Close

U svetu je prvi dan proleća, 21. mart, proglašen svetskim danom poezije. Francuska je ceo mesec mart pretvorila u nacionalni kulturni događaj, Pesničko proleće, kada se poezija useljava na univerzitete, škole, fabrike. Pesnička reč, rečju, postaje sveprisutna bar tokom jednog meseca. U Srbiji 21. marta slave poeziju na večerima poezije, po pravilu, u institucijama u kojima je ona prisutna i ostalih dana u godini.

Složićemo se, verujem, da su proklamovanje i favorizovanje „kulturne industrije“ (termin koji su skovali i 1944. lansirali Teodor Adorno i Maks Horkhajm) doveli do hiperprodukcije „kulturne robe“ (opet termin dvojice filozofa). I, kao što je svaka hiperprodukcija obrnuto srazmerna kvalitetu, tako je i hiperprodukcija „kulturne robe“ dovela do pojave ogromnog broja dela uz koja se, ne zahvaljujući njihovom kvalitetu, već promenjenom shvatanju, stavlja pridev „kulturno“.

Kad nema poezije…

Kao što je industrija učinila da roba postaje jeftina i dostupna masama, tako je i kulturna industrija svoje proizvode učinila sveprisutnima. Mada su Adorno i Horkhajm upozorili na to da kulturna industrija odgaja lažne psihološke potrebe, to nije moglo sprečiti, nažalost logičan, sled događaja. Pošto se industrija zasniva na profitu, a on, opet, zavisi od potražnje i prodaje, proizvodi se roba koju mase, intelektualno pasivizirane, traže.

Složićemo se, verujem, da položaj književnosti, a u okviru nje i poezije, kao, uostalom i čitave „visoke“ kulture, u ovim uslovima nije nimalo lak ni povoljan. Proza, a nadasve roman, koji istrajnije nudi bilo zadovoljenje sna (setimo se samo ljubavnih romana koje nezadovoljne domaćice i razočarane supruge gutaju), bilo tretiranje tema i problema koji dotiču savremenog čoveka, ima nešto srećniju sudbinu. I kod publike i, posledično, kod izdavača.

Složićemo se, verujem, i da mediji, novine, radio i televizija, u suženom prostoru koji, inače, ostavljaju kulturi, za poeziju pokazuju neznatno zanimanje. Direktor pariske Kuće poezije, Klod Ger, u intervjuu datom Drugom programu Radio Beograda 2006. godine, ovako je opisao put čoveka u čijem životu nema poezije: „U dvadesetoj vi pišete pesme, u tridesetoj postajete ozbiljan čovek, u četrdesetoj bankar, u pedesetoj uzimate revolver, a u šezdesetoj postajete fašista“. Drastično, ali, avaj, ne neistinito.

Izvesni kritičari smatraju da je, kao i čitava „visoka“ umetnost, i savremena poezija zahtevna i od svog „konzumenta“ očekuje široko, ili, u najmanju ruku, pristojno opšte obrazovanje, da bi se pred njim otvorila u svojoj slojevitosti i značenju. Od svih umetnosti najsrodnija muzici i slikarstvu, jer u sebi sadrži ritam, melodiju i slike, poezija ne deluje samo na racionalnom nivou. I prima se emocijom, koliko i racijom. O tome svedoči i iskustvo grupe francuskih pesnika-filozofa: između ostalog, u okviru jedne humanitarne organizacije, oni su obilazili pribežišta za beskućnike, bolnice i zatvore, čitajući poeziju i dajući tako psihološku podršku i lek za duh i dušu. Vremenom je broj učesnika poetskih seansi postajao sve brojniji, a mnogi su uzeli aktivno učešće čitajući tuđe stihove pa su, čak, i sami počeli da pišu poeziju.

Ljudi nisu prestali da sanjaju

Drugom prilikom su pesnici-filozofi otišli u mali rudarski grad gde je, u lokalnoj krčmi, trebalo da održe pesničko veče. Uprkos jasnim oglasima, krčma je bila prazna čitava dva sata. U nameri da se oduže vlasniku krčme, pesnici su počeli da govore ili čitaju svoje pesme. Ušao je jedan od rudara, naručio piće, ispio ga i otišao. Desetak minuta kasnije u krčmu je ušlo dvadeset-trideset gostiju, očigledno lokalnih stanovnika. Čitanje poezije se produžilo do duboko u noć. Na kraju su pesnici zapodenuli razgovor sa publikom i čuli sledeće objašnjenje. Rudari su mislili da poezija nije za njih, da neće moći da je razumeju, ali su, ipak, poslali izvidnicu. Ovaj im je preneo svoju očaranost poetskom reči, što ih je ohrabrilo da i sami dođu u krčmu. Da li su francuski rudari, radnici ili beskućnici obrazovaniji od, na primer, srpskih? Teško je poverovati.

Kao što se slažemo da su vremena nepovoljna, nadam se da ćemo se složiti i da je svaka predaja, svako ustupanje plemenitog pred duhovnim zlom pogubno. Ako smo, govorim o savremenim stvaraocima uopšte, prilično olako pristali na kulturnu industriju i njene posledice, to ne znači da i dalje treba da ostanemo pomirljivi. Uprkos industrijalizaciji kulture, globalizaciji u njenim lošim aspektima i uniformisanosti duha, ljudi nisu prestali da sanjaju.

Pa krenimo im, onda, u susret. Pođimo u škole, fabrike, sigurne kuće, pribežišta i ubožnice, bolnice… počnimo da nudimo pesničku reč bez straha da li će je razumeti. Bez očekivanja i sujete. Ljudi nisu prestali da sanjaju, kao što su njihove istinske i iskonske psihološke potrebe, i danas, u vremenu novog svetskog poretka (koji neki sociolozi s pravom nazivaju novim robovlasničkim poretkom), sloboda, kreativnost i nepatvorena sreća.

Novi robovlasnici, suprotno antičkim, ne osećaju potrebu za lepim, te oni svakako nisu publika savremenog pesnika. Publiku savremenih pesnika čine duhovno, a i fizički, ugroženi, potlačeni i obespravljeni. Pa, krenimo im u susret. I, nadasve, sledimo Herdelina: „Nesumnjivo, od suštinskog je značaja da pokušamo da u svetu, u kući sveta, živimo poetski.“

Emilija Cerović Mlađa – Oči u oči sa svetskim danom poezije

Ostavi svoj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *