Epski roman Rusalka je u svojoj osnovi razgrtanje mrknila, kako je to sam autor zapisao osvetljavajući putešestvija carevića Plamena i njegovog Svarogmača.
Pred čitaocima je konačno i Rusalka, knjiga pomalo neobične sudbine koja je, po prvobitnoj zamisli autora, trebalo da bude deo tetralogije Skazi o Svarogmaču. No, kako i život piše svoja scenarija, desilo se da je autor objavio trilogiju Baš Čelik, prvo kao pojedinačne naslove, takođe po motivima srpskih narodnih pripovedaka i epskih pesama Pretkosovskog i Kosovskog ciklusa Jezergrad, Svarožnici i Gota planina, a potom kao objedinjenu knjigu. Tako je Rusalka koja je zapravo uvod u pomenute epske romane velikog opsega i širokog zamaha ostala za kraj da sažme i podcrta vrednosti objavljenih dela.
U ovom romanu Stamenković otkriva sva iskušenja kroz koja prolazi carević Plamen, glavni junak trilogije Baš Čelik, pre nego što se otisne na sudbinsko putovanje od Jezergrada pa sve do mistične Gota planine u potrazi za svojim otetim i zarobljenim sestrama. A ta iskušenja nisu ništa manja od onih koja su ga čekala na putešestviju u kom tragom mračnih sila, tražeći najrođenije, traga za istinom, pravdom i svetlošću, ostavljajući svoj lični pečat sazdan od vrlina ali i sasvim prirodnih ljudskih slabosti kojima ipak razgrće tamu i mrknilo nametnuto ljudskom rodu od strane podivljalih i preovlađujućih sila zla koje zaposedoše svet, prisvajajući sve što su stvorili slobodni ljudi.
Rusalka je, za razliku od trilogije Baš Čelik, priča o izazovima koji nisu toliko jasno omeđeni vrednosnim dihotomijama između Dobra i Zla, i upravo stoga, opasniji. Težište ovog romana je Ljubav u svojim beskonačnim varijetetima, koja često ume prevariti i zavesti, otupiti oštricu duha, a pogotovo tela koje se suviše lako preda slastima uživanja i hedonizma. U ljubavnom trouglu između podle Alavale, lukave i ne dvolične, nego stolične i Devanine rusalke, anesteziran veštičjim pohotnim i putenim zahtevima prve, i ljubavlju bića iza smrti, ni mrtve ni žive, ali svakako večne, carević se povremeno prepušta hedonističkom zaboravu, daleko od uništenih ljudskih naseobina, i još udaljeniji od svega što znači ljudskost. Ipak, kao iz ružnog sna svako malo ga probode misao o njegovoj životnoj misiji i obavezama koje je preuzeo, koja ga, uprkos svemu, pokreće na akciju i povratak svom rodu i – samom sebi.
Završavajući u vilinskom sestrinstvu Vesninvasu, odnosno Vilinskoj gori koja potiče iz vremena odmah nakon Sazdanja, gde Šumske vile nisu bile neprijatelji poput Alavale, carević Plamen klizi u spokojstvo u tišinama i neopisivim divotama kojima ga je opasao vilinski svet. U koščatom rusalkinom zagrljaju, Plamen je tonuo u toplu milinu tupe samodovoljnosti. na sve rane i posekotine Alavalinih mučenja rusalka je privila obloge od meda, kroz koje se teško probijao instinkt ratnika, a čulo borca izoštravalo se sporo. A i kako bi drugačije moglo, kad je sve ljudsko umrtvljeno pod naletima zavodljivo-podatnih bića iz drugog sveta, pred njihovim dominantnim, surovo agresivnim metodama “ubeđivanja” i ambijentom koji kombinacijom strahotnih oblika i nestvarnih, ljudskom oku često nevidljivih, lepota, ne dopušta buđenje iz sveta začaranosti i traženje uporišta u iskonskom duhu i ličnom karakteru.
Rusalka je duboko iskustvo epskog putovanja
Pored sjajnih dijaloških formi, kroz koje se ne ukazuje samo narativ radnje romana, već određuju suštinska pitanja života, upravo ovde, u opisima krajolika kroz koje nevoljno prolazi carević Plamen sa svojim Svarogmačom, Stamenković briljira snažnim slikama satkanim od retko korišćenih reči i još ređih sintagmi.
One kod čitaoca stvaraju utisak da je upravo u samom središtu – na istom mestu sa carevićem koji samstvuje okružen ćosama i lesnicima, pod zaklonom jednog razgrana, kroz potmulozelenu travu, u sobi nezahvalnih, pod umivenim svodom sivoplave noći u koji se zario svetlosni krug meseca… ili na izvorištu novog pljuska koji sruči svoje šibe na razlistalost. Svežina je rezila iz mokrih stabala, među kojima se zgušnjavaše tmina. Takva da je čitalac oseća u svom telu dok prati snažne pripovedačke zamahe kojima pisac vešto povezuje poprišta surovih obračuna sa nestvarnim bajkovitim pejsažima, čvorišta glavne radnje sa paralelnim svetovima koji se kaleidoskopski smenjuju – od izvorišta do stecišta u kom je konačno oslobođeni carević, sa svojim Svarogmačem koji vile vratiše na njegova leđa, prekaljen i očeličen stečenim iskustvima, spreman na konačni obračun sa svetom Zla.
Aleksandar Stamenković ne podilazi čitaocu lakoćom sažetih misli koje ne zahtevaju mentalni napor, jednostavnošću, ležernošću ili rutinskom mišlju. Ne! Njegove slike su mnogostrane složenice satkane od ljudskih emocija, nekad silovitih, nekad suptilnih, od prirodnih lepota i natprirodnih čudesa… Svaka drugačija, svaka snažna na poseban način. I kroz svaku se mora proći pažljivo, dubokim čitalačkim zaranjenjem jer samo tako može da se dopre do nepredvidivih mesta na kojima važne poruke kroz zamršene koloplete iznenada izrone iz dubina.
Rusalka, kao i trilogija Baš Čelik, nije roman razonode već duboko iskustvo koje nas budi, povremeno šokira i menja iz korena. To je ona vrsta literature koja je, kao što je Kafka u svom pismu prijatelju Oskaru Polaku napisao „sekira za zaleđeno more u nama”. Rusalka je jedna od preko potrebnih sekira u našem anesteziranom vremenu u kom nam se različitim vidovima manipulacije, nameće površnost, lakoća, sreća i (samo)zadovoljstvo kao način borbe sa stresom, očajanjem, bolestima, i o(p)stankom u kojima se, neosetno razgrađuju ljudske vrednosti i stvara svet Neljudskog poput ovog u delu pred vama. Rusalka je u svojoj osnovi razgrtanje mrknila, kako je to sam autor zapisao osvetljavajući putešestvija carevića Plamena i njegovog Svarogmača
Takve knjige mogu da pišu samo veliki pisci, a Aleksandar Stamenković to definitivno jeste. On pripada retkom krugu savremenih pisaca koji se slovenskoj mitološkoj baštini ne vraćaju iz nostalgije, već iz uverenja da se u njoj nalaze odgovori na neka od najvažnijih pitanja savremenog čoveka. Zato njegovi romani nisu puka fantastična proza, već književna težnja da se obnovi izgubljena veza između mita, jezika i identiteta.
Svojim neobičnim magičnim svetom, plodom zaigrane stvaralačke mašte, utemeljene na minucioznom poznavanju istorije i mitologije, Stamenković i ovom knjigom budi uspavana čula, podstiče na razmišljanje, maštanje, i forme stvaralaštva kojima se oživljava jezik predaka, jezik mitova i legendi. Kao nekad narodne umotvorine koje su bile ogledalo narodne duše i misli, Stamenkovićeva priča o careviću Plamenu i Svarogmaču, može biti naš preko potrebni, kolektivni mit koji je, samo naizgled, isčezao iz života savremenika, potisnut novim tehnološkim čudesima u vremenu u kom je tehnika napredovala brže od etike. Ipak, ni najsavremenija tehnologija nije uspela da poništi Nepoznato, niti da umanji čovekovu potrebu da ga spozna i objasni koristeći mitove i legende. To je možda najbolje izrazila Nadin Gordimer u najlepšim besedama književnih nobelovaca „Mit nikad nije bio potpuno napušten. Nastavio je da postoji, živ, i da nudi umetnost kao sistem posredovanja između pojedinca i postojanja.“
