrne ga do bola s pitanjem „kud si krenuo?“, tako su danas svuda oko nas sačekuše koje nas zaskoče svaki put kad pokušamo da se rasterećeno nasmejemo ili tek s ljubaznim osmehom  nađemo nekom pri ruci. Šta si ti mislio?  Znaš li ti kakva su vremena? I koliko ljudi gladuje? I koliko njih nije primilo platu? A tek kolike su liste za čekanje kod lekara! Ne slušaš najnovije vesti? Crne hronike su pune! A ti se tako nedolično relaksirano pokazuješ svetu!

Skoro da je postalo sramota biti nasmejan, opušten i zadovoljan. Nekulturno, neuljudno i nevaspitano. Ako nisi brižan, s tobom definitivno nešto nije u redu. Jer, svi okolo su ozbiljno zabrinuti, s vidljivim znacima teških briga: kupci zato što nemaju para, prodavci iz istih razloga; bakica na biračkom  mestu  čije ime greškom nije na spisku glasača – da će ostati bez penzije ako ne glasa; kontrolori u javnom prevozu – zato što nemate kartu, šalterski službenici vaš minus na tekućem računu proglašavaju zajedničkim problemom, političari – zbog neiscrpne i nepotrošive teme sudbine nacije… Svi skupa smo zabrinuti za budućnost svoju i svoje dece zbog čega nekako bledunjavo, tanko i neposvećeno živimo, bolje reći otaljavamo sadašnjost.

Kad pogledam unazad na sve brige, setim se priče o starcu koji je na samrti rekao da je u životu imao puno briga, od kojih se većina nikad nije desila.
                                                                                                                        Vinston Čerčil

Mnoga istraživanja  kazuju da su ljudi svesni bespotrebnosti briga. Kada je, na primer  Cornell Legacy Project u svom istraživanju pitao starije Amerikance za čime najviše žale, veliki broj njih je odgovorio da im je žao što su protraćili toliko vremena brinući. Neki od njih kažu da su izgubili godine brinući o stvarima na koje nisu mogli uticati. Stišavanje buke u glavi možda zahteva meditaciju, terapiju ili druge promene u životu, ali se od nečeg definitvno mora početi, bez čekanja da neko drugi to učini  umesto nas.

Rast pogažene biljke

Beznadežnost u koju smo kolektivno uvedeni, urušavanje čitavog jednog sistema vrednosti bez građenja novog, gašenje plamičaka vere bez koje sve izgleda sivlje i tegobnije, izvesno neće preko noći nestati. Pred izborom da trajemo kao deo takvog turobnog stanja ili da menjamo sebe i sopstveni odnos,  jer to jedino zavisi od nas samih, svakako se uputnije opredeliti za drugu opciju. Kad se iz prepunog prtljaga životnih briga „odvade“ tuđe, društvene,  kosmičke,  teret neće potpuno nestati ali će biti podnošljiviji za nošenje. Ako me pitate kako, iskreno, nemam gotov recept, niti konačan odgovor. I sama sam na početku tog nimalo jednostavnog procesa. Mogu tek podeliti skromno iskustvo u kom sam, posle silnih preispitivanja, roptanja i posrtanja pod teretom nametnih briga  počela da praznim svoj kofer, više kao izraz primoranosti nego zrele odluke, vraćajući brige tamo gde su nastale, onima koji su ih stvorili. Ako mi već „pripada“ toliko problema, nije neophodno da plaćam i kamatu na njih, pogotovo što kamate nezaustavljivo rastu.

Nezaobilazni Ivo Andrić takođe može biti putokaz. On je rekao: „Odlučio sam da se ne trujem žalošću  i ne satirem brigom. Odlučio sam sinoć kad sam ležao okrenut zidu u kom je kucala smrt kao sat, da još jednom potražim ima li gdjegod mjesta gdje se lako diše i mirno živi. I jutros sam prošao sve ulice sa novom željom i mirnom snagom kojom ponovo raste pogažena biljka.“

Ako Vam ovo zvuči preteško, nimalo blisko Vašem  biću, za kraj tu je vic u kom Mujo, uvek bremenit brigama, nedeljama bezbrižno šeta s osmehom  na licu i pevuši. Na začuđena pitanja odgovorio je kako zaista više nema briga jer je iznajmio čoveka da preuzima sve njegove brige. „A koliko ga plaćaš? – upita neko. „Milion nedeljno“-  lakonski odgovara Mujo. „Pa, kako, kad nemaš? Gde ćeš naći toliki novac?“ –  pitaju prijatelji. „Nemam pojma, to je njegov posao. Baš me briga.“

Ostavi svoj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *