Jednog dana svi ćemo misliti isto.
Tome je najbliže – ne misliti ništa.
A to možemo ostvariti već danas.
Duško Radović
Zakoni prirode na kojima počiva život, uvek su mi bili najsigurnije utočište u nastojanju da razumem i pojasnim društvene pojave i trendove koji često u svojoj bučnoj pojavnosti, umeju da budu zavodljivo izazovni, ali i veoma zbunjujući. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što su egzaktiniji, trajniji i mnogo manje podložni iracionalnim reinterpretacijama. Fenomen društvenih masa kojima su savremena društva izložena, teorijski sam „savladala“ na drugoj godini studija u okviru predmeta Socijalna psihologija, a iskustveno sam ga potom u više navrata doživljala, s pomešanim osećanjima – od prirodne ljudske potrebe da se pripada nekom kolektivitetu do urođene uzdržanosti pred svim onim što takva masovna bujica iznedri i izlije, ostavljajući, kad sve prođe, nove „gurue“, ali i naslage mulja koje za njima neko mora da počisti. I mnoštvo razočaranih jedinki koje se kao probuđene iz hipnotičkog sna, suoče sa realnošću u kojoj su ponovo isti, sa svim problemima koje su imali ranije.
Samo na prvi pogled nije uporediva fizička definicija mase kao svojstva svakog fizičkog tela sa pojmom masa u socio-psihološkom značenju. Ali kad se čovek malo udubi, principi socijalnih masa u osnovi mogli bi se pojmiti prirodnim, odnosno fizičkim parametrima ponašanja mase, sa nekoliko dodatnih finesa koje su ljudski izum, a kojima se priroda, kao manje bitnim, nije zanimala.
Masa je temeljno obeležje materije, mera inercije tela. Tromost ili inercija je svojstvo svakog tela, po kom ono ostaje u stanju mirovanja ako miruje, ili u stanju jednoličnog pravolinijskog kretanja ako se kreće, kao što je definisano u prvom Njutnovom zakonu kretanja. Teorija relativiteta utvrdila je povezanost mase i energije upućujući na mogućnost pretvaranja mase u energiju i obratno, što je potvrđeno mnogim eksperimentima. Masa određuje stepen ubrzanja pri slobodnom padu i ne menja se pri promeni agregatnog stanja tela. I to bi, u najkraćem, bilo – to. Ili što bi rekao rimski pisac Publije Terencije Afer – Sapienti sat (pametnom dosta).
Čovek u masi i masa u čoveku
I kad mi, društvenjaci, ne bi imali potrebu da sve tranžiramo, seciramo i analiziramo do „najsitnijih crevaca“, mogli bismo se zadržati na ovom objašnjenju koje daje fizika. Ali, ljudsko biće, sve više „oslobođeno“ od rada napretkom tehnike i sve više porobljeno u svom višku slobodnog vremena, glasno i bučno u svojim poimanjima sveta, bezmalo kao da smo svi doktorirali na bar pet najprestižnijih svetskih univerziteta, uvek želi još malo da „dosoli“ – nekad lično, u svoje ime, a sve češće kroz socijalne grupe u kojima pruža oduška svojim nagomilanim frustracijama.
Iako savremeno doba karakteriše učestalost ovakvih masovnih istupa (uostalom, moderno društvo je društvo masa – od masovne kulture, masmedija do masovne proizvodnje i potrošnje), istorija nas uči da su oni ciklična konstatnta. Kao što nam daje do znanja da ni u vreme golubova pismonoša, ni danas, nijedan masovni pokret nije baš sasvim spontan i da je bogomdan instrument za manipulaciju. I najzad, da uvek iznedri skoro isti rezultat – nekolicinu novih vođa i mnogo onih koji se osećaju izdanim, prevarenim i obmanutim.
Po francuskom sociologu Seržu Moskovisiju, „logika mase počinje tamo gde se logika pojedinca okončava”. Pojedinac se utapa u masu i stapa sa njom. Oni nesvesno jedni druge imitiraju i tako postižu visok stepen uniformisanosti. Pojednostavljena logika kolektiviteta je „ko nije sa nama, taj je protiv nas”. Osobe u gomili imaju tendenciju da veoma snažno reaguju na jednoobrazan, izrazito emocionalan i često iracionalan i netolerantan način. Tu iracionalnost plastično je opisao poznati španski filozof Hose Ortega i Gaset u svojoj knjizi „Pobuna masa“ koja je posle Servantesovog „Don Kihota“ najčitanija knjiga u Španiji: „U pobunama izazvanim oskudicom, mase obično traže hleba, a sredstvo kojem obično pribegavaju da ostvare svoj cilj je uništavanje pekara”, iz čega proističe da mase ne grade, već razaraju institucije i procedure, neophodne za funkcionisanje društva.
Inženjering saglasnosti
Takođe, svi teoretičari su saglasni da se u svojevrsnoj hermetičnosti mase stvara posebna, svedena i pojednostavljena vrsta retorike zasnovana na frazama koje izazivaju poželjne predstave, često sačinjene od oksimorona, oštroumnih ludosti koje su neretko koristili pisci kao stilsku figuru koja ističe kontradiktornosti i koji su apsolutno van logike i dekartovskog principa razuma koji bi trebalo da ima presudnu ulogu u ljudskom delanju. Akcenat je na ponavljanju istih floskula, čime se one prihvataju kao istina koju ne treba proveravati. Zvuči poznato? Pa, naravno, Hitlerov menadžer za odnose s javnošću je na premisi „ako se laž ponovi hiljadu puta, postaje istina“ stvorio virtuelni balon u kom su njegovi sunarodnici živeli godinama.
Mase pokreću strasti i verovanja, naslonjene na poseban grupni osećaj moći. Zbog potencijalno velikog uticaja ovog oblika kolektivnog ponašanja na društvene tokove, psihologija mase je, pored psihologa i sociologa, postala zanimljiva političarima, bezbednjacima, vojsci, ali i ekonomistima. Jedan od prvih koji se bavio ovom temom, Gistav Le Bon, francuski lekar, antropolog i sociolog, uočio je da je glavna psihološka razlika između mase i pojedinca u tome što masa poznaje samo jednostavna i preterana osećanja, za razliku od složenijeg psihološkog sklopa ljudske individue. U svom čuvenom delu „Psihologija mase“, koje je postalo nezaobilazan priručnik savremenim praktičarima, on zapaža nekoliko karakterističnih odlika mase. Za razliku od pojedinca koji se ubeđuje, masa se podvrgava sugestiji. Masa radije podleže infantilnoj iracionalnosti nego što trezveno razmišlja, ne vodi se argumentima, već modelima, funkcioniše na osnovu osećanja i brzinom zaraze raspaljuje strasti.
Mase domininiraju nad individuom čija se heterogenost uklapa u homogenost gomile. U gomili se gubi individualnost i pojedinac se utapa u masu. Karakteriše ih i visok stepen impulsivnosti, spremnosti na akciju i pokretljivosti ali i manjak kritičke distance i kritičkog mišljenja. Podložne su sugestivnosti i impulsima. Odlikuju ih preterane i ekstremne reakcije koje se mogu kretati u rasponu od nasilničkih i destruktivnih, ali i do – viteških i herojskih.
Zaglušujuća jednoličnost
U masi se lična odgovornost gubi, ali se razvija netolerantnost prema različitostima. Nesklone kompromisima, ne trpe da se sa njima raspravlja i protivreči. Odnos pojedinca i mase Gistav Le Bon opisao je metaforom: „Pojedinac u gomili je zrno peska među drugim zrncima peska kojima vetar po miloj volji gospodari”.
Dok se Le Bon zadovoljio time što je opisao ovaj fenomen, Frojd koji je živeo u doba kada su rat i revolucije pokazale nesavladivu moć i silu mase koja je porazila razum i pravo, pokušao je da objasni zašto su one to što jesu. Nova svojstva koja individua pokazuje u masi (osećaj moći, anonimnost, neodgovornost) su, po Frojdu, ispoljavanje nesvesnog „u kojem se, u začetku, sadrži sve zlo ljudske duše; bez napora razumemo iščezavanje savesti ili osećaj odgovornosti u toj situaciji. Njegova afektivnost neobično se pojačava, a njegova intelektualna sposobnost primetno slabi – oba ta procesa očigledno teku u pravcu izjednačavanja s drugim pojedincima u masi”. Ego, zadužen za uvažavanje principa realnosti povlači se pred iracionalim i impulsivnim Idom, putem kolektivne sugestije i identifikacije.
Po Frojdu, suština mase se ne može shvatiti ako se zanemari vođa. On je, naslanjajući se na Darvinovu pretpostavku da je praforma ljudskog društva bila horda kojom je neograničeno vladao jak mužjak, tvrdio da je taj model ostavio duboke tragove u istoriji ljudskog nasleđa: „Masa nam, dakle, izgleda kao ponovo oživela prahorda” Otac prahorde bio je slobodan. Pretpostavlja se da nije voleo nikoga osim sebe, druge je voleo samo ako su služili njegovim potrebama. U tom smislu, „praotac je ideal mase, koji umesto ideala ega upravlja egom”. I, ma kako zvučalo na prvi pogled apsurdno, sprega mase i vođe je skoro aksiom, čak i kad je tajna i nevidljiva, brižljivo ušuškana i sakrivena od „urokljivih očiju“. Nema vođa bez masa niti masa bez vođa!
Instrument u čvrstim rukama PR-a, religije i politike
Malo je poznato da je Frojdov sestrić Edvard Bernajs, otac PR-a i doktor nad doktorima za spin, učeći iz ujakovih beleški, i vešto koristeći njegovo ime, napravio ogroman biznis stvorivši novu disciplinu danas poznatu pod skraćenicom PR. Raspon njegovih poduhvata je širok i šarenolik – „nagovorio“ je Amerikance na konzumiranje slanine, uverio žene da je pušenje znak emancipacije, pomogao CIA-i da ruši srednjoameričke vlade i sprovodi genocid nad lokalnim stanovništvom. Ok, nije baš bilo etično, ali donosilo je ogroman novac i moć?! “Ukoliko razumemo mehanizme i motive grupnog razmišljanja, moguće je kontrolisati i pokrenuti mase po našoj volji, bez njihove spoznaje o tome“ – ključna je rečenica iz njegove knjige „Propaganda“, kojom objašnjava i sopstveni uspeh. Gebels ga je prosto obožavao, držeći u svojoj privatnoj biblioteci sve njegove radove i primenjujući njegove algoritme za rast i afirmaciju nacističke ideologije. A njegove ideje i danas uveliko rabe razni lobisti i PR stručnjaci, naročito tzv. spin doktori.
O religijima da ne govorimo! One počivaju i traju vekovima na manipulisanju masama i, bez obzira na konkurente iz političke i biznis sfere, još uvek imaju neprikosnoveni primat držeći u uverenju većinski deo čovečanstva najmanje u dve veoma upitne stvari – život posle smrti i bezgrešno začeće. Malo li je?
A tek politika! Šta se sve tu dešavalo funkcionalizacijom masa! Tek je masovna podrška totalitarnim režimima označila, bar delimičan, kraj velike iluzije da je većina uvek u pravu, ali i kolika i kakva može da bude uzurpacija vlasti od strane vođa. Loša vladavina koja se rušila izlivom nezadovoljnih masa, neretko je stvarala nove lidere koji su opet dovodili do isto tako loše ili još lošije vladavine.
Demokratija je učinila medveđu uslugu stvarajući privid da čovek u uzavreloj gomili o nečemu zaista odlučuje. Odluke se po pravilu, dobre i loše, uvek i svuda, donose negde drugde. Uostalom, svet se razvijao i napredovao individualizmom i individualnim otkrićima i pronalascima, stvaralačkim naporima izuzetnih pojedinaca koji su bili zagledani u nešto ispred i iznad njih samih. Zapravo, na takvima koji su uvek kroz istoriju bili manjina, često neshvaćeni i izvrgavani podsmehu i ruglu, civilizacija je opstala i traje. Nju su sačuvali ljudi poput anonimnog pronalazača vatre, točka, poluge, poput Arhimeda, Fleminga, Njutna, Nikole Tesle… svih onih koji su u tišini stvarali i gradili. Ni antička demokratija nije sačuvana moćnim govorima na čuvenim grčkim agorama, već spremnošću spartanskog kralja Leonide koji je sa svojih tristotine vojnika sedam dana branio Termopilski klanac od najezde desetina hiljada Persijanaca. Ova samožrtvena herojska bitka omogućila je procvat Atine i ostalih gradova i tako utemeljila ono što je i danas, bar deklarativno, uzor savremene civilizacije, trajni ideal kulturnog uzdizanja koji ni izbliza nije nadiđen.
Ovaj mali osvrt na ključne globalne spoznaje, iskustveno stečene i naučno utemeljene, svakako neće dati odgovor novim naraštajima koji stasavaju na masovnoj kulturi ali bi mogao biti putokaz kroz zamke masovnosti koje bi se mogle izbeći. U ljudskom društvu, a naročito u vreme velikih društvenih promena, naleti masa probuđenih iz svog stanja inercije zakotrljaju se kao elementarne nepogode u prirodi – nepredvidivo, neočekivano i često s neizvesnim ishodom u pogledu društvenih postignuća, ali neizostavno po zakonima prirode. Kako primećuje već pomenuti Serž Moskovisi, „na početku dvadesetog veka, ljudi su bili sigurni u pobedu masa; na njegovom kraju našli smo se u potpunoj vlasti vođa“. Stoga pitanje svih pitanja ne bi trebalo da bude – ko je sledeći, već koliko će da košta i ko će sve to plati?
Da se ne zaboravlja kako bi se moglo ponavljati ?
Ko da izrazi i prenese one kolektivne drhtaje koji su odjednom zatresli masama i koji su sa živih bića stali da se prenose na mrtve stvari, na predele i građevine? Kako da se opiše ono talasanje u ljudima, koje je išlo od nemog životinjskog straha do samoubilačkog oduševljenja, od najnižih nagona krvološtva i podmukle pljačke do najviših podviga svetačkog žrtvovanja u kome čovek prevazilazi sebe i dodiruje za trenutak sfere viših svetova sa drugim zakonima? Nikad to neće moći biti kazano, jer onaj ko to sagleda i preživi, taj zanemi, a mrtvi i onako ne mogu da govore. To su stvari koje se ne kazuju, nego zaboravljaju. Jer da se ne zaboravljaju, kako bi se mogle ponavljati?
Ivo Andrić, Na drini ćuprija
