Virus i posle njega*

Razdvajanje, izvesne restrikcije i ograničenja, (e)migracija, komunikacija sa bliskim prijateljima preko Skajpa, Fejzbuka i Votsapa, koje su svi prihvatili kao „novu realnost“ (mada u to vreme niko još nije koristio ovaj izraz) i opšta ekonomska kriza, dakle sve što je proisteklo iz događaja devedesetih godina prošlog, u Srbiji, i početkom XXI veka na globalnom planu, sve to liči na uvertiru ili proviđenje koji su pripremili i oblikovali naša osećanja, estetiku i poetiku, kao i položaj umetnosti i kulture uopšte.

Virus je svakako pojačao strah od nepoznatog. Nadasve, nametnuo je snažan strah od drugoga – drugog čoveka kao potencijalnog (pre)nosioca bolesti – strah koji su pothranjivali mediji i „stručnjaci“ prokletom sintagmom „socijalna distanca“ koja je izgovarana svuda i na svim jezicima.

Ta atmosfera straha posebno je bila prisutna u Srbiji (ili bar u Beogradu) na samom početku epidemije, i proleća. No, srećom, nije trajala suviše dugo. Naprotiv, iskonski duh otpora javio se veoma rano.

Pokrenuli su ga „vlasnici“ pasa. Amblemska pesnica Otpora, zamenjena slikom pseće šape, preplavila je društvene mreže kao što je početkom dvehiljadite stisnuta pesnica preplavila gradove Srbije.

Izvojevana je ograničena sloboda, dozvoljen izlazak na ulicu posle 23 sata. Atmosfera jezive tišene i mraka. Svi izlozi zatamnjeni, u tami i pekare i kiosci koji su tokom bombardovanja 1999. radili po svu noć.

Prvi izlazak, dozvoljen, posle početka „policijskog časa“. Prazne ulice, koje ne deluju zastrašujuće gledane s balkona, sada unose jezu. Nema ljudi, nema automobila. Samo tihi bruj velikog grada i lavež pasa kojima je, eto, dozvoljeno da na kratko, izađu.

Počinje da pada sneg na grad pasa i njihovih ljudi. Laka vam noć i mirni snovi.   

(svedočanstvo koje sam na Fejsbuku objavila 22. i 23. marta 2020)  

Umetnici, glumci, muzičari, pesnici, reagovali su odmah. Virtuelni prostor je postao prostorom slobodne komunikacije. Bili smo slobodni od straha u pribežištu sopstvenog prostora, zaštićeni barijerom naših monitora i elektronskom distancom.

Istovremeno, bila je to retka prilika da se sagledaju lica bez maske, ne samo one što doslovce prekriva polovinu lica. Maske su bledele možda ponajpre zbog osećanja sigurnosti u vlastitom prostoru i na bezbednoj elektronskoj distanci.  

Na prostoru bivše Jugoslavije prvo je reagovalo Društvo književnika Hrvatske i njihov agilni predsednik, Valerio Orlić. Pesničke subotnje online večeri vremenom su okupile pesnike od Amerike do Japana. Zatim je usledio Međunarodni pesnički maraton iza koga su stajale tri dame, Lučila Trapaco, Eliana Stendardo i Sabrina de Kanio. Krug pesničkog, plemenitog otpora se širio elektronskim putevima – sve večeri su išle uživo na Fejsbuku i Jutjubi i tu ostajale za zakasnele slušaoce – pozivajući na izlazak iz „elektronskih špilja“ (termin uzajmljen od Predraga Fincija).

Tokom tih večeri otvorila se lepeza osećanja i tema – od izvesne tuge ili nostalgije za prošlim, preko snova nedosegnutih ili čak nedostižnih, do britkih reči angažovane poezije, neretko prožetih ironijom.       

Svaki susret je dočekivan s radošću, ali i sa jakim osećanjem da je virtuelni društveni život tek privremeno stanje.

Emilija Cerović Mlađa

* Reč izgovorena 12. februara 2021. tokom online razgovora La création et le poétique au temps des virus et après : quelles conséquences ? Quelles répliques ?  (Stvaralaštvo i poetika u vremenu virusa i posle njega: kakve su posledice? Kakvi su odgovori?“, inicijatori i organizatori razgovora Filip Tanselen i Hoze Mučnik (Francuska).

Telefon: +381 64 1574420
Fax: kontakt@salonknjiga.rs
Beograd, Francuska 14