Autoriteti i kvaziautoriteti

Misliti je teško, zbog toga većina ljudi sudi.

Jung

Nema tome ni desetak godina, kada sam u razgovoru sa mlađim ambicioznim kolegom pričala o njegovom novom poslovnom poduhvatu vezanom  za internet tehnologije, u koji se hrabro upustio. Trebala mu je podrška u onom delu koji smo dugo zvali sadržajem, a koji se danas skoro isključivo naziva – content. Moj tradicionalni, pomalo isključivi stav i njegova isto toliko isključiva opredeljenost za novitete, bili su previše udaljeni da bismo se razumeli. Razgovor je potpuno zamro na tački autoriteta onih koji će stvarati sadržaje kao elementarno odgovornom pristupu kada se nešto plasira javnosti. Njemu su autoriteti bili nebitni, zapravo suvišni a na moje pomalo užasnuto pitanje “Pa, kako ćemo verovati takvim sadržajima, kako ćemo znati šta je tačno, a šta pogrešno, šta je istina a šta laž?”, lakonski je odgovorio da će se verovati preporuci prijatelja. Epilog priče je da je on danas, samo deceniju kasnije, jedan od novih autoriteta u  masovnoj proizvodnji sadržaja.

Tada sam prvi put pomislila kako je autoritet u krizi i kako će nas negiranje istog odvesti u opasne vode indoktrinacije nekim drugim nametnutim kvaziauatoritetima sumnjivih vrednosti iz čijih se kandži ni pojedinačno, ni kao zajednica, nećemo moći isčupati bez ozbiljnih posledica. Ova godina krize najbolja je potvrda kako smo, rušeći prirodne autoritete, srušili i sopstvene odstupnice ka normalnosti, ako uopšte još neko zna šta to beše. Zapljusnuti cunamijem informacija sve manje verujemo bilo kome, a sopstveni autoritet kojim smo superiorno sudili po informacionoj vaseljeni, pokazao se kao prilično nekoristan i neupotrebljiv u traženju sopstvenog mesta pod suncem, rezultirajući neretko i najdramatičnjijim posledicama, ne samo po korisnike, već i po kreatore sadržaja koji su se nametnuli kao novi autoriteti sa milionskim pratiocima. Slučaj osamnaestogodišnje Amerikanke Dezije Šifer koja je sredinom februara na svom profilu čak i najavila, a potom izvršila samoubistvo samo je jedna od bolnih potvrda koliko su opasne zamke preskakanja prirodnog redosleda.

Autoritet i sloboda – granice i mogućnosti

Retko je koji pojam kroz istoriju  prolazio kroz toliko negiranja, neprihvatanja i odbacivanja kao autoritet. O nerazumevanju i pogrešnim tumačenjenjima da i ne govorim. Čak su  i ozbiljni mislioci u svojim studijama i esejima često lakonski stavljali znak jednakosti između autoriteta i autoritarnosti, unoseći dodatne zabune između ova dva pojma iako je drugi samo moguća, ne i nužna, posledica prvog. Pa, ipak, iako se toliko polemičkih tonova moglo čuti na ovu temu, ona je ostala jedna od najmanje proučavanih. U analizama koje su bavile posledicama zloupotrebe autoriteta, njegova suština i značaj retko su privlačili pažnju.

Istorija je, kad se malo pažljivije zagledamo u prošlost, zapravo stalna klackalica na kojoj se, s jedne strane, pojavljuju i posvećeno stvaraju autoriteti, a s druge strane, kontinuirano odbacuju i ruše, po cenu velikih lomova i potresa, i na  ličnom i na društvenom planu. Dvadeseti vek u tom pogledu bio je vrlo dinamičan, moglo bi se reći i dramatičan. Ubrzan razvoj prosto je zahtevao sve razvijenu strukturu i organizaciju, a njih, pak, nema bez određenih vrsta autoriteta. Ali taj isti napredak prosto je pozivao na negiranje, nepoštovanje i rušenje autoriteta u ime lične slobode i prava na neposlušnost i nepokoravanje. Paradoksalno je da su se većina buna završavala svrganjem jednog i prihvatanjem drugog autoriteta, a ne njegovim odbacivanjem, kako bi naivan posmatrač mogao da pretpostavi.

Zašto je to tako i da li je u ljudskoj prirodi imanentna potreba da se povinuje autoritetu, čak i onda kada je sasvim očito da autoritet traži nemoralna i destruktivna delanja? Istina je da je slepo poštovanje i sleđenje autoriteta često ishodilo stravične pokolje i uništenja koje su puki sledbenici bez imalo griže savesti izvršavali u ime nekog višeg cilja. Setimo se samo Hitlera i svega onoga što su njegovi poslušnici učinili, a koji su u potonjim godinama listom negirali ličnu odgovornost (da ne pobrajamo dalje).

Zašto slepo sledimo destruktivne autoritete?

Na pitanja iz prethodnog pasusa odgovor je dalo kontraverzno istraživanje psihologa Stenlija Milgrama sprovedeno na univerzitetu Jejl šestdesetih godina u kom je on u eksperimentalnim uslovima proveravao dokle jedinka može da ide u nanošenju bola drugom po instrukcijama autoriteta. Učesnici u eksperimentu su bili obavešteni da učestvuju u ogledu u kome se ispituje uticaj kazne na učenje i pamćenje, te da će upravljati elektrošokovima i da bi trebalo da obave eksperiment do kraja. Takođe, im je rečeno da će imati ulogu onog koji poučava, a druga osoba će biti onaj koji uči. Postavljeni su ispred sprave za elektrošokove, sa prekidačima koji su aktivirali određenu voltažu, od slabe prema jačoj, a kod poslednjeg prekidača bila je oznaka opasnost: teški šok.

Rezultati serije eksperimenata iznenadili su i same istraživače. Pokazali su zapanjujuće visoku spremnost, inače po svemu normalnih ljudi, da poslušaju zahtev autoriteta, postupajući na način koji se kosi sa moralnim normama. Ispostavilo se da će pojedinac iz puke poslušnosti, bez ikakvog očekivanja lične koristi i bez agresivnih pobuda, postupati protivno svojoj savesti i ugrožavati drugu osobu. Još jedan podatak iz ovog istraživanja ponudio je neočekivanja saznanja – kada su dobijali iste naloge od druge osobe koja nije percipirana kao autoritet, ti  isti ljudi, ne samo da su odbijali naređenja, već se njihova neposlušnost manifestovala pretnjama pa i fizičkim razračunavanjem sa osobom koja je zahtevala da se eksperiment privede kraju.

I mnogi drugi psiholozi pokušali su da utvrde mehanizme delovanja autoriteta na ljude, praveći razne klasifikacije i kvalifikacije i dolazeći do sličnih rezultata, koliko god različitih interpretacija bilo, da kod većine postoji potreba za povinovanjem autoritetu i da u tom pokoravanju neki čak nalaze zadovoljstvo, ali je za većinu osoba  to ipak način da zadovolji većinu svojih potreba i skrivenih želja, posebno potrebe za ljubavlju i pripadanjem koje očekuju kada slušaju jačeg i kada ispunjavaju njegova naređenja.

I onda se naravno, postavlja logično pitanje – pa zašto ih rušimo ako imamo potrebu da im se pokoravamo? I da li je svaki autoritet nužno zlo kom se nekritički pokoravamo ili ipak ima i takvih koje nikako ne bi trebalo negirati, a kamoli odbaciti? Ili nam postindustrijsko društvo prosto daje previse izazovnu priliku da sami sebi budemo autoritet i da se nikome više ne povinujemo jer imamo mogućnosti da budemo sopstveni i jedini izvor istine?

Autoritet na lošem glasu

Pojam autoritet (auctoritas) vuče korene iz latinskog jezika i u izvornom značenju odnosio se na ugled i na njemu zasnovanu vrednost, odnosno na osobu čijem se sudu povinuje iz poštovanja prema njegovim sposobnostima da iznese svoje mišljenje na način da mu bespogovorno veruje. Autoritet je primarno bio pozitivan, zasnovan na ličnim osvedočenim vrednostima, važan i potreban oslonac koji je razvijao poštovanje, isto tako važnu socijalnu vrlinu. U zavisnosti od okolnosti merodavnost autoriteta je počivala na iskustvu, mudrosti, velikodušnosti, umešnosti, hrabrosti. Uz to, važna je bila i ličnost osobe koja je celim svojim bićem zračila autoritetom. To su oni koji nisu morali podizati ton, pretiti, uslovljavati i koji su ličnim primerom pokazivali kakav možeš i trebaš biti. Ti veliki učitelji života, kako ih naziva Erih From, postojali su svakom društvu. Sve dok ih razvoj društva nije potisnuo favorizovanjem  formalnih autoriteta titule, uniforme ili kakvog sličnog spoljnog obeležja. I tu je negde tačka na kojoj je autoritet postao podložan habanju, menjajući stvarnost za neku fikciju. Da bi opstao, trajao i kontrolisao.Time je njegova funkcija mutirala od izvorne. Tu je nastala granica kojom se sloboda drugih ograničava i ugrožava, a oko koje se najviše polemisalo kad su se autoriteti negirali.

Ljudi su autoritet ponajpre “videli” u Bogu, tom vrhovnom autoritetu kom se i danas najviše veruje i čija se dela uglavnom ne preispituju, iako ni njegov autoritet nije bio pošteđen preispitivanja, pa i negiranja. Počelo je s Luciferom, poglavarom svih anđela, koji je pokušao da se odupre Bogu, ali je, čim se pobunio, po hitnom postupku, zbačen s neba. Zbog toga su ljudi izabrali povinovanje umesto rušenja jer se ispostavilo da tog dalekog nevidljivog i neopipljivog Svevišnjeg nije lako skloniti sa njegovog pijedestala, za razliku od očovečenih autoriteta koji su, ma kako snažni i moćni bivali, ipak na koncu bivali podložni razvlačenju po blatu svekolikih društvenih procesa.  

Izgleda da je priroda, verovatno u svrhu opstanka, hijerarhijski organizovala zajednice, sa jasno naznačenim pozicijama u svakoj od njih. Roditelj je vekovima bio primarni prirodni i neupitni autoritet, u ljudskoj zajednici zadužen ne samo za bazične potrebe potomstva, već i za usađivanje vrednosnih sistema koji se internalizuju i postaju unutrašnji autoritet koji se dalje razvija u mnoge oblike – od racionalnog do iracionalnog, od neformalnog do formalnog, od tradicionalnog do savremenog, duhovnog, crkvenog, političkog, naučnog, stručnog, harizmatskog…Svako vreme stvaralo je svoje autoritete i obračunavalo se sa njima, a oni autentični, od savremenika često neprihvatani,”preživeli” su sud istorije i traju do danas kroz svoja dela. Hipokrat je u temeljima savremene medicine, bez Platona i Aristotela skoro da nema ozbiljnog filozofskog razmatranja, Fleming nam je pronalaskom penicilina ostavio u nasleđe duži i kvalitetniji život, a kad sunce zađe, planeta svetli Teslinom svetlošću…

Neki drugi autoriteti koji nisu počivali na znanju i stručnosti i zbog kojih se autoritet našao na lošem glasu takođe su ispisali stranice istorije ali takve da  niko normalan ne bi želeo da se ponove. I kako to već biva, o njima se više zna, negoli o prethodnima čime je stvoreno uverenje da je autoritet poguban i da ga, kao takvog, treba bezuslovno ukloniti. A opet, takvi autoriteti zasnovani na sili, na formalnoj snazi svoje uloge, nekako opstaju, niču  niotkuda i postaju sve nametljiviji, uprkos tome što skoro da nemaju šta da kažu, uskraćujući nam pravo i prostor da vidimo i prepoznamo one autentične.

I anarhista poštuje autoritet

I stoga smo danas u frustrirajućoj situaciji da verujemo svakome pomalo i ne verujemo nikome do kraja. Zato što je nekih čudnih autoriteta sve više, a sigurnosti sve manje. Zato što su autentični prirodni autoriteti vrsta u izumiranju. I zato što je nekakvih neobičnih autoriteta sve više, toliko mnogo da bi ih se cenilo i uvažavalo. Zato što su bučni i dramatični. Zato što se autoritet nameće diskreditovanjem drugog. Zato što profit radi protiv prirode i prirodnih potreba. Zato što su nam rastakanjem porodice oduzeli prirodno pravo da budemo svojoj deci autoriteti. I što su ona ostala uskraćena za mogućnost da ga izgrade tako što će dobro vladati sobom, a potom i drugima. Zato što su preko noći porušili tradicionalne vrednosti nudeći nam obmanjujuće privide slobode u kojoj nikad nismo bili neslobodniji. Zato što smo prepušteni da se sami snalazimo u sve većim zaduženjima koja nam se prebacuju, od onih banalnih stvari kao što je kupovina veš mašine o kojoj prodavac ne zna skoro ništa za razliku od nekdašnjeg koji je kao iz rukava izbacivao sve karakteristike, vešto ih prilagođavajući nivou razumevanja potencijalnog kupca.

Sami se vrzmamo kroz šumu programa i aplikacija kojima plaćamo usluge, sami se opredeljujemo za izbor suplemenata, a neretko i lekova koji će nas održati u formi, a evo, sad se sami opredeljujemo i za vakcine u čiji mehanizam, ni lekari nisu dovoljno upućeni. Zaglušujuća kakofonija glasova inih eksperata u čijim nastupima nekad sasvim jasno, a češće prikriveno, prepoznajemo instrumentalizaciju i politizaciju, primorava nas da poverenje,na žalost, dajemo upravo onima koje je moj poznanik s početka teksta pomenuo – prijateljima i poznanicima, koji o tome jednako znaju kao i mi, ali su možda malo rečitiji i ubedljiviji. I bez obzira što je svako od nas bar jednom u životu nekome bio autoritet, to je nedovoljno da bismo se ogrnuli ovim plaštom koji ne stoji dobro svakome. Lično bih, kao i većina običnih ljudi želela da mi neki dokazani, autoritet, baš onakav kakvog ga pamtimo, olakša moje izbore.

Nosim u svom životnom prtljagu mnoge autoritete koji su me podučavali i motivisali i koje poštujem i danas, bez osećaja da mi je lična sloboda njihovim uticajima ikad bila ugrožena. Naravno, prepoznavala sam i sklanjala se od onih drugačijih koje sam za ličnu upotrebu nazvala “šarmerima bez pokrića”, ljudima kojima je autoritet bio samo vrsta robe koju treba dobro prodati. Sećam se rečenice bivše koleginice koja se celog života otimala svim, pa čak i onim autoritetima koji su postojali samo u njenoj glavi. Kad se otresla roditelja, supruga, šefova, sa pijedestala osvojene apsolutne slobode, u trenutku iskrenosti je rekla: “Nikad nisam bila usamljenija i praznija.” Čak je i Mihail Bakunjin, rodonačelnik anarhizma, jedan od osvedočenih protivnika autoriteta, rekao:  Povinovao sam se autoritetu određenih ljudi jer mi to nameće moj vlastiti razum. Svestan sam sopstvene nesposobnosti da shvatim bilo koju veću ljudsku istinu u njenoj sveobuhvatnosti i složenosti. Ni najveća pamet ne bi bila sposobna da je spozna celu.

Ali, iskustvo nas uči da točak istorije neće tako brzo niti tako lako usporiti u proizvođenju novih autoriteta koji mnogo govore a malo kažu. Šta onda ostaje čoveku, sateranom u ćorsokak izolovanosti, skrajnutosti, suvišnosti i nepotrebnosti? Da trampi svoju slobodu za nešto malo sumnjivog autoriteta? Ili možda da sam sebi bude vrhovni i jedini autoritet? Ma kako paradoksalno zvučalo, anarhista Bakunjin možda ima sasvim dobar recept: Slobodu čovek može dostići samo ako se pokorava prirodnim zakonima zato što ih je prepoznao kao takve, a ne zato sto su oni njemu nametnuti nečijom spoljašnjom voljom, bez obzira da li Božanskom ili ljudskom, kolektivnom ili pojedinačnom.

Stana Šehalić

Telefon: +381 64 1574420
Fax: kontakt@salonknjiga.rs
Beograd, Zaplanjska 86V