Za kim zvono zvoni?

Nikad ne pitaj za kim zvono zvoni.

Ono zvoni za tobom.

Džon Don

Čitajući ovih dana rukopis knjige u nastajanju, koja se, između ostalog, dotiče i zvona kao višestrukog simbola ljudskog bitisanja, prva asocijacija koja mi se pojavi beše istorijsko-ljubavni roman „Za kim zvono zvoni“ američkog književnika Ernesta Hemingveja, napisan na Kubi 1939. godine, baziran na ličnim iskustvima autora koji je kao ratni dopisnik pratio Španski građanski rat, jedan od mnogih koje istorija beleži. Tek mnogo godina kasnije sam spoznala da nije nimalo slučajno što je Hemingvej naslov preuzeo iz  knjige „Meditacije u kriznim trenucima“ engleskog književnika i anglikanskog sveštenika iz šesnaestog veka Džona Dona, o čijoj je metafizičkoj poeziji, nastaloj u dramatičnom vremenu kada su se prelamali politička nestabilnost i verske rasprave, pored Hemingveja, pisao i Josif Brodski, a naš Miloš Crnjanski, smatrao ga je najvećim pesnikom svih vremena, redovno ga  pominjući u gotovo svakom intervjuu. Zvono je zajednički imenitelj svih onih malih i velikih događanja koja nam obeležaju živote kroz koje smo najčešće nošeni kao “slamka među vihorove”.

Zvuk zvona vekovima unazad prati čoveka kroz život, od rođenja, odnosno krštenja, pa do smrti. Ono je kroz ljudski život i kroz vekove, na ličnom i kolektivnom planu, bilo specifičan vid komunikacije, poseban način sporazumevanja između čoveka i onoga iznad njega, šta god to bilo i kako god ga zvali. Upravo ovim posebnim zvukom ljudsko biće je mnogo toga obeležavalo, naglašavalo. Zvukom se podsticalo na pokret i akciju, ali i stajalo pognute glave nad konačnostima i neumitnostima. Zvona su žive dozivala, a mrtve oplakivala. Dočekivala i ispraćala. Okupljala i razglašavala. Plašila neprijatelje i ohrabrivala verujuće. Zvono je bilo simbol duhovne snage i simbol slobode.

Zašto je zvuk zvona toliko snažno utkan u kolektivno (ne)svesno? Moć zvuka, sveprisutnog u prirodi, i njegov uticaj na materiju, potvrdila je i nauka. Na primer, studija vidljivosti zvuka i vibracija koju je sproveo dr Masaru Emoto pokazala je kako zvuk stvara geometrijske oblike u materiji i menja molekularnu strukturu vode. Međutim, ono što je još važnije, zvuk menja svesnost. Dr Emoto tvrdi da su ljudi kroz svoju evoluciju polako učili koji su to zvukovi opasni i loši, koji označavaju sigurnost, a koji su dobri i prijatni. Nekoliko japanskih istraživanja fokusiralo se, pak, na uticaj zvuka zvona na viruse. Oni su stavili različite vrste virusa u čašu vode ispod zvona. Prema rezultatima ovih istraživanja, 90 odsto virusa je umrlo nakon zvonjenja. Ostali su samo najizdržljiviji.

Zvuk – put do viših nivoa nivoa svesti?

Mnoge drevne civilizacije i moderne autohtone kulture koristile su zvuk za isceljivanje i pristupanje višim nivoima svesti, a neke i u međusobnim obračunima. Setimo se samo biblijske priče o Jerihonskim trubama po kojoj su Jevreji osvajajući drevni neolitski grad Jerihon, sedam puta tokom sedam dana obilazili oko njega trubeći, da bi se sedmog dana kada su se trube oglasile, bedemi pali i oni su ušli u grad. Priča je zasnovana na verovanju u duhovna i magična svojstva zvuka koji proizvode trube, toliko snažnog da može da zaštiti, onesposobi neprijatelja ili donese pobedu.

Slična verovanja pripisuju se i zvuku zvona. Iako još uvek nema dovoljno naučnih istraživanja, koja bi zasigurno potkrepila narodna uverenja, mnogi tvrde da je zvuk zvona po svojoj snazi, moći i lepoti – isceljujući za čoveka. Leči i dušu i telo. Duhovno uzdiže, obnavlja i jača fizičko zdravlje. Nije slučajno da su se zvona u starim vremenima koristila kao lekovito sredstvo, akustički štit koji sinergijom zvuka spašava od vremenskih nepogoda, pa čak i od epidemija. A ruski naučnici tvrde da specifičan zvuk pravoslavnog zvona ubija sve patogene materije, te da je upravo zahvaljujući zvonima koja su neprekidno zvonila, pravoslavni svet zaobišla kuga koja je harala Evropom.

Nije čudno što se relativno mali broj stvaralaca usuđivao da se uhvati u koštac s ovim fenomenom, naročito ako se uzme u obzir da ga čak i neki naučnici smatraju više tvorevinom božjeg, nego ljudskog uma, iako je bio izazov za mnoge umne ljude. A o božanskom se ne istražuje i ne polemiše.

Malo je, na primer, poznato da je naš jedini nobelovac Ivo Andrić mnogo istraživao o zvonima, verovatno u nameri da napiše roman o njima. U njegovoj zaostavštini registrovano je preko tri stotine bibliografskih jedinica o zvonima. Zašto ga nije dovršio odnosno publikovao? Za razliku od mnogih današnjih stvaralaca koji svoja “raspisivanja” nekritično publikuju kao konačna, objavljujući i po nekoliko knjiga godišnje, u kontekstu Andićevog pažljivog vaganja svake reči, “brušenja” rukopisa do perfekcije, i razvijene samokritičnosti, ne čudi da je posle njegove smrti ostalo mnogo toga u rukopisima za koje je smatrao da još uvek nisu zrela za susret s čitaocima i književnom kritikom. Ipak, odgovor bi se možda najpre mogao pronaći u rečenici monaha Ilariona s kojim je Andrić razgovarao i koji mu je na pitanje zašto nikad nije napisao nešto o zvonima, odgovorio – “Iz velikog strahopoštovanja.”

Eho zvona iz Starog zaveta

Iako su zvona najsnažniji i najupečatljiviji simbol hrišćanstva, njihov zvuk  se „čuo“ mnogo ranije, još u Starom zavetu. Mojsije ih spominje u predanjima, a na svečanim odeždama prvosveštenika iz tog doba aplicirana su zlatna zvonca. Zvuk zvona se i u budističkoj religiji poistovećuje sa božanskim glasom, otuda su pagode, posebno na Tibetu, bogato okićene raznolikim zvonima. U vremenima pre Hrista zvona su se čula na Vavilonskom dvoru i kod kineskih vladara, a i Grci i Rimljani obeležavali su tugu zvonima. Pominju se u staroj Asiriji, hebrejskoj tradiciji… Prva zvona koja su hrišćanske vernike pozvala na bogosluženje oglasila su se tek nekoliko vekova posle Hrista, i vezuju se za cara Konstatina u čije doba počinju javni pozivi na molitvu, kao i livenje zvona – u šestom, da bi u devetom veku krenula masovna izrada ovog, danas nezaobilaznog dela svake crkve.

Po srpskim zemljama, pod uticajem Vizantije, prva zvona oglasila su se u doba Nemanjića, sa brojnih zadužbina ove dinastije. I car Lazar koji ih je nasledio na srpskom prestolu bio je veliki zadužbinar, tako da je u vreme neposredno pred pad u tursko ropstvo zvuk zvona odzvanjao širom srpskih zemalja. Prvi pisani trag o zvonu na crkvama kod nas se, pak, pojavljuje nešto kasnije u „Žitiju kralja Milutina“ od arhiepiskopa Danila, a upotrebu zvona u srpskoj crkvi koja važi i danas, uredio je još Sveti Sava u Karejskom, Studeničkom i Jerusalimskom tipiku.

Šest vekova tišine i još malo posle

Posle Kosovskog boja po srpskim zemljama su masovno počela da se liju zvona. Kako je zvonjava tada u narodu značila veru i težnju za slobodom, Osmanlije su zabranile oglašavanje zvona, masovno ih uništavajući.

Tokom  šest vekova duge tišine, narod je mnoga zvona zakopavao u zemlju do boljih vremena. Mnoga od njih, nečujnih, nikad se više nisu oglasila, sem što su „zvonila“ u srcima onih koji su ih krili i čuvali. Zvona su u pravoslavnim crkvama ponovo zazvonila tek u vreme Prvog srpskog ustanka. Ovaj moćni zvuk kao metaforu slobode i snage kolektivnog duha, razumeli su i Karađorđe i Miloš Obrenović, zbog čega su ulagali u  livenje novih zvona i izgradnju zvonika.

Ali, gle čuda, nisu samo Turci uništavali pravoslavna zvona. Od njihovog zvuka strahovala je i Austrougarska koja je tokom Prvog svetskog rata uništila gotovo sva srpska zvona, ostavljajući još jednom nemim srpske hramove. U jednom austrougarskom dokumentu iz 1917. godine, može se videti da je od ukupne količine bakra dopremljene u topionicu u Lublinu, količina od srpskih zvona bila veća od 18 miliona kilograma! Ako se podeli sa prosečnom težinom i procentom bakra u leguri od koje je sačinjeno zvono, nije teško izračunati broj zvona koja su poharana.

Odzvon pravoslavnog i melodijsko štimovanje katoličkog zvona

Posle crkvenog raskola, Pravoslavna crkva, držeći se tradicije, zadržala je stari tip zvona, dok je katolička, koja je uvek bila sklonija inovacijama, razvila novi. U zapadnoevropskim katoličkim crkvama zvona se štimuju tako da se postigne idealan odnos frekvencija prvih pet parcijala, što obezbeđuje da se udarni ton jasno i čisto čuje. Razlika ima dosta ali to bi bila tema za zaseban prilog.

Crkvenu arhitekturu ovog našeg podneblja karakteriše složen i isprepletan uticaj zapadne i istočne tradicije, stoga su graditelji crkava, u zavisnosti od pomenutih uticaja, koristili zvona koja se sreću i kod istočnopravoslavnih, kao i kod zapadnih i katoličkih graditelja. Ipak, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi preovlađuju zvona koja proizvode pedalni ton i koja zvone dok se ne umire. S tim u vezi, zanimljivo je da najstarija srpska livnica čiji koreni sežu u osamnaesti vek i koja je izlila preko četiri hiljade zvona, izgubila u nadmetanju sa bečkom firmom u izradi zvona za Hram Svetog Save, na koja su ljudi imali velikih zamerki da se veoma slabo čuju. Ali više od toga, nekako je bolno saznanje da smo tako brzo i tako lako zaboravili onih 18 miliona kilograma srpskih zvona koje je Austrougarska oduzela i pretopila. A od 26 livnica u bivšoj Jugoslaviji kojoj se često spočitava nulti stepen tolerancije prema veri, danas su ostale samo dve! Zaista, za kim to zvono zvoni?

Molitve u teškim časovima

Moje sećanje, prožeto davnom slikom iz detinjstva kada sam opčinjeno zastala pred jednom starom crkvom sa čijeg se lohotnog drvenog zvonika razlegao zvuk koji sam prvi put čula – čudesan, nestvaran, moćan u svojoj jednostavnosti. Kao da je deo prirodnog okruženja, stapajući se s njim, izazvao je istovremeno strahopoštovanje ali i spokoj. Zašto zvono zvoni? – pitala sam tada moju baku. koja je, kao i uvek, imala prigodan odgovor. “Rasteruje zlo” – rekla je lakonski. Iako sam joj verovala, za dopunom odgovora na ovo pitanje  tragam celog života. I gde god sam bivala, na zvuk zvona sam se odazivala zastajanjem – da na tren postanem bliža svom iskonskom biću, neizgovorenom molitvom za sve koji su deo mog života. Postajala svesna da sam tek mikro čestica vaseljene. Stoga se za kraj vraćam na početak, odnosno na Džona Dona čije će misli bolje od mojih, uokviriti priču o zvonima: Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni za tobom.