Čudna je stvar duša.
Niko ne zna gde se nalazi, a svi znaju kako boli.
Desanka Maksimović
Skoro da nema kulture u vremenu i prostoru koja je ne poznaje i koristi. Vekovima unazad traje u svom višeslojnom značenju, a ni ovo savremeno tehnološko doba nije uspelo da je istisne iz upotrebe. Niko ne ume da je precizno definiše, ali je sinonim za mnoga stanja i svojstva. Niko je nije video ali bi mnogi s Biblijom na ruci posvedočili da postoji jer je osećaju. Kažu, ume da opije srećom i da tugu učini podnošljivom. Pesnici je često koriste u svojim najlepšim rimama, religije je smatraju vitalnim životnim mehanizmom, dok je nauka tek oprezno zagrebala u pokušaje da je nekim pouzdanim naučnim metodom otkrije i dokaže kao postojeću. Psihijatrija pridevom izvedenim od njenog imena opsuje grupu ozbiljnih bolesti i poremećaja koji odstupaju od normalnog i koje osobu često oslobađaju krivice za učinjeni prestup. U ovo bezdušno doba kada smo sve više robotizovani i otuđeni od suštine, ona je reč kojom se opisuju najtananija osećanja, vrhunske moralne vrednosti, pa i samo ljudsko biće, posebno ono koje nam je blisko i drago. Duša – apstraktna imenica, reč izvan određenja, ugnezdila se toliko u naš svakodnevni rečnik, baš toliko učestala koliko je neobjašnjena i tajanstvena.
Zaista, toliko je duše u našem svakodnevnom rečniku, u mnogostrukim značenjima da se čovek prirodno upita – otkud se toliko razmnožila – od onog svakodnevnog obraćanja najdražima sa „dušo“, čime nas oslovljavaju i medicinski radnici kad im nemoćni i oboleli zakucamo na vrata. Ona je postala sinonim za čoveka te se često kaže na primer „u selu je tada živelo hiljadu duša“, kao i za njegove najbolje osobine (duša od čoveka), ili osećanja, ali i za ono što je najbitnije, centralno, središno (ona je duša projekta o zaštiti životinja)… Govorimo i o srodnim dušama, slovenskim dušama, ranjenim dušama, prodanim dušama… A koliko je tek reči nastalih iz ovog pojma (oduševljen, bezdušan…) i sintagmi (prodati dušu đavolu)… Konačno i zauvek se opraštamo najčešće rečima „neka mu duša počiva u miru“, dok sveštenik izgovara „Bog da mu dušu prosti“, a praznik posvećen pokojnicima nazvan je imenicom izvedenom iz reči duša – zadušnice.
Književnost baštini pravu riznicu prelepih stihova i proznih dela u kojima se pominje duša. Setimo se samo Šantićevih „I opet mi duša sve o tebi sanja“, ili one Desankine „Dušu mi pokloni“ kojom je stavlja na pijedestal najviših vrednosti. Desanka koju su kritičari zvali „najnežnijom dušom srpske književnosti“ je u svojoj poetskoj riznici često isticala dušu. U pesmi „Balkanac“ poredeći svoj narod i ostale kaže u poslednjim stihovima kaže „duša nam je prostrana iako smo brojem mali“. Jedan od Gogoljevih romana naslovljen je sa „Mrtve duše“, Lajoš Zilahi je u delu „Kad duša zamire“ ostavio potresno svedočanstvo o patnji, Dostojevski je bio pisac ognjene duše koji je uz ostale ruske klasike poput Tolstoja, Čehova ili Puškina uobličio koncept posebnosti ruske duše, Džems Džojs se u „Uliksu“ kao i Kafka u „Procesu“ bavio skrivenim složenim procesima duše… Skoro sve najlepše i sve najteže u ljudskom životu zapisano u književnosti naslonjeno je na dušu koja može da „zbije večnost u čas ili da razvuče čas u večnost“.
Ipak, i pored svih zlatnih slova ispisanih o duši, ostala su do danas otvorena ključna pitanja na koja nema dobrih odgovora. Šta je duša? Postoji li? Da li je energija ili materija? Ili je tek tom nesavršenom ljudskom biću preko potrebna podrška da prihvati svoju prolaznost u ovom kratkom bitisanju, religijski utešni izum kojim se postojeća konačnost menja za obećanu večnost i besmrtnost? I ako postoji, gde „stanuje“? U nekom univerzumu ili u nekom ljudskom organu? Pluta li bestelesna beskonačnim kosmičkim prostorom, kao datost nezavisna od ljudskog postojanja ili se ugnezdila negde duboko u ljudskom telu, u nekoj dobro skrivenoj i ušuškanoj moždanoj vijuzi, ili možda u srcu, trbuhu, u oku ili u nosu, odakle izlazi u času okončanja ovozemaljskog života, kada pogasi sva svetla u trošnom telu koje ne može više da nosi njenu energiju? Dobijamo li je prvim udahom, kao što posredno sugeriše sama reč ili je ona prosto deo organizma, kao palac ili nokat? Je li besmrtna ili je podložna istim procesima propadanja kao i telo?
Toliko je mnogo pitanja, a isto toliko malo valjanih odgovora, ukoliko su nam uopšte potrebni. Možda je dovoljno prihvatiti da se ovaj pojam u svoj njegovoj raskošnoj složenosti, neobjašnjivosti i mističnosti, kao na primer i pojam Boga, definiše svojim imenom.
Duša – drugo ime za život
Kada se osvrnemo na daleku prošlost, skoro da bismo mogli pozavideti tadašnjim stvaraocima za koje su stvari bile naizgled jasnije i za tumačenje i za prihvatanje. Izvorno duša je sveukupnost jednog bića i bila je sinonim za život. Reč „duša“ u Svetom pismu je prevod hebrejske reči nefeš i grčke reči psihi. Hebrejska reč doslovno znači „biće koje diše“, a grčka reč „živo biće“. Prema tome, duša je celokupno živo biće, a ne nešto unutar osobe što nastavlja da živi nakon smrti tela. I po Bibliji, duša je smrtna kao i telo, što je istaknuto u mnogim biblijskim zapisima.
Ipak, u antičko doba Sokrat je otišao u smrt s uverenjem da je to tek oslobođenje i da će njegova duša nastaviti svoj besmrtni let. Pitagora je tvrdio da se u prethodnim životima borio pod zidovima Troje, da je živeo u telu životinja i u telu roba. Platon je razvio čitavu teoriju ne samo o besmrtnosti duše nego i o njihovom sortiranju, nagradi ili kažnjavanju – na osnovu toga da li je prethodni život provela na dobar ili rđav način. Najstariji istraživači poistovećivali su je sa dahom, odnosno prvim udisajem i poslednjim izdisajem i tako stvorili podlogu za mnoge kasnije religijske interpretacije o seobi duša.
Iako bi se moglo pretpostaviti da Bog u svojoj apsolutnosti i nedodirljivosti ne ljubi preterano nametanja od strane ljudskog roda, pogotovo ne mislioca pa makar oni bili i starogrački, hrišćansko učenje o razdvajanju duše i tela potiče upravo od drevnih Grka (svima je poznat pojam “rastavlja se s dušom”). Hrišćanstvo je, ne samo prihvatilo nego kroz vekove do perfekcije dovelo svoju teoriju o besmrtnosti duše koja po napuštanju tela nalazi svoj dom negde u večnosti, prolazeći naravno neophodna iskušenja na tom putu koji su cena za ovozemaljske grehe. “Čovek je stvoren za besmrtnost i Hristos je svojim vaskrsenjem otvorio vrata Carstva Nebeskog, večnog blaženstva onima koji su verovali u Njega i živeli pravedno. Naš zemaljski život je priprema za budući život, a ta se priprema završava smrću” – stav je Svetog Jovana Šangajskog. Pa sad, kroz čistilište Strašnog suda – do raja ili pakla, već kako je ko zaslužio.
Mnogi su se oci bavili ovom temom i koliko god je različitih definicija, u osnovi sve potvrđuju osnovnu tezu besmrtnosti duše. Sv. Vasilije Veliki pojašnjava razliku između nastanka tela i duše: “Bog je stvorio unutrašnjeg, a oblikovao spoljašnjeg čoveka. Oblikovanje je pogodno za glinu, a stvaranje za ono što je po obrazu Božijem. Prema tome, telo je bilo oblikovano, ali je duša stvorena.”
O pojmu duše, filosofi su zauzimali različite stavove: jedni na dušu gledaju kao na posebno, od tela različito i nezavisno biće, koje ima sopstvene uslove opstanka; drugi, pak, smatraju da je duša izraz za silu koja oživljava i pokreće telo, dok treći brane stav da su duša i telo dva modusa istog iskonskog jedinstva. Nasuprot tim teorijama postoje materijalističke teorije, koje poriču postojanje duše.
S psihologijom je stvar donekle zanimljivija. U jednom periodu razvoja društva kad se u vrtlogu velikih promena sve rastakalo, pa i sama duša, hrišćanska duša postaje psiha i kreće pravo ka Frojdovom kauču na terapiju. Frojd je smatrao da misterija ljudske duše leži u prihičkim dramama iz detinjstva i tek dosezanjem do njihove suštine može se stići do izlečenja. Sve ljudske neuroze proizvod su nemogućnosti podnošenja neizvesnosti, a šta je život ako ne stalna neizvesnost? Za to stanje naš veliki teolog i psiholog Vladeta Jerotić preporučivao je ljubav, davanje i smirenje, božansku vrlinu koju nije lako dostići ali kojoj treba stremiti. Psihologija, malo kaskajući za religijom i filozofijom, proširila je ovaj pojam na ukupni prihički život sazdan od psihičkih procesa, osobina i stanja, razvijajući silne metode lečenja koji su danas dosegli razmere globalne svetske pijace na kojoj se na duševnim patnjama unosno zarađuje, iako duša ostaje sve praznija.
21 gram između nečega i ničega
Zvanična medicina kao naučna disciplina takođe ne priznaje dušu. Nijedan hirurg koji je secirao ljudsko telo nije je pronašao. Oni priznaju i leče obolele delove organizma. Druga je stvar odnos pojedinačnih lekara koji pokušavaju da razumeju više od dalje od granica postavljenih naučnih doktrina.
Sada već status urbane legende ima priča o doktoru Dankanu Mekdugalu koji je, sledeći svoju opsesivnu ideju da ljudska duša ima svoju težinu, početkom dvadesetog veka izveo nekoliko eksperimenata merenja umirućih ljudi koji su u trenutku posle smrti imali 21,2 grama manju težinu. Doktor je objavio svoje rezultate 1907. godine u časopisu “American Medicine” i u “Journal of the American Society for Psychical Research”. Iako je naučna zajednica osporavala rezultate njegovih istraživanja, pravdajući gubitak težine kod umrlih kao rezultat preznojavanja pre smrti, javnost je prigrlila nova saznanja kao potvrdu moćnog koncepta koji traje.
Jedan drugi istraživač, dr Džeri Naum, hemijski inženjer i lekar koji je radio na Medicinskom fakultetu Univerziteta Djuk, razvio je hipotezu da duša mora biti povezana sa informacijama, što je ekvivalentno određenoj količini energije, koja bi se, u suštini, mogla meriti dovoljno osetljivim elektromagnetnim instrumentima. Dr Naum nije dobio sredstva za eksperimente koji bi dokazali da li je u pravu.
Manje je poznato da su se sličnim istraživanjima bavili i naši naučnici. Izvesni dr Savić je šezdesetih godina umiruće ljude merio na vagi i pronašao je da razlika u težini leša i živog čoveka iznosi oko dva grama. To jest, da je toliko teška ljudska duša. Pomalo razočaravajući podatak izražen u gramima za one koji veruju u posebnost široke slovenske duše, pa se uz dužno poštovanje domaćoj pameti, ovi podaci moraju uzeti s rezervom.
Nauka i danas ostaje svetlosnim godinama udaljena od mogućnosti da spozna suštinu ljudske duše i po svoj prilici, za nju će biti i u budućnosti „zadužena“ religija i sve ređi umetnici jer bez obzira što je racionalistički pristup važan aspekt stvaranja, bez „ono malo duše“ nikad nije bilo vrhunskih umetničkih ostvarenja.
A nama običnim smrtnicima ostaje da se, mimo svih religijskih, filozofskih i propagandnih oslonimo na sebi blisku opciju u ovom svetu koji sve više ostaje bez duše. Lično mi je bliska misao mađarskog pisca Bele Hamvaša: „ Onaj koji ne zna da je duša postojeća i sam je nepostojeći. Onaj koji zna da je duša jedina živa i on je sam probuđen za život.”
Ralf Valdo Emerson – o duši
Sve se stiče kako bi pokazalo da duša u čoveku nije organ, već da ona pokreće i usavršava sve organe; nije funkcija kao moć pamćenja, računanja, upoređivanja, već se njime služi kao svojim udovima: nije sposobnost, već svetlost; nije intelekt ili volja, već vladar intelekta i volje; potka je našeg bića u kojoj se ono koreni – jedna neosvojena neizmernost koja ne može biti posedovana. Iz unutrašnjosti (naše) ili s leđa svetlost sija kroz nas na stvari i čini nas svesnima da smo ništa, a svetlost da je – sve. Čovek je pročelje hrama u kome sva mudrost i sva dobrota prebivaju. Ono što obično zovemo čovekom koji jede, pije, sedi, računa, ne predstavlja njega samog onako kako ga mi znamo, već ga krivotvori. Njega mi ne poštujemo, nego dušu mu, čiji organ je on; i kad bi je pustio da se ispolji kroz njegove radnje, navela bi naša kolena da se poviju. Kad diše kroz njegov intelekt, ona je genije; kad diše kroz njegovu volju; ona je vrlina; kad protiče kroz njegova osećanja ona je ljubav. A slepilo intelekta počinje onda kada on teži da bude nešto sam po sebi. Slabost volje počinje kada pojedinac želi da bude nešto sam po sebi. Svaka reforma ima za cilj da na neki svojstven način pomogne duši da nađe svoj put kroz nas, drugim rečima, da nas obaveže da se povinujemo.
