Franc Kafka, koga kritika smatra jednim od najvećih autora dvadesetog veka tvrdio je da ‘bi trebalo čitati samo takve knjige koje nas ujedaju i bodu. Ako nas knjiga koju čitamo ne budi udarcem pesnicom po glavi, zašto je onda čitamo? Da nas usreći? Zaboga, bili bismo srećni i da nema knjiga, a knjige koje nas usrećuju mogli bismo za nuždu pisati i sami; knjiga mora biti sekira za zamrzlo more u nama. Trutovenija je jedna od preko potrebnih sekira u našem anesteziranom vremenu u kom nam se različitim vidovima manipulacije, nameće opuštanje, sreća i (samo)zadovoljstvo kao način borbe sa stresom, očajanjem, bolestima, i o(p)stankom.
U svega sedam priča Bulajić je ispisao bar sedamdeset sedam snažnih poruka, počevši pažljivo, skoro nežno “Aplauzom” u čijem središtu je ostareli ali otmeni, rezignirani, ali s dovoljno preostalog duha, gospodin Antić, beogradski knjižar koji pobira aplauze u beogradskoj kafani nudeći rešenje svekolikih nevolja naših:
“Nisam Tesla – kaže on – ali imam rešenje – ukinimo narod.”
Priče koje slede mogući su i više nego dovoljni razlozi da jedan vremešni beogradski knjižar misli o ukidanju naroda kao o rešenju. Priča o ženi žrtvi ratnih silovanja, Čeljad bez glava bez kojih ostadoše uništavajući se nemilosrdno, Miška i Mišonja koji u svom dijalogu sravnjuju i potvrđuju bezvremenost bezumnih ideja i postupaka, Tri noža, “pravog remek dela jezičke individualizacije” (Nikola Milošević)., Zrno od sunca – vizija 2023. i nas ovakvih kakvi smo u toj obećanoj Evropskoj uniji. Na kraju, priča o Trutoveniji, mladoj državi sa narodom koji mnogo i dugo pamti. Trutovenija objedinjava prethodne priče – kao razlog ili posledica, ili možda i jedno i drugo. Sumorna metafora svih naših nesavršenosti, mana i nespremnosti da se suočimo sa njima.
Angažovana književnost, snažna satira, poput ove zbirke, potrebna je kao korektiv svakom društvu. Tim pre što je napisana zadiviljujućom veštinom da se najteže i najbolnije stvari ne slikaju vriskom koji agresivno atakuje i razara čula, već odmerenim i probranim rečima spakovanim u otmenu rečenicu koja vijugavo zaobilazi pojavno i rovareći, poput ponornice, po dubinama, nalazi put do samog središta.
„Uranjajući u samo jezgro onoga što se, koliko juče, zbivalo na Balkanu i odolevajući uspešno izazovu političke pristrasnosti, Bulajič je načinio svojevrstan literarni podvig, otprilike onako kao što bi neki vajar golom rukom zahvatio užarenu lavu i da pomoću nje uobliči svoju skulpturu, a da pri tom ne opeče prste“ (Nikola Milošević)
Odavno se na manje stranica nije zgusnulo toliko mnogo otrežnjujućih poruka, kao što je to slučaj sa zbirkom priča Trutovenija Jovana Bulajića, plodnog stvaraoca književnih i pozorišnih dela. Kako živimo u vreme marketinški nametljivih pripovedanja od kojih mnoga po kriterijumima negdašnjih urednika ne bi prošla dalje od ocene „raspisivanje“, dela poput Trutovenije često ostanu u senci zaglušujuće reklamne ponude, previše sklonjena od očiju javnosti, pa i onih koji bi rado deo svog vremena odvojili za čitanje priča koje nas „nemilosrdno stavljaju pred ogledalo i razotkrivaju naše nakazno lice, tačnije naše naličje, onu tamnu stanu mentaliteta koju Jung naziva kolektivnom senkom“ (Žarko Trebješanin).
Inače, iz bogatog stvaralačkog opusa Jovana Bulajića vidna je postojanost u bavljenju temama društvenih anomalija, kolektivnih i ličnih mana, kao i jedan poseban pripovedački “žig” kojima se njegova dela prepoznaju. Autor je trilogije “Smijehom za lelekom”, (2008), romana “Žig”, koji je ovenčan nagradom “Miloš Crnjanski”, kao i romana “Vir” i “Pir” koji oživljavaju vreme komunističke vlasti na prostorima bivše Jugoslavije, u kojoj su policijska praćenja bila jedan od mehanizama planski realizovanog sistema neslobode. Romani počinju tumačenjem reči “dosije”, gde između ostalog Bulajić piše: “U 21. veku dosije doživljava renesansu. Postao je legitimacija podobnosti, preduslov napredovanja i udobnost življenja.” Svaka glava knjiga je dosije jednog od njihovih likova.
U “Žigu” dramski pisac, partijska ljubavnica i nesuđeni oficir pokušavaju da isprave svoje iskrivljene biografije. Bulajić u “Piru” zadržava sižejno-fabulativne veze s ovim likovima, koji su smešteni u vreme bombardovanja 1999. godine.
Objavio je i niz drugih dela, drama, komedija i knjiga za decu.
Najnovija zbirka priča izašla je u izdanju izdavačke kuće HeraEdu krajem 2017. godine.
Prikaz objavljen na portalu www.sinhro.rs
