Predgovor književnika Aleksandra Stamenkovića knjizi Voda svuda a ni kap za piće Stane Šehalić ističe misaonost, zadivljujuću erudiciju razgovetnost i veštinu lakoće pripovedavanja na nimalo lake teme. Ona, poput Žan Žak Rusoa, hoda stazama usamljenog jahača.
Naslov jednog od trideset i devet eseja Stane Šehalić, objedinjenih u ovoj knjizi, možda intuitivno pogađa misaono i osećajno jezgro svakog od njih, jednako koliko i intencionalnu nervaturu same knjige. Da li su njena poglavlja u smislu žanra konsekventno zaokruženi eseji, nije od značaja, kao što jeste da su to sentimentalna filosofska putovanja, refleksivne ekskurzije po destinacijama mračnih tema u domenu beznadežnog habitusa vaskolike šizofrenije savremenog doba i jedan prepoznatljivo ženski udarac, elegantnim kretom floreta, pravo u srce Zeit Geista.
Pritom ne mislim na ono što se odosađeno i, rekao bih, besadržajno naziva ženskim pismom. Koliko misaona, toliko i osećajna, Stana Šehalić svojom snažnom intuicijom, zaobilazeći čeličnu i neumoljivu, ali zarđalu armaturu logike, izranjajući iz dubokog zaliva sopstvenog iskustva, napada onečovečeni svet pod suverenom vladavinom i sve zamajnijom tiranijom Tehnopogona, razgovetnom veštinom i jasno brušenim sečivom beskompromisnog, ali skrupuloznog mača, kakav bi dostojno rukohvatom polegao i u nepogrešivu šaku božanske ratnice Atine. Na šta tačno mislim, bolje od mene reći će Marija Lujza fon Franc:
Logos, bilo u muškarcu ili u ženinom Animusu, deluje tako što stvari sagledava odozgo, iz ptičije perspektive. I ženski princip, na svoj način, uspostavlja jasan poredak, ali do njega dolazi drugačijim psihološkim procesom: on vrši odabir iz neograničenog broja činjenica koje pokazuju specifičnost svake pojedinačne pojave, kompenzujući tako žensku sklonost prema arhaičnom identitetu. (Ženski princip u bajkama, 225; Beograd : Fedon, 2017)
Zaista, horizont razumevanja kao objedinjujuću ravan i vehikel svakog od trideset i devet svojih, kako bi rekao Danilo Kiš, kosmosofijskih ekskurzija, Stana Šehalić iscrtava veštim potezom arhaičnog kista ili, možda, pre potrebe za bogatim barokonim koloritom i njegovim neuhvatljivim linijama, nastalim mnogo pre samog baroka, u ponornim vrtlozima mitoloških dubina, iz kakvih se na površinu pojavnog sveta izranja panonskom kućom predaka, pod vitim jablanovima, držeći za ruku mudru baku, nežnu, smirenu staricu, čija topla mudrost zna ono temeljnije i korisnije, nego li sofisticirana veleučenost visoko školovanih titulaša, kompleksaša, kako je o njima pevao Serđo Blažić. Kud se dede takva mudrost? Kao da u svakom poglavlju svoje knjige Stana pokušava da baš na ovo pitanje odgovori.
Arhaik se u samim tekstovima ne tiče stila, naprotiv. Priča, a svako znanje, mišljenje i rasuđivanje jeste priča, ispričana je onako kako savremeno pripovedanje i biva, ne u imperfektu. Sam stil, više naučni nego pripovedni, nije tvrdi, posni skazni obrazac stručne literature, opremljene i opterećene naučnom aparaturom. Nasuprot tome, Stana je daroviti sledbenik Žana Žaka Rusoa, te otuda njeni eseji, bolje reći lirsko-misaoni osvrti, nalikuju na Sanjarenja usamljenog šetača. Svoja sanjarenja Ruso je pripovedao na taj isti, sugestivni, pitki način, kao da toči bistru, svežu, planinsku vodu, kojom se rado umivamo, nakon ustajale, mutne vode iz čvrsto i neprobojno okovanog bureta zvanične nauke, utegnutog čeličnim obručima stručnih branši.
Takođe, mada zahvata stvari ne u ontičkoj, nego upravo njihovoj ontološkoj ravni, njeno skazivanje rasterećeno je nepodnošljive škripe pročišćenih pojmova, strogo uvezanih u rigidan filosofski diskurs, onaj unutar kojeg se najbolje snalaze relevantni naučni interpretatori stručnih tema, da ne kažem fah-idioti. Arhaik Staninih lirsko-misaonih uzletanja sa balkona, putem pogleda u nadu, tiče se sadržaja, opet ne tematskog, nego hermeneutičkog nerva i njegovih heurističkih posledica.
Širok tematski zamah, otvoren pogledom sa Staninog Everesta, preko žive zapitanosti i bogato kolorisanih, reljefnih odgovora, koji su više na novi, dublji način opetovana i još šire otvorena pitanja večnosti, Boga, zla kao takvog, etičkog perimetra koji obuhvata sudbinu i karakter, neodgovornost (zlo)upotrebe jezika, autoritet i ironiju od autoriteta, narcizam i glupost, sujetu i neznanje, do teorija zavere, veštačke inteligencije, filosofije brojeva, tananih psiholoških produbljivanja smisla kuće, drveta, nostalgije, te znaka pitanja nad koronom i distribucijom vakcina protiv ove, tek jedne od planetarnih rednji u povesnom rasponu od Ura haldejskog, do današnje prestonice Ujedinjenih nacija, zaokružuje zvon, koji se u zaključnom eseju čuje kao sa slike Isaka Levitana Večernji zvon, pozivajući ne na smiraj, nego, poput Uroborosa, što, uvijen, ujeda sopstveni rep, na iznova i iznova otvaranje svih pretresanih tema, nalik na zlokobni odjek refrena Over! And Over! Again! Istoimene pesme grupe Black Sabbath sa albumma Mob Rules.
Rečeno jezikom Martina Hajdegera i njegovih filosofskih sledbenika, bivstvujuća se otvaraju na raznolike i gotovo neuhvatljive načine, u preobilju modaliteta i artikulacija, ali ono što podleže bivstvujućem kao takvom, dakle njegovo ne ontičko, nego ontološko određenje jeste pitanje smisla, na koje je moguće odgvoriti tek u spoznaji svrhe. Stoga, budući da celokupnoj tematici kojom se bavi, Stana Šehalić pristupa teleološki, uvek se, u ishodu opservacije, nađe tamo gde treba, a ta heureka na ontološkoj ravni propitivane i na način otkrivanja opričane pojave neizostavno je turobna konstatacija, ali ne, ujedno, i beznađe.
Tehnopogon, hajdegerijanski termin-pojam, tačno opisuje elektronsko-informatički svet u kakvom postojimo, kao tu-biće, beznadežno, poglavito u njegovom poodmaklom procesu desubjektivizacije, time i obesmišljavanja čoveka kao takvog. Nemački filosof je na ovo upozoravao i proročanski pisao još tridesetih godina prošlog veka, a nepuno stoleće potom, nalazimo se u azilu restorana benzinske pumpe, dok kiber-mašine, u kakve su se transformisali kamioni, buldožeri, automobili i druga voziila, čekaju parkirane na terminalima za točenje goriva da samelju svakog od nas, ko bi se usudio da izgamilja napolje, kako je to u jednoj svojoj noveli ispripovedao Stiven King.
Baš kao Vasilisa Prekrasnaja u ruskoj bajci
Ova mi se slika nametala na kraju svakog od Staninih lirsko-refleksivnih izvođenja ove ili one pojave na svetilo (die Helle – koje Hajdeger uzdiže do pojma). Ali i jedna druga, iz korpusa fantastične novelistike – Autodor Rodžera Želaznog, koji se u koridi (ne)daleke budućnosti bori protiv robusnog automobila vođenog AI, usavršenom programom zle, ubilačke motivacije. Dakle, neko zrno nade uvek se na samom kraju probere, mudro i strpljivo, baš kako ih probira Vasilisa Prekrasnaja u ruskoj bajci, čijom analizom Marija Lujza fon Franc dolazi do gore citirane artikulacije ženskog principa.
Pritom, Stana Šehalić ne zamišlja sebe u ulozi patent-majstora: uradite tako ili ovo i eto rešenja, kao što u reklamnom programu nude lekove za sve moguće bolesti, pa ne bi bilo iznenađenje da jednog dana neka farmakoindustrija izbaci i lek protiv smrti. Za planetarno peglanje virtuelnim supstitucijama realnog života na internetu, preko svih meridijana, nema rešenja. Ali, kako rekoh, ni beznađa: Zasadite drvo! Makar to… Izgleda malo, gotovo ništa, a nije ništa. Ogromno je!
I nije teško. Da su izvođači radova u parku ispred njene zgrade u Beogradu, gde je rušilački progres ubicirao još jedan betonski mastodon, tek neznatno, pa ni za toliko pomerili liniju temelja, da su barem pažljivije nasipali beton u kalup s armaturom, ta nežna bela breza bila bi živa i danas. Nije živa, ne postoji više, kao što ničemu u gradnji nije ni smetala. A, eto. Kud se dede bakina mudrost?
Ipak, tmurni stih Semjuela Tejlora Kolridža iz naslova, organski deo njegovog gotskog senzibiliteta, odakle i dojekuje, samo je sleganje ramenima nad redom stvari. Šta dolazi iza toga? Pa, Stana nam sama odgovara. Najpre svojom zadivljujućom erudicijom, čiji se perimetar teško može adicijom pogleda ispisati. Drugo, tu je i njen Autodor: čitanjem možemo proširiti sopstvenu svest, otvoriti unutrašnje oko kojim ćemo sagledati stvarnost skrivenu iza privida i prepoznati sve zablude i varke koje nam se serviraju kao najveće istine. (Voda svuda, a ni kap za piće...)
Sledstveno, Stanina misaono-osećajna zaranjanja u tavne virove, preporučuje se već svojim sugestivnim radnim naslovom Biblioterapija. Darovita da prtljagom ličnog iskustva obremeni pleća opšte percepcije i univerzalnog doživljaja, s pravom nam predlaže da ove bogate pakete ponesemo zajedno sa njom, a na našu dobit, jer su to, zapravo, uvezi nesvakidašnjih, retkih poklona.
Aleksandar Stamenković, književnik
