Close

Tamo, odakle počinju čekanja, nastaje priča o njoj – potčinjenoj, nevidljivoj, skoro bezimenoj srpskoj ženi bez čije bi mudrosti i hrabrosti, dobrote i ljubavi, vernosti i požrtvovanosti, moralnosti i osećajnosti, bilo mnogo manje muškog junaštva, snage i ponosa – u životu i književnosti.

Složena u prividnoj jednostavnosti, Kosara je metafora ženske veličine u svakom pogledu: čvrsta u svojim uverenjima i stavovima (Mora da se zna i za sram i za stid. Mora da se zna i šta se ne može. ne sme!), trpeljiva (Neka, istrpeću. Moraće da svane. Jednom...), postojana u nevolji (rado bih se ja izmakla i smuljila ustranu, al nema ko da prihvati rudu…), koja jasno razlikuje obavezu stvarnosti od pustih snova (Džabe. Znam šta moram, a to nikad ne bѝ složno sa onim što želim. Nikad.) I samo ponekad sebi dopusti luksuz žala za nedoživljenim (naričem nad Kosarom koja se životu istija nadala a u borbu pala ljutu i nigde da se zakloni…)

Kosarina priča nije samo istorijski (auto)portret žene jednog doba. To je lekcija o o lepoti nesebičnog davanja koje je savremeni vrednosni sistem potisnuo. Lekcija koju smo, zagledani u sopstvena ogledala, preskočili. I možda, upravo zbog toga, ostali uskraćeni za osećaj zadovoljstva i sreće koji je ona baš tu nalazila.

 

 

Ostavi svoj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *