Bog je sa nama kad je u nama

Poznavati Boga moguće je samo u sebi. Dok ga ne nađeš u sebi, nećeš ga naći nigde.
Nema boga za onoga ko ne ume da ga nosi u sebi.
Lav Nikolajević Tolstoj
Preuzeto sa https://www.goodfreephotos.com/

Nisam sasvim sigurna koliko duboko u prošlost sežu moja prva susretanja s Bogom i svim pitanjima i dilemama kojima smo mi, Titovi pioniri, s tim u vezi bili izloženi. Maglovita su sećanja na duga i česta zaludna gledanja u nebo u iščekivanju da će se iz nekog oblaka ipak pomoliti, makar na tren i otkriti se radoznalom detetu u svom postojanju, makar da prekrati muke misaonih i emotivnih dihotomomija “Ima boga-nema boga”. Kao i većina dece u socijalističkoj Jugoslaviji, odrastali smo na snažno promovisanoj oficijelnoj doktrini da boga nema, ali smo svi imali bar ponekog u familiji i bližem okruženju ko nas je diskretno podsećao da bog ipak postoji. Taj divni bezazleni dobrodušni krajiški seljak, partizan Nikoletina Bursać, lik  kog je maestralno stvorio Branko Ćopić nekako mi je ostao graničnik u tadašnjem uverenju da boga – nema. Čitajući kako svečano objavljuje majci reči  svog političkog komesara “boga nema i tačka” bilo mi je prirodno, lako i jednostavno prihvatiti božije nepostojanje kao činjenicu. Jedna briga manje u prtljagu prepunom pitanja bez odgovora.

Ali, ne leži vraže – spokoj je trajao samo do letnjeg raspusta, na kom su sve moje naučene lekcije prolazile proveru na kamenu narodske mudrosti  moje bake. Njena spremnost da sluša, pa makar to bile i najveće gluposti, zapravo je bila način da od nas, svojih unuka, izvuče i ono što nismo mislili reći. I tako sam, ko zna kakvim inadžijskim pobudama pokretana, neočekivano i nadobudno utrčala u  jednu od njenih redovnih ritualnih molitvi kojima je ona regulisala svoj odnos s bogom, ne samo u svoje ime, već i u ime svih novih naraštaja “bezbožnika”, s komentarom kako boga nema. Nije se uvredila moja mudra baka. Niti se dala smesti nevaspitanim upadanjem u njenu intimu. Dovršila je molitvu, pogledala me pogledom u kom nije bilo ni čuđenja, ni osude, ni prekora, samo blage rezigniranosti zbog tolikih “zabludelih ovčica” koje valja vratiti na put.

– Bog s tobom! Otkud ti to? – pitala je, lakonski ubacujući Tvorca u dečiji slabo branjeni mentalni prostor. Moj glavni adut da ga nikad nisam videla, sasekla je u korenu komentarom da treba dorasti dotle da ti se Bog ukaže. U prevodu – treba zaslužiti. I skoro me postidela objašnjavajući koliko  ozbiljnog posla ima  Svevišnji, a ja hirovito očekujem da se baš meni pokazuje i dokazuje, kao da nema prečeg posla. Za svaki slučaj, još jednom se pomolila, a naša diskusija na temu boga te večeri završila se nerešenim rezultatom – bar mi se tako činilo. Tek posle mnogo decenija, shvatila sam da mi je tog letnjeg raspusta baka održala niz poučnih lekcija, pažljivo objašnjavajući svoje aktivnosti i prirodne pojave neumitnim uticajem, samim tim i postojanjem božanskog, utiskujući u neizgrađenu dečiju dušu temelje vere kao važnog, možda i neophodnog dela života. Bilo je u njenoj nenametljivoj priči nečeg bespogovornog i uverljivog – toliko da sam se po povratku kući sve vreme osvrtala, ne bih li videla anđela kog mi je ona (naravno u dosluhu s Bogom) poslala da me čuva na tom putu.

Iako temu postojanja Boga u godinama koje su sledile nismo otvarale, ona je uvek lebdela u našim susretima. Ja je nisam pokretala jer sam, što sam više saznavala, bivala u sve većim dilemama, a baka zato što je osećala da je neke teme bolje dokazivati delom umesto rečima. Danas sam sasvim sigurna da je njena postojana, nikad ničim narušena, vera zapravo najveći, krunski dokaz prisustva Stvoritelja. Jer Bog je bio sastavni deo njenog bića uvek i svuda – kad je svitalo i kad se smrkavalo, kad je bilo dobro i kad je bilo preteško. Nije ga prizivala samo kad su se nevolje i nesreće obrušavale (a bilo ih je previše i da je pet života živela), niti je čekala priliku da o prazniku poseti crkvu. Nisu joj trebali ni posebni uslovi, ni posrednici, niti namenska scenografija sačinjena od religijskih simbola i rituala. Ona i njen Bog uvek su bili zajedno, zapravo bili su – jedno.      

Blizu crkve, daleko od boga

I danas kad nežne uspomene preplave sećanja, nekako se osećam inferiornom u odnosu na tu mudru narodsku ženu čija je vera bila tako autentična, čista, i nekako laka za svakodnevnu upotrebu.  Zašto nama danas to ne ide baš tako lako, kad su nam na raspolaganju tolike naučne i religijske spoznaje, bogomolje, ikone, verski praznici? I zašto smo toliko “blizu crkve, daleko od boga”? Sem u svakodnevnim poštapalicama tipa “Boga mi, Boga ti, Boga mu…” malo nas je koji smo istinski u svakodnevnoj komunikaciji s ovim nadbićem. Iako su mnogi skloni da period komunizma koji je religiju proglasio nepoželjnom, optuže za masovno bezverništvo, suštinski se nije mnogo promenilo ni poslednjih decenija iako su bogomolje intenzivno počele da niču i da se obnavljaju, slave da se neizostavno obeležavaju i slave, a obredne molitve da se, često nespretno, izgovaraju kao prateći eho prvogovornika.

Povede nas valjda ritam života, uljuljkanost, opuštenost i ničim zaslužen osećaj da nam to što jesmo i što imamo pripada, bez potrebe za bilo kakvim preispitivanjem. Između Boga i nas stoje poređana tehnička pomagala kao bedem koji nas razdvaja i preko kog je sve teže dopreti do Njega. A i Njemu, Svemogućem – do nas. Ušuškani u komforu svojih života često postajemo isključivi, arogantni, skloni da se precenimo, da sopstvenim aršinima odmerimo svet oko sebe i da se olako odreknemo svega što nismo – mi sami. Tek kada muka zakuca na vrata, kad se nađemo u situacijama bezizlaza, istinski, iz dubine duše, svom snagom srca i verovanja, zavapimo za božjom pomoću, u očekivanju da nam nadomesti ličnu nemoć koje u trenu postanemo svesni. Tada i najveći ateisti počnu da prizivaju “Bože, pomozi!” – na isti način, sa istim očekivanjima kao što je to radio Pračovek, uplašen nepoznatim i pretećim, koji je utočište tražio u veri u neko Nadbiće, bolje, jače i savršenije  od njega. Nevolje poput ove planetarne koju je izazvao korona virus (valjda zato i postoje!), uvek nas iznova podsete koliko smo, uprkos svekolikom napretku nauke i tehnologije, mali i nemoćni, i koliko smo (ne)spremni da verom popunimo praznine, tamo gde se naš um pokaže nedovoljnim. I koliko smo nedosledni u toj veri, spremni da se odmah, po okončanju kriznog trena, ponesemo za novim izazovima i zaboravimo na tog Boga u nama.

Vera – spas od besmisla

Uloga božanskog u mom životu, nezavisno od religija koje su dogmatično i isključivo prisvajale pravo na konačne istine, jednako kao i ideologije koje su ih negirale, menjala se kako sam sazrevala – od mladalačke potrebe da ljudskom biću pripišem sve zasluge za sve što jeste i što nije preko maglovitog uverenja da je Tvorac tamo negde na nekom prapočetku do kog ljudski um ne doseže, umešao prste i potom nas ostavio da se sami batrgamo u “raljama života” pa do tihog verovanja da taj neko ili nešto (kako god ga zvali), upravo u tihovanju raspetljava zamršene životne konce i rešava nerešivo. I da on jeste tu negde, spreman da se “ukaže”, onoliko koliko si spreman da ga čuješ i doživiš. To se obično dešava onda kad se potroše svi raciju dostupni razlozi, kad zanemoćamo u beskonačnom traganju i kad prtljag prepun činjenica sa kojima ne znamo šta bismo, postane pretežak. Nisam prevazišla urođenu ljudsku težnju ka očovečenju boga koja je duboko urezana u naše kolektivno nesvesno, zbog čega je opstala kao uporišna tačka većine religija. On je po obličju ostao još uvek onaj robusni bradati čika iz detinjstva koji izaziva strahopoštovanje, ali ga sve češće osećam nego što vidim, i doživljam kao energiju koja me usmerava ka univerzalnijoj duhovnosti kojom premošćavam zjapeći vakum smisla ljudske egzistencije. I verujem da proces oblikovanja nije završen jer je potraga za bogom u osnovi traženje smisla života.

Lični odnos verovanja prolazi zapravo isti razvojni put koji istorija notira kao proces promena na kolektivnom planu. Uloga  Boga u savremenom životu fenomenološki je bitno evoluirala u odnosu na prvog homo sapiensa koji je o svom odnosu prema Besmrtnom Tvorcu ostavljao tragove u formi crteža i figura, ali je suštinski ostala ista – jednako potrebna i isto tako mistična i logički nedokaziva – od Pitagorine zamisli o večitom svetu koji se otkriva umu, ali ne i čulima. Danas u svetu postoje različite ideje o Bogu i Njegovom (ne)postojanju, od ateizma (kojim se čovek stavlja na pijedestal najvišeg bića  i najvećeg i autoriteta), deizma (po kom je Bog stvorio svet usadivši moralne zakone u ljude i prepustio ih samima sebi), paganizma ili politeizma (svetom upravlja mnoštvo bogova koji gospodare prirodnim pojavama, a čovek treba da ih poštuje da bi mu bili naklonjeni i činili mu dobro)…

Bog – jedan za sve ili po jedan za svakog?

Nauka je, posle početnih uspeha u otkrivanju mnogih do skora nezamislih spoznaja, postala manje rezolutna u negiranju vere i tvrdnjama da Bog ne postoji. Konačno, i nauka je u predanom istraživanju i otkrivanju istina zasnovana na veri da istina – postoji. S tom verom otkriveni su mnogi lekovi, dešifrovana daleka istorija, konstruisan svemirski brod, osmišljen komjuterski softver koji povezuje svet (i gle, čuda – on počiva na skoro identičnom principu na kom  funkcioniše naša DNK koju je neko nekad “programirao” da svakoj ćeliji dostavlja precizno uputstvo o ponašanju… Šta više, mnogi veliki naučnici, poput Njutna, Paskala, Mihajla Pupina, bili su i veliki vernici i smerno prepuštali Tvorcu ono što sami nisu umeli da dokuče. Filozofi su, posle vekovne potrage, nezavisno od pravca kom pripadaju, saglasni da opipljivih dokaza, kako onih protiv, tako i onih u prilog Bogu – nema. Frensis Bekon, utemeljivač naučne analize, sažeo je vekovnu filozofsku misao na ovu temu u rečenici: “Bog nikada nije činio čuda da bi uverio ateizam zato što su njegova jednostavna dela uverljiva. Istina je da izvesna doza filozofije okreće ljudski um ka ateizmu; ali duboka filozofija vraća ljudske umove religiji:”

I danas, isto kao u praskozorje čovečanstva, niko ne zna kakav je Bog, niko ga nije video, i niko nema neposredna saznanja o njemu ali On opstaje. U svim civilizacijama kroz istoriju postoji razvijena svest o postojanju Boga. Četiri petine stanovništva i danas veruje, uprkos napretku nauke. Da li je moguće da zajedno sa svim realnostima života u ljudskoj svesti tako dugo opstane jedna iluzija? I ako jeste, znači li to da realnost treba takvu iluziju, bar ravnoteže radi?

Ljudskoj vrsti Bog očito jeste potreban. Sećam se argumenata moje bake “Kad ga ne bi bilo, od koga bi očekivali pravdu, nagradu ili kaznu, od koga bi tražili pomoć kad ostanemo sami, kada smo bolesni i bespomoćni.” I čini mi se da sve što sam potom pročitala i naučila, nije daleko odmaklo od njenih poimanja – kad je vera u pitanju, s tim što je neupitnost vere bila njena prednost koja joj je davala sigurnost, ispunjavala je mirom, spokojstvom i samopuzdanjem i usmeravala kroz životne lavirinte. Pri tome, ne govorim o religijama kao posrednicima između boga i čoveka – njih ima previše i one dele ljude, a Bog bi trebalo da je jedan za sve nas ili po jedan za svakog od nas. Zato što je za svakoga njegov Bog poseban, drugačiji, različit, pomalo nalik božanskoj verziji nas samih. I sada, kada se životni krug polako ocrtava u svom zatvaranju, razumem vrednost verovanja. Vera je u suštini prvi dodir sa drugim svetom, onim boljim delom nas samih, koga često nismo svesni.

Nisam, naravno, ni blizu postojane vere  moje bake ali polako slažem kockice mozaika. Bliska mi je misao Borislava Pekića koji je smatrao da Bogu nije potrebna legija mislilaca i čitav jedan odbrambeni mehanizam institucionalizovan u bogomoljama: “Bog nije predmet vere, još manje obreda, najmanje straha: Bog nije izvor nego ishod naše akcije. Bog nije u početku nego na kraju. Ne stvara Bog nas, nego mi Boga.” Njegova ideja Boga naslonjena je na misao drevnog sofiste Protagore s kojim sam se susrela na studijama “Čovek je mera svih stvari – onih koje jesu da jesu, i onih koje nisu da nisu.”

Ajnštajnovo poimanje vere u Boga

Ako našim ograničenim sredstvima pokušate da prodrete u tajne prirode, spoznaćete da se iza svih vidljivih povezanosti nalazi nešto suptilno, neopipljivo i neobjašnjivo. Duboko poštovanje prema toj snazi koja nadilazi mogućnosti naše spoznaje, je moja religija.

Ljudsko biće je deo je celine koju nazivamo Svemir, deo ograničen u vremenu i prostoru. Ono ima iskustvo sebe, svojih misli i osećaja kao nečeg odvojenog od drugih – što je na neki način optička varka njegove svesti. Nastojanje da se oslobodimo te iluzije osnovna je težnja istinske religije. Ne održavati je, nego nastojati prevladati je, način je da se dohvati dostižna mera unutrašnjeg mira.

Šta god da je Bog ili dobrota u svemiru, ona mora delovati i izraziti se kroz nas. Ne možemo stajati po strani i pustiti Boga da sam obavi posao.

Stana Šehalić

časopis Knjižar

jesen 2020.

Telefon: +381 64 1574420
Fax: kontakt@salonknjiga.rs
Beograd, Francuska 14