Tražeći ono što mi treba, a što ni sam ne znam šta je,
išao sam od čoveka do čoveka, i video sam da svi oni zajedno imaju manje
nego što imam ja, koji ništa nemam,
i da sam kod svakog ostavio ponešto od onoga što nemam i što tražim.
Ivo Andrić
Spremajući jubilarni stoti prilog, slučajno sam naišla na pričicu iz 1969. kada su, tada već planetarno popularni Bitlsi poželeli da svoj novi LP krste imenom najvišeg planinskog vrha, spremajući se u pohode Himalajima. Ali, okolnosti su nametale praktičnije rešenje za omot albuma i tako su za svega petnaestak minuta napravili par fotki na pešačkom prelazu Abbey Roud koji je, iako neugledan, običan i mali, u potonjim godinama postao turistička atrakcija Londona. Ali Mont Everest je mnogima bio i ostao simbol ljudske težnje ka postizanju gotovo nemogućih ciljeva, paradigma veličanstvenosti, mističnosti i nedostižnosti. Sa vrhovima iznad oblaka, on je Čelo neba (Sagarmatha), kako ga Nepalci zovu, ne samo fizički već i metaforični izazov ljudskom životu u traganju za smislom i svrhom postojanja na tom putu od „gnezda do zvezda”.
Rođenjem počinjemo uzbudljivo putovanje na kom se razvijamo u sasvim posebne, neponovljive individue koje sa ostatkom sveta povezuju univerzalne sličnosti, iako je istorija civilizacije neprekinuta priča sa akcentom na ono što nas deli. Na početku nam se čini da sami biramo put i da nam je taj vrli svet u svojoj raskošnoj paleti svekolikog obilja dat kao švedski sto odakle samo uzimamo, sve dok u nekom trenutku ne spoznamo moć obrnutog čina – davanja. Sazrevanje ličnosti zapravo počinje od tačke osvešćenosti o neophodnosti ravnoteže uzimanja i davanja, ne samo kao izraza odgovornosti prema budućim naraštajima već i kao ličnog osećaja ispunjenosti što smo dobili priliku da budemo lučonoše koji će baklju života, preuzetu od predaka, doneti do novih generacija. Do ove važne životne raskrsnice mnogi, zapreteni u sopstvenu umišljenost i arogantnost, nikad ne stignu.
Po stazama i bogazama kojima se, katkad svesno i ciljano, češće spletom okolnosti, zaputimo, oblikujemo svoj ali i tuđe živote, ostavljajući lični otisak tragom svojih koraka. Neki naslede od predaka „njive i livade”, drugi nepatvorenu ljubav i nauk o alatima za „lovljenje ribe”, a treći – samoljubivošću i samoživošću okovan um i jezik oštar kao nož. Neko zaposedne prvi proplanak ili se smesti udobno pod raskošnu krošnju sa koje plodovi sami padaju, odakle se ne pomera, sve dok je ne opustoši, drugi, pak, odvažno krenu kroz neraskrčene prašume i neistražene pustinje, ostavljajući iza sebe oaze, treći se, prateći daleki zov, otisnu, uprkos otporu gravitacije, u nebeska prostranstva… Neko je stalno u pokretu i putovanju, drugi putuju umom, ne menjajući svoje stanište. Posvećeni vazda tragaju za nečim boljim i lepšim; drugi uzimaju gramzivo sve što im se zatekne na putu, čak i kad im ne pripada. Istinski radoznali stvaraoci istražuju da bi i sami rasli i razvijali se; banalna radoznalost, u dosadi sopstvenog ispraznog duha, nepozvana i prikrivena, viri u tuđe svetove, praveći nered po njima.
Iza nekih, gde god da kroče, ostaje nova klica života, iza drugih ogoljena pustoš i naslage svekolikog smeća koje neko drugi treba da počisti. Među nama koji naseljavamo planetu proces sazrevanja se, koliko god paradoksalno zvučalo, opasno usporio, i u obrnutoj je srazmeri sa napretkom tehnike koja se ubrzano razvija nauštrb najvećih vrednosti ovog jedinstvenog mesta u svemiru – nauštrb pčela koje izumiru, reka koje su sve prljavije, šuma koje nestaju, vazduha koji je sve zagađeniji. I nauštrb one vrste ljudskog roda koja više daje nego što uzima.
Hodajući kroz sve očigledniju neravnotežu, u mom životnom prtljagu, sada već prilično otežalom, nakupilo se dovoljno za nekoliko galerija najrazličitih profila koje sam susretala. Učila sam od svih pomalo. Gradila sam svoj mikrokosmos prepoznavajući i birajući u datim okolnostima one s kojima ću trajati, prihvatajući s najvećom pažnjom i gustim filterom one koje sam tajanstvenim gospodnjim planovima susretala na svom putu. Danas, oslobođena mladalačke naglosti i nadobudnosti, razumem da su „slučajni” saputnici neretko bivali bolji izbor od onih koje sama pravila, ne uspevajući uvek da prepoznam minska polja iza blaziranih nakinđurenih fasada. Neka druga energija koju ljudski um ne može da pojmi, pravila je ravnotežu impresionističkim ishitrenim odlukama, kada još uvek nije bilo dovoljno iskustva i mudrosti da se zaviri iza i iznad pojavnog. Sasvim sam sigurna da je neka davna plemenitost mojih predaka ishodila susretanja koja su me podržala, usmerila i obogatila. Moja mudra baka imala je u svojoj bogatoj riznici narodnu mudrost Baci niz vodu, naći ćeš uz vodu o kojoj sam dugo mozgala dok je nisam iskustveno doživela i shvatila.
Radilice, pijavice, lutalice…
U svoje životne foldere, nužno svedene i pojednostavljene, (na koje bi nauka izvesno imala prigovora) izdvojila sam nekoliko sasvim ličnih prototipova od svih onih sa kojima sam delila vreme i prostor.
Ostala sam trajno opčinjena neumornim stvaraocima, pčelicama-radilicima, koji su, uvek i svuda, uprkos svemu, radili i gradili, bilo da kopaju njivu, podižu most ili prave svemirski brod. Njihova životna misija koja je počivala na nepokolebljivoj posvećenosti, požrtvovanju i predanosti cilju podrazumevala je rad i trud, davanje sebe čak i iznad granica sopstvenih mogućnosti. Stvarajući nove vrednosti, generisali su opšti boljitak i dobrobit, ostavljajući svojim delima da ih izvlače iz dobrovoljno izabranog bekstejdža pred oči javnosti. Zahtevni najviše prema sebi, pa i drugima, svakako nisu merna jedinica prozaične lakoće komuniciranja ali su pouzdani svetionici svrsishodnog trajanja, nesebični darodavci smislenosti koju mnogi ne žele ili ne umeju da prime. Često neshvaćeni i neprihvaćeni, nose svoj životni krst kroz lavirinte nerazumevanja površne svetine koja njihovu doslednost i odvažnost, razboritost i čestitost osvetoljubivo izjednačava sa ohološću, a dostojanstvo sa gordošću. Prilično retka vrsta u izumiranju ali dovoljno velika da potakne, pokrene i inspiriše. I nadam se, dovoljna da sačuva svet od izumiranja. Oni su bili i ostali moji „znakovi pored puta”.
Nasuprot njima, mnogo gušće naseljeni, ljudi-pijavice, nezadovoljni, frustrirani kritizeri, od onih koji u svakom džepu imaju za sve i svakog bar poneku primedbu i žaoku i koji bi (samo kad bi znali) – to uradili mnogo bolje. Njihovo sveto trojstvo je CIS komunikacija – cinizam, ironija, sarkazam. a duhovna hrana reči-ujedi, kojima, poput oštrih sečiva, usecaju bolne tragove u dubine tuđih duša, jer samo tako, unižavajući druge, mogu da održavaju sliku o sebi, maskirajući duboko lično nezadovoljstvo. Samozaljubljeni, emotivno osakaćeni „prestolonaslednici” života, spolja često uglađeni i udobno ušuškani u svom uskogrudom uverenju da svet ne bi mogao ni postojati bez njih, bez potrebe za preispitivanjima šta su zaista sami stvorili, prepoznaju se po neizostavnoj upotrebi lične zamenice JA. Neupitnost sopstvenog postojanja kao vrhunskog dostignuća podstiče ih da svoje sudove prostiru ličnom milošću kao božije zapovesti. Veoma vešto drugima nameću ideju da je čast nešto učiniti za njih, bez potrebe da bilo čime, bilo kada, bilo kako – i uzvrate. Majstori manipulacije, opstaju u socijalnim relacijama jer su im drugi potrebni – da ih zbrinu, materijalno, egzistencijalno, a potom da hrane njihov uvek gladni ego, sve dok poput pauka crne udovice ne „pojedu” svoj plen, istovremeno se bahato smeštajući u neku drugu simbiozu sa novom žrtvom. Iza njih ostaju samo duboko izbrazdane utrine koje ehom prazne posude odzvanjaju opustošenim prostorima… Od onih za izbegavanje koje je skoro nemoguće izbeći.
Neprilagođeni ili nesnađeni su šarenolika grupa prema kojoj sam dugo negovala ambivaletna osećanja – od prvobitne isključivosti i nerazumevanja do nežne naklonosti prema tim večitim lutalicama u potrazi za ličnim snom koje život kad-tad tresne pravo u lice snažnim nokautom i natera na nimalo nežno prizemljavanje. Neprilagođeni su krhka bića delikatne emotivno-intelektualne strukture, večita deca u neuspelim pokušajima odrastanja, najčešće merna jedinica dobrote, altruizma i bezazlenosti, ogromne količine šarma i isto toliko duboko zakopanih i pažljivo sakrivenih trauma sa kojima ne uspevaju da se izbore. Od onih koji daju i ono što nemaju, koji filigranski tananim vibracijama na frekvencijama nedostupnim raciju, nepogrešivo empatično prepoznaju tuđu muku, dok im njihova ostaje ispod radara unutrašnje ravnoteže. Često briljatni umovi zarobljeni u raljama samodestrukcije, koji život potroše na bitke sa samo njima znanim demonima.Te bolne procese i pokušaje da se ispetljaju iz višestruko upletenog Gordijevog čvora u svom duhu i umu, literatura je u nekoliko sjajnih romana ovekovečila možda snažnije i jasnije nego psihologija. Zahvaljući njima, učeći da ih razumem, izbegla sam opaku zamku ravnodušnosti, najpogubnijeg stanja ljudskog duha, kada duša umire pre tela.
Oslikavanje duše
Sada, kad je vrludava životna staza sve uža i okomitija, na tački sa koje su vidici jasniji, hitrost i hitnost zamenjujem bitnošću, žustrinu-blagošću, a sat podređujem kompasu. Zastajem sve češće u nevelikom ali dovoljno udobnom prostoru u kom su graničnici iznad agresivnih upliva spolja, a ispod bahatosti i samoljublja iznutra – da se zagledam okolo u lepote kojima sam okružena, da osetim i prepoznam trenutak u kom je nekom potrebno pružiti ruku i dati najveću dragocenost koji jedni drugima možemo ponuditi – delić svog vremena, spremnost da makar malenom plemenitošću poravnam karmički dug prema svemu dobrom što me pratilo kroz život.
Odlazeći i vraćajući se, dolazila sam do spoznaje da je moj lični Everest tamo gde su moji preci i moji potomci, tamo gde sam najviše, najlepše i najbolje od sebe davala drugima i gde su drugi bili spremni da primaju. Tamo gde sam stvarala, ostavljajući trag u vremenu i prostoru onako kako sam najbolje znala i umela. A pisanje je bilo božji dar i blagoslov koji sam prigrlila kao način bliskosti sa mnogima koje inače nikad ne bih upoznala, susretanja koja su mi širila vidike, pronalaženja dragocenih sagovornika, često prikrivenih u vodi punoj parazitskih nametnika. Čudesna melodija zvukova sopstvenih misli, nekad davno nastalih i podeljenih, pa zaboravljenih, vaskrsava u sećanju kao eho i davno zaboravljeni prtljag koji ipak, pre ili kasnije, uvek stiže. U tom procesu još uvek učim, tragajući i dalje za lepotom i skladom, za zrncima nade u moru beznađa. Zato što je život, kako je to rekao Ajnštajn, kao vožnja biciklom – da biste održali ravnotežu, morate nastaviti da se krećete. Pisanje koje je nekada bilo tek poslastica, nekad hrana, sve češće postaje preko potreban lek u svetu koji se ubrzano obezljuđuje na svom neumitnom putu ka konačnom preobražaju ili konačnom kraju.
Upravo stoga, i moj Everest se diskretno oblikovao kroz rubriku Biblioterapija, dok sam, sedeći na svom balkonu s pogledom „u nadu” slagala i pakovala sve ono što staje u jedan život, vraćajući se sa mnogih mesta na kojima sam bivala da upravo tu, otvaranjem novog foldera, dam završni pečat proživljenom – radosnom i tužnom, srećnom i bolnom. Ili, kako je to divno rekao Selenić „jezik nije čoveku dat samo zato da bi mogao tražiti papuče ili još malo čaja. Jezikom čovek, svaki ponaosob, pokazuje dušu, besmrtnu sa svoje jedinstvenosti sadržane u načinu, više no u predmetu govora.”
Molitva za jednu običnu, još nepronađenu reč
Tako je Biblioterapija postala moja najduža odiseja koja me oblikovala u pogledu nenametljivosti u stavu, izbirljivosti u izrazu i obazrivosti u zaključivanju, spašavajući me površnih prosuđivanja i banalnih, na prvi pogled primamljivih ekspresija, izazov kojim sam testirala postojanost i spremnost da raspoloživim alatom sazdanim od reči, gledajući i slušajući, oslikam i uramim, sačuvam, istaknem, podstaknem… čak i kad sam ostajala usamljena u onome što većina nije mogla, nije htela ili samo nije želela da vidi, ostajući u sigurnoj zoni ličnog komfora. Istovremeno, to je duboki naklon pčelicama-radilicima, još više otklon od ljudi-pijavica i nežna podrška neprilagođenima – omaž svim onim fascinantnim ljudima koji su me inspirisali i pokretali, onima koji su u meni videli ono što ni sama nisam znala da posedujem. Mesto gde sam, bruseći misao, umesto neproduktivnog traganja za sobom, pomalo stvarala samu sebe.
Na tom putovanju satkanom od dugačke niske ispisanih redova nastojala sam da poruku oslobodim tiranije sopstvenih emocija i predrasuda i da, uprkos osvrtima na sve lošosti, korove i stranputice, varke i zablude u ovim našim životima, pronađem neki dragulj među rečima koji će pesimistične boje stvarnosti pretvoriti u nadu, ma koliko varljiva bila. I danas, kao i kada sam počinjala, ne mogu da ne prepoznam sve anomalije društva i ljudske slabosti, ali iz svog elektronskog pera nisam točila otrove niti bljuvala vatru. Možda zato što sam sve vreme u potrazi za rečju isceljenja, prosvetljenja i pomirenja, rađanja i stvaranja? Ili stoga što svako od nas daje samo ono što ima, a u drugima vidi ono što nosi u sebi?
