U spomen majci: poslednji povratak u zavičaj

Često je, listajući moja pisanija, na koja je, kako god ih doživljavala, bila ponosna (“ma, ume, bog je dragi video, nije što je naša”), znala prokomentarisati, onako usput, kako eto samo nju nikad nigde nisam spomenula. U jednom od razgovora na tu temu, na njeno pitanje kad ću o njoj nešto napisati, spontano bez mnogo razmišljanja kako će to shvatiti, rekla sam “Pa, kad umreš, mama, o živima se ne piše”.

A dan njenog odlaska došao je mnogo brže nego što sam mislila. Otišla je iznenada, neočekivano, poslednjeg dana godine na izmaku, dok je svet bio zaokupljen pripremama za doček Nove godine, ne ostavljajući nam mogućnost da se pozdravimo i oprostimo. Nad tom neopozivom konačnošću koju je racio bolno, nevoljno i teško obrađivao, podsvest je, oslonjena na starozavetnu biblijsku priču po kojoj je, na svom putu do raja, čovek osuđen da hoda svetom kao smrtno biće, odbijala egzaktne činjenice, ostajući u uverenju da je besmrtnost, iako nedokučiva u ovom životu, moguća. Oproštaj koji je usledio četrdesete noći od njenog odlaska, nekako je potkrepio vapijuću potrebu da se praznine nastale odlascima, popune onako kako je moguće…A bilo je moguće jedino u snu, tom prostoru gde jasno omeđene čvrste granice između realnog i onostranog postaju propustljivije, dajući lekovitu priliku koju je život uskratio.

Bila je užurbana, nekako hitra i laka u tom snu, kakva je bila celog života, po vazdan u nekom poslu i pokretu, ali i nekako odlučna, kakva, pak, nije umela biti, prepuštajući skoro uvek  drugima da prelamaju i presecaju, zamerajući mi katkad tu karakternu crtu kao preteranu, suvišnu i štetnu po zdravlje. Pospremala je po kući, slagala, odvajala i pakovala i na moja pitanja šta je naumila, samo je ponavljala: “Idem. Moram!” Nije mi uspevalo da dokučim ni kuda se zaputila, ni zašto tako niotkud i iznenada toliko moranje. Iako nisam odustajala namerna da saznam, bila sam zatečena tolikom odlučnošču da nisam uspevala nametnuti svoja pitanja koja su ostajala bez jasnih odgovora. Prvi put njena rezolutnost bila je snažnija i jača od moje i posle dugo vremena osećala sam se kao dete – nemoćno, nesigurno i zbunjeno… Navikla nas je da je uvek tu, tiho prisutna i neophodna, kao kućni prag i da joj se, posle svih odlazaka, uzleta i padova, vraćamo. Sačekivala nas je i ispraćala, njen krhka staračka figura nas je uvek pratila u retrovizoru dok god ne zamaknemo u krivinu.

Ipak sam išla za njom dok je izlazila iz našeg dvorišta i odmicala ulicom žustrim pokretom. Ona je prednjačila, ja sam je pratila s nadom da ću je odvratiti od tog čudnog puta svojim pitanjima, molbama i ubeđivanjima. Predomisliće se, mislila sam. Gledala sam ta pognuta pleća kako se ispravljaju, i noge koje postaju sve hitrije i čilije. Nisam je sustizala, ni prestizala. Kaskala sam za njom, sama sebi nekako mala i nedorasla ovom poduhvatu. Nestajale su široke, pod konac ušorene vojvođanske ulice. Nesaglediva prostranstva su se otvarala pred nama, a okolo su zašumela klasala žita boje zlata, raskošno rascvetali suncokreti i kukuruzi u zrenju. Šumilo je drveće svojim punim zelenilom, a nebo se plavilo onom najčistijom bojom beskrajnog plaventila. Neumorno je koračala moja majka kroz vojvođansku ravnicu u kojoj je provela dve trećine svog života, stvorila dom i porodicu, ostajući dušom i umom ona ista Bosanka koja je jednom davno, sa nešto malo neophodnih stvari, krenula u nepoznato.

Pobrajala sam šta sve od posla imamo kući i da će nas moja deca čekati, i da će se njen sin zabrinuti… Aman, ništa nije vredelo. Pokušavala sam uneti reskije tonove u priču namerna da je odgovorim od tolikog hodanja kom nisam videla smisao i cilj, sve više zapitana šta je naumila i kud se to zaputila tako odlučna da je ništa ne može smesti i odgovoriti. Nju, uvek spremnu da pred argumentima, a kamoli molbama svoje dece, promeni mišljenje, povuče se i prihvati dečije želje kao svoje, ovog puta zaludno sam ubeđivala.

Vojvođanska pitomina polako je postajala reljefnija i brežuljkastija, a široke puteve zamenili su puteljci po kojima je trebalo opreznije hodati. Tamo, u daljini videli su se plavičasti obrisi brda i planina, još uvek daleki…ali, ka njima je žurila…a ja sam oprhvana nelagodnim slutnjama, nemoćna da je zaustavim, od ubeđivanja prešla na strategiju preusmeravanja na neke druge puteve dok smo obe gazile po sada već ozbiljnom krševitom terenu punom uspona. Na trenutak sam uspela – stajale smo na morskoj obali sklonjene u hladovini raskošnih krošnji maslina i čemresa ispod kojih se prostiralo beskrajno morsko plavetnilo prošarano minijuturnim belinama usidrenih brodica u daljini. Kao Andrićeva Aska koja se igrom borila za život, rečima sam pokušavala da je zadržim opisujući lepotu koja se prostirala pred nama, pokazujući joj spomenike, mostove, istorijska obeležja, savršeno uklopljena u prirodni ambijent, čudeći se sebi otkud sve to znam kad ni ja nisam tu bila. Kao da nije dovoljno to što je očima dostupno, pojačavala sam utisak opisima koji su počinjali sa “Vidi, majko…”Kada sam, kasnije prvi put nogom stvarno kročila na ove predele i prepoznala ih kao već viđene, razumela sam da sam pokušala da je povedem u budućnost koju je ona, doduše smireno ali prilično nezainteresovano, posmatrala, vrativši se u jednom momentu na svoj kameniti put kojim je neumitno morala ići.

Gazile smo, ona i ja, po vrludavoj stazi, savlađivale uspone, birale kamenje po meri svojih koraka. Oko nas je zažuborila kristalno čista i bistra voda, čiji su se minijaturni slapovi preklapali jedan preko drugog u nestašnoj večnoj igri. Sunčeva svetlost se prelamala u rasprskavajućim kapljicama  svuda oko nas. Okliznula se u trenu i pala u vodu. Pružajući joj ruku, rekla sam: ”E, sad je, dosta, majko! Moramo nazad, ne možeš nigde tako mokra.” A ona se podizala polako, laka, bestelesna i uzvišena, nisam joj osećala težinu, uspravljajući se preodevena iz odeće u kojoj je krenula u kraljevsko plavu tuniku, boju raja i spokoja, lepa, stasita i mlada. Sa mokre kose i odeće kapala je voda. Kapljice koje su letele svuda oko nje bile su u duginim bojama. Prisustvovala sam nemo njenom posvećenju.

Blizu smo, idemo – rekla je, presecajući moju zatečenost pred tim nadrealnim prizorom, i već smo bile u njenom domu, koji je odavno postao zgarište pred naletom ratnih vihora, ali koji postoji u večnosti, u zavičaju iz kog je jednom davno krenula u život a koji je uvek nosila u srcu i duši, tiho pateći za njim. Ušli smo u kuću koja je kao nekad, vrvela žamorom glasova i ljudima čiji su se obrisi naslućivali između svetlosti i senke, u diskretnoj difuznoj svetlosti bez čvrstih oblika, kao da ih je mešao smufato slikar. Shvatila sam da se dogovaraju šta će ko raditi za vikend i to mi je bio poslednji adut da je ubedim da se vrati.

Ne brini, rekla je, samo ti idi i spremi kolače, svi će oni u ponedeljak biti tu. Zaista, tog ponedeljka 31. decembra svi jesu bili tu – da je isprate na poslednji put.

I danas se pitam da li je moj san bio samo zakasneli ispraćaj, karmički dug za sve ono što deca za života ostanu dužna majkama, pokušaj da se nadmudri smrt, ta neumitnost bez odgovora, iskazivanje sopstvene nemoći i zatečenosti nad zjapećim prazninama između bića i nebića, nečega i ničega, između postojanja i nepostojanja, ovostranog  i onostranog, pojmljivog i nepojmljivog, iz svega onoga što zovemo životom ili potvrda da iza te konačne crte ipak postoji nešto, ljudskom umu nepojmljivo i nedokučivo?

Znam samo da se smisao života i smrti ogledaju jedno u drugom. Možda je recept protiv straha od neživljenja upravo u prihvatanju smrti kao dela života umesto njegove suprotnosti. Suočavanju kao načinu donošenja mudrih odluka, odvajanju bitnog od nebitnog i oslobođanju svog bića od preteranog egoizma, suvišnog ponosa i gordosti. Opominjućem susretanju umesto potiskivanju kao važnom lekcijom u pogledu lične sudbine. Popunjavanju praznih polja nastalih odlascima novim figurama i delanjima. Rađanju novih klica života kojima ćemo biti zaštitni kišobrani na putu od nečega do ničega. Stvaranju  misli i dela koja donose besmrtnost  kakvu telo ne može da podnese. I nekako mi je lakše da verujem da sam ispisivanjem ovih redova dodala jedno mikrokosmičko zrnce koje će snagom vere, popuniti praznine besmisla i ništavila na toj stazi od “gnezda do zvezda” koje se pojavljuju svaki put kad pogledam u prazan odraz u retrovizoru sa koga mi niko više ne maše.

Telefon: +381 64 1574420
Fax: kontakt@salonknjiga.rs
Beograd, Zaplanjska 86V