Para vrti gde burgija neće

Gde novac zveči,

pravda ječi.

Narodna poslovica

Proterivanje lihvara i trgovaca iz hrama biblijski je događaj u kom je Isus, ogorčen pretvaranjem Jerusalimskog hrama u pijacu, prevrnuo stolove menjača novca i prodavaca životinja tokom Pashe, oko 30. godine naše ere, s uverenjem da se ne može istovremeno služiti različitim božanstvima – Bogu i Novcu. Ovaj incident, opisan u sva četiri jevanđelja, simbolizuje čišćenje hrama i direktno je povezan sa Isusovim kasnijim hapšenjem i pogubljenjem.

Davno započeta bitka protiv onih koji instrumentalizuju novac u svrhu jačanja svojih pozicija i sticanja prevlasti i nadmoći nad drugima, traje i danas – s jedne strane identična u principima, s druge strane zastrašujuća u sofisticiranim, do perfekcije dovedenim modelima (zlo)upotrebe. Vidljiva u ogromnim razmerama u ratovima koji se vode, aferama koje se u pažljivo planiranom tajmingu, plasiraju, često izgleda kao unapred izgubljena, bar iz ugla običnog čoveka koji se u nevidljivim mega transakcijama oseća „kao slamka među vihorove“.

U svetu u kom dominiraju finansijske trke, novac nije samo sredstvo razmene – postaje simbol snova, ambicija i uspeha, kojima se suviše često i olako brišu granice između potrebnog alata i opasnog instrumenta manipulacije. Različite perspektive ovog pojma za svakog čoveka pružaju dublje uvide u lično shvatanje materijalnog bogatstva. I to nije specifičnost savremenog doba. Novac je od svog nastanka nezaobilazna tema, ne samo u svetu bankara, već i u svetu običnih smrtnika, ali i onih koji su profesionalno i lično bili usmereni ka duhovnosti.

I među najvećim misliocima kroz istoriju koji su uticali na oblikovanje javnog mnjenja, vidljiva je oprečnost u poimanju vrednosti novca koja traje do danas. Iako u Bibliji piše da je ljubav prema novcu izvor svakog zla, stari Latini su govorili da se bez novca mogu kupiti samo prazne reči. Ali je zato rimski filozof Seneka vešto sumirao da novac nikoga nije obogatio. Dok je engleski slikar i kritičar Džon Raskin isticao je da su malo dobročinstva i sećanje vredniji od mnogo novca, čuveni Šekspir je ostavio svoju belešku Novac je ključ koji otvara sva vrata. Francuski filozof Volter, na primer, zapisao je da, kada je novac u pitanju, svi su iste vere, a jedan drugi Francuz, filozof Žan Žak Ruso napravio je finu distinkciju Novac koji čovek ima jeste oružje slobode. Novac za kojim čovek trči jeste oružje ropstva.

I narod se određivao prema novcu na različite načine, o čemu je ostao trag u brojnim narodnim poslovicama koje mogu biti i slikovita ilustracija nacionalnog odnosa prema novcu ili bar preovlađujućih vrednosti. Jedna nemačka poslovica kaže da Bog vlada na nebu, a novac na zemlji, a druga sažeto definiše Bez novca, bez hrabrosti. Portugalci su ga smatrali merom svih stvari, i tvrdili da između časti i novca, drugo je prvo, a Rusi su govorili da, kada novac govori, savest ćuti. Arapska poslovica, pak, veli da je novac najbolji poslanik… Naš narod i danas često koristi poslovicu Para vrti gde burgija neće. Zaista, svaka od ovih sentenci u svojoj osnovi sadrži zrnce istine, što samo govori koliko je novac složen i višeznačan fenomen koji zadire u skoro sve sfere ljudskog bitisanja. 

Pogled kroz prizmu novca

Novac je odvajkada duboko ukorenjen u društvu kao mera uspeha i prosperiteta. Iako su finansije samo jedan aspekt života, njihov značaj često prelazi granice materijalnog i ulazi u domen emocionalnog i duhovnog. Priča o bankama i novcu uvek je više od monetarne politike,  to je priča o psihološkim, moralnim i društvenim implikacijama novca. Novac nikada nije bio samo sredstvo razmene. On je uvek, bar pomalo, i status, sigurnost, potvrda uspeha – a često i vrlo suptilan način da komšija primeti da smo uspeli.

Veliki broj knjiga koje su publikovane na ovu temu koncipirane su kao savetnici u procesu ličnog bogaćenja. Psihologija novca Morgana Hausela jedna je od takvih knjiga koja daje instrukcije onima koje ne odlučuju na osnovu tabela, grafikona i matematičkih modela, već u realnom okruženju, punom neobičnih međusobno prožimajućih podsticaja.

Socijalni psiholozi godinama proučavaju kako novac utiče na ponašanje. Istraživanja pokazuju da sama pomisao na novac može pojačati osećaj samodovoljnosti, ali i smanjiti spremnost na saradnju. Kada se osećamo finansijski moćno, često se osećamo i nezavisnije. Ponekad i previše. Jednostavno – novac itekako može da utiče na to kako vidimo sebe – i druge.

A gde je novac, tu su i  banke. Iako većina ljudi vezuje moderni bankarski sistem za polovinu 20. veka, on postoji znatno duže. Od prvobitnog čuvanja novca uz nadoknadu, preko zajmova, nastala je potpuno nova vrsta novčane vrednosti – trgovina dugovanjima. Postoji nešto gotovo romantično u tom neobičnom odnosu čoveka i banke. Mi njima poverimo novac, oni nama obećaju sigurnost. Teorijski, to je stabilan brak. U praksi – ponekad je to brak sa sitnim slovima u predbračnom ugovoru. Banke vole da kažu da rade u našem interesu. O svom interesu, oduvek, ne govore rado. Danas možda manje nego ikad.

Bankarstvo oficijelno počiva na jednostavnoj premisi: poverenju. Ako verujemo da je naš novac bezbedan, sistem funkcioniše. Ako počnemo da sumnjamo – nastaje gužva ispred šaltera. A istorija pokazuje da je finansijski svet sposoban i za stabilnost i za spektakularna saplitanja.

Vatra, točak i… bankarstvo

Godina 2008. ostala je upamćena kao trenutak kada je finansijska industrija demonstrirala da kompleksnost nije isto što i sigurnost. Investicione banke su pakovale stambene kredite u sofisticirane, kako se ispostavilo, vrlo svesno, toksične, finansijske proizvode, iako su ih zvanično proglašavali bezbedim maltene kao štednja kod omiljene bake. A onda se ispostavilo da te “bezbedne” hartije od vrednosti imaju temperament. I to vrlo nezgodan.

Simbol tog haosa i pada postala je banka Lehman Brothers, sa tradicijom dugom 150 godina, čiji je bankrot bio finansijski ekvivalent trenutka kada orkestar na Titaniku shvati da voda ulazi prebrzo. Bankrot ove banke nazvan je “najvećim i najkomplikovanijim u istoriji“ i izazvao je ozbiljne posledice na globalnu ekonomiju. Hipoteke su bile odobravane široko, rizični klijenti su dobijali kredite, a rizik je elegantno “prepakivan” i prodavan dalje. Kada su rate počele da kasne, lanac se prekinuo. Ispostavilo se da “previše dobro da bi bilo istinito” ipak ima rok trajanja.

Ako vam se čini da je finansijski svet komplikovan, niste jedini. Jedan od primera kako i male brojke mogu imati ogroman efekat jeste LIBOR skandal. LIBOR je referentna kamatna stopa na osnovu koje se određuju kamate na milione kredita širom sveta. I onda se ispostavilo da su se pojedine banke, uključujući i Barclays, malo zaigrale u svojoj “kreativnosti” prilagođavajući te stope. Govorimo o promenama u decimalama. Sitnica, reklo bi se. Samo što su te decimale određivale koliko će ljudi mesečno plaćati za svoje kredite.

Kad dođe kriza, u priču ulaze centralne banke. Institucije poput Federal Reserve ili European Central Bank imaju zadatak da održe sistem stabilnim. To često podrazumeva takozvano kvantitativno popuštanje – ubrizgavanje novca u finansijski sistem.

To nije bukvalno štampanje novca u nekom obezbeđenom podrumu, već kupovina obveznica i povećanje likvidnosti. Ali efekat je sličan: novca ima više. A kad nečega ima više, tržište reaguje. Inflacija je, pojednostavljeno, podsetnik da ekonomija nikada ne spava mirno.

Uprkos svim skandalima i krizama, bankarstvo opstaje jer se vekovima stvara utisak da mu je alternativa potpuni haos. Novac je možda “samo” sredstvo razmene, ali način na koji se njime upravlja je suštinski i pokazuje mnogo toga o jednom društvu i sistemu, između ostalog, i koliko smo spremni da verujemo institucijama.

Zvanična istorija finansija i bankarstva hoće da nas ubedi da sistem, sam po sebi, nije zlonameran. „Uči“ nas da je sistem ljudski. A gde ima ljudi, ima i grešaka, i pohlepe, i povremene genijalnosti. Ima i velikih igara, prosečnom ljudskom umu neshvatljivih razmera koje operišu imaginarnim novcem koji sve češće nema svoj ekvivalent u nekoj realnoj podlozi.

Sitna slova, krupne posledice

Velike krize deluju daleko, ali male finansijske realnosti su nam mnogo bliže. Naknade za vođenje računa, promenljive kamate, troškovi obrade kredita, “besplatne” kreditne kartice koje to više nisu posle prve godine… Banke, naravno, daju osnovne informacije o svojim uslugama, ali na svoj način. Organizuju ih tako da vam treba kafa, lupa, pomoć prijatelja i mnogo dobre volje prvo da ih pročitate do kraja, a zatim, onaj mnogo teži deo, da pokušate i da ih rastumačite na pravi način.

Inicijalno i oficijelno, bankarski sistem nije oblikovan da vara, već da funkcioniše uz minimalan rizik za sebe. Samo što to znači maksimalnu pažnju sa strane korisnika. Novac je svakako jedna od važnijih životnih tema koja zahteva bar elementarnu finansijsku, ali i emotivnu pismenost.

Novac nema emocije

Novac je, od svog nastanka imao nekoliko funkcija – da bude mera vrednosti bilo koje robe ili dobra, da bude posrednik u razmeni i čuvar vrednosti odnosno imovine. Tamnu stranu novca u trajno prisutnim oblicima pohlepe, korupcije, nepravde i sličnih manipulativnih formi svojim odnosom prema ovom sredstvu bojadiše ipak ljudsko biće, kad mu postane svrha, sama po sebi, krajnji cilj i zarobi ga svojom zavodljivom magijom, sužavajući mu vidike na autentične izvore bogatstva koje potencijalno nosi u sebi i smanjujući sposobnosti da voli, sanja, raste… Kad osnovna mera vrednosti postane stanje na bankovnom računu, neminovno nestaju ljubav, saosećanje, sloboda i smisao – ono što život čini zaista bogatim.

Novac nema emocije, ali čovek ih ima – i unosi ih u svaku finansijsku odluku. Ponekad ulažemo racionalno. Ponekad ulažemo u nadu. A ponekad samo pokušavamo da budemo malo sigurniji nego juče. Iako nas finansijska neizvesnost često  izaziva da preispitamo naše stavove o novcu i da mu možda pripišemo vrednost koju realno nema, sve poznate priče o novcu podsećaju da je pravo bogatstvo dublje od materijalnog obilja – leži u našim odnosima, našem zdravlju, duhovnoj i mentalnoj ravnoteži. Istovremeno, one nas podstiču da cenimo novac kao alat koji omogućava ostvarenje ličnih snova i ciljeva.

Ipak, i pored mnogih opominjućih podsetnika, sve je više onih kojima je novac odnosno ono što on omogućuje, izazov kom se ne može odoleti i stoga se često upuštaju i rizične igre koje, pre ili kasnije, plate samoćom, gubitkom zdravlja ili čak – glave. Novac često košta previse. A ruska poslovica kaže da “srce sadrži bogatstvo, a novčanik samo novac”. Pa, sad, kako kome odgovara, mogućnost izbora uvek postoji.

Zato sledeći put kada potpisujete kredit ili čitate uslove štednje, setite se: ekonomija je ozbiljna stvar – ali smisao za humor je besplatan. Za sada. Nikad se ne zna.

Stana Šehalić