Close

Svako poseduje upravo onoliko sujete

 koliko mu nedostaje razuma.

Niče

Kad sam se, pomalo zatečena ogoljenim istrajavanjem na nečemu  toliko nebitnom da ga većina nije ni zapazila, na tren zapitala kako sve ove godine i decenije nikad ništa nisam zapisala o jednoj od najvećih i najčešćih ljudskih slabosti – sujeti, shvatila sam da mi je možda nedostajao upravo ovako čist, jasan, nedvosmilen primer oslobođen od svih raspoloživih psiholoških mehnanizama prikrivanja i socijalne mimikrije. Iako sujete ima svuda gde je čovek, ona se ne vidi uvek, zato što je krajnja podloga ljudske prirode. Dok dođemo do nje, moramo proći sve one slojeve ličnosti kojim čovek gradi svoje odnose sa drugim ljudskim bićima. I  zato je sujeta s kojom sam se susrela u liku poslovnog sredovečnog čoveka, sa koje su uklonjeni svi zaštitni slojevi, savršeno jasan pokazatelj svih onih nevidljivh niti koje pokreću lanac najbizarnijih ljudskih postupaka izbegavanja dodira sa životom, realnošču i razumom.

Ova sujeta počela je slično kao i ostale – tiho, iz potaje, ušunjala se snishodljivo  i servilno u krug ljudi za koje je mislila da im pripada, sa povremenim izletima koji se nisu dali obuzdati ali lepo upakovanim “da se Vlasi ne dosete”. Međutim, bila je prevelika da bi se dugo skrivala. Odjednom se, ko zna zbog čega, razgoropadila, počela da raste, buja, kipti, buči, odjekuje, da s nepatvorenim uživanjem deli lekcije i packe, da omalovažava i unižava svakog ko joj se nađe na putu,  da se obračunava, a svaki pokušaj okoline da situaciju okonča razumnim rešenjem, obezvređuje i baca pod svoje uzvišene noge. Širila je svoje krugove pakla, uvlačeći u svaki sledeći sve veći broj onih kojima je lepila etikete ništavnih i nesposobnih da pojme  njenu veličinu i raskoš. Mesijanski se obračunavala sa gomilom koja hoće da je spreči u njenom spasiteljskom pohodu. Ništa je nije moglo obuzdati. Izvrtala je činjenice. Odbacivala one koje joj ne odgovoraju. Prekrajala po svojoj meri one kojima bi se potencijalno mogla zakititi. Manipulisala je i razmetljivo se razbacivala napabirčenim saznanjima na silu ih pakujući u klimavu konstrukciju koja se, sučeljena sa realnošću, nestabilno ljuljala. Na različite stavove se obrušavala poput kopca, a pomirljive tonove je sarkastično ismevala.

Pred njom, podivljalom i otrgnutoj  kontroli razuma, uzmicale su sve ostale, ne tako male, ali ipak dovoljno uglađene i fino balanisarane, sujete. U svom uskom i teskobnom jednosmernom kretanju nije ostavljala prostora za dijalog, razmenu mišljenja, sučeljavanja, razumevanja, uvažavanja i prihvatanja drugačijih i tuđih mišljenja, stavova i uverenja. Držala je u šahmat poziciji ljude oko sebe, bez želje da povereni posao okonča, sve dok svi skupa ne kleknu na kolena i zamole za oproštaj, bez traga nagoveštaja da bi možda i sama, bar delom, mogla biti uzrokom mučne situacije. I bez imalo spremnosti da se povuče iz okruženja koje nju, tako uzvišeno-savršenu i samožrtvenu, ne razume i ne prihvata. Jednostavno, nije bilo dovoljno dobre ponude koja bi ovu razgoropađenu neman obuzdala. Zato što, kako reče naš književnik Jovan Dučić: Sujetan čovek ne traži da ga cenite, nego da mu se divite.” A sve ostale prisutne sujete ipak nisu mogle da pređu tu granicu i da divljenjem okončaju ovo nekontrolisano šenlučenje koje se, kao zli duh iz boce oslobodilo iz svog demonskog utočišta.

I dok je nekolicina nas čija je količina sujete još uvek u pristojnoj korelaciji sa razumom, većala o tome kako najbezbolnije rešiti situaciju, setila sam se jedne anegdote vezane za uglednog britanskog državnika i književnika koji se vešto i učtivo obračunao sa sujetom. Jedna uticajna ličnost iz engleskog političkog života gnjavila je uporno premijera Dizraelija da mu dodeli titulu barona. Premijer nije znao kako da mu udovolji, pa mu je na kraju rekao: Žao mi je što ne mogu da vam dodelim titulu, ali mogu da vam ponudim nešto još bolje – recite svojim prijateljima da sam vam ponudio titulu, a da ste je vi odbili.

Kad dugo gledaš u provaliju…

Sujetni ljudi, na žalost,  ne vide dimenzije svoje sujete. Oni je najčešće i ne priznaju kao svojstvo sopstvene ličnosti. Sve što doživljavaju kao ličnu nelagodu, tumače zlonamernim atakom svoje okoline. Tvrdo zabunkerisani u svom svetu nezadovoljstva, frustracije i gorčine, oni su ostrašćeni čuvari raznih kalupa i iluzija u cilju postizanja više vrednosti po svaku cenu.

Njihova potreba da u drugima vide samo loše, a ignorišu ono što je dobro, trajan je alibi za sve ono što su hteli a nisu postali. Isključivošću i instistiranjem da su uvek u pravu, leče svoju nesigurnost, manjak samopoštovanja i komleks niže vrednosti. Sujetna osoba ima naviku da  ističe svoje “kvalitete”, za koje drugi smatraju da ih ne poseduje. Ona često reaguje uvređenošću kada joj drugi ne povlađuju i ne potvrđuju njenu sliku o samoj sebi.  Vokabular sujetne osobe je vrlo karakterisitčan – u njemu dominira upotreba zamenice  ja. Nadmenost,  samoljublje, gordost, verni su pratioci sujetnog čoveka, u stalnom pokušaju da drugi uvek budu gori od njega, da zauzme barem stepenicu viši položaj u odnosu na “konkurente”. Bahatost, arogancija i uobraženost – sve su to različite manifestacije prenaglašenog okretanja prema sebi, kada se u odmaklim fazama, sujeta otrgne kontroli. U toj imaginarnoj borbi s nemanima, čovek se i sam pretvori u neman. ”Kad dugo gledaš u provaliju, i provalija se zagleda u tebe” – rekao je jedan od najprovokativnijih mislilaca 19. veka Fridrih Niče.

Mada umeju biti i šarmantne, uglavnom u početnim stadijumima, sujetne osobe  najčešće deluju kao ogorčeni, razočarani ljudi, koji nisu sposobni da pronađu životnu radost. Umanjivanjem vrednosti svega oko sebe, oni zapravo pokušavaju da podignu sopstvenu, ali kako su pokušaji neuspešni, prerastaju u stanje hroničnog nezadovoljstva. Sujeta se definiše kao “prenaglašena briga za ego, preterana briga za spoljne znake svoje vrednosti; taština, praznina, ispraznost.” Zato, kada za nekoga kažu da je sujetan, u stvari ga označavaju kao praznog i bezvrednog. Osim u reči sujeta, isti koren u značenju praznine nalazimo i u rečima sujeverje i osujetiti. Prema tome biti sujetan je nešto negativno, jer označava postojanje lažne, preuveličane i naduvane slike o sebi.

Sujeta – moj omiljeni greh

 U filmu „Đavolov advokat“ Al Paćino koji glumi Iblisa, u jednom trenutku kaže: „Vanity, my favorite sin!“ (Sujeta, moj omiljeni greh!), podsećajući nas na sam početak naše zemaljske priče. Zaista, verska učenja u svojim premisama da smo svi isti i prolazni, sami sebi najvažniji, a bog koji je iznad nas – jedan i večan,  sujetu smatraju velikim grehom iz kog proističu svi ostali.  Samo sujetna osoba želi da i drugima bude najvažnija i ne želi da bude srećna već važna, želi da bude večna i neprolazna i iznad drugih, kao što je Bog. Oni koji imaju svoj mir u kući i skladne odnose sa bližnjima uglavnom nisu sujetni jer takve osobe uviđaju da imaju ono što je najvažnije.

Šta smo, a šta bismo voleli da jesmo je suština onoga što nazivamo sujetom. Iskazano u vidu formule, ona čini razliku između onog što čovek zaista  jeste i što bi voleo da bude. Drugim rečima, to je potreba za dokazivanjem ličnih vrednosti  isticanjem sopstvene ličnosti, želja za slavom, lažna predstava o sopstvenoj veličini, narcisiodno doživljavanje sebe kao nekog ko je iznad drugih. Ili, kako to duhovito na sajtu Vukajlija zapisa jedan posetilac “ono što tera male ljude da prave gluposti. i još da nalaze opravdanja za iste.” Sujetnoj osobi, ma kako to apsurdno zvučalo, godi verovanje da je drugi napadaju jer joj to signalizira da je ona važan činilac, čim se oko nje diže larma i galama.

Sujeta se ispoljava na beskrajno mnogo načina – neki su čak društveno pozitivni i poželjni, neki prihvatljivi, mada je većina izvor stalnih konflikata i problema u socijalnim relacijama koji su više problem za okolinu nego za ponosnog vlasnika koji svoju sujetu nosi kao venac od lovora.
Najopasniji načini su oni gde sujeta zahteva kreiranje iluzija svetlosnim godinama udaljenih od realnosti da bi se prikrio ogroman jaz između stvarnosti u kojoj se, ko zna zbog čega, oseća niža vrednost, i potrebe da se oseća viša vrednost – po svaku cenu.

Đavo sujete vreba na svakom koraku

Iako se sujeta kameleonski zaodeva mnogim odeždama, uspevajući ponekad da zavara i one kojima je posao pronicanje u ljudske dubine i bezdane, psiholozi su ipak uspeli da izrone na svetlost dana  mnoge oblike ponašanja u čijoj osnovi je sujeta. Pronašli su je u osnovi potrebe za dokazivanjem kroz materijlno posedovanje i pripadanjem određenim statusnim grupama. Nacionalizam, stereotipi i predrasude su takođe oblik sujete, kao što su i različita emotivna stanja bes, gnev, samosažaljenje, hronična ogorčenost i razočarenje. Sujeta je temelj i mnogih ozbiljnih poremećaja ličnosti. Paranoičan način mišljenja počiva na ideji o postojanju zavere i potrebi da se uvek i bezuslovno bude u pravu. Šizofrenija je, pak, verovanje u sopstvenu posebnost tako što se izmišljaju veze tamo gde ih nema. Sujeta  je  filter koji izvrće stvarnost i stvara iluzije koje čoveku pomažu da očuva osećanje više vrednosti što zapravo govori da se osoba nije uspela izboriti sa odrastanjem već grčevito čuva i brani sliku iz detinjstva kada je imala bezuslovnu pažnju, divljenje i ljubav svojih bližnjih koje nije uspela da transponuje na način da i sama pruža ista osećanja.
Psiholozi tvrde da smo svi mi manje – više sujetni. Negiranje da je sujeta naša slabost, kažu naučnici, siguran je dokaz da je posedujemo. Oni koji uspevaju da obuzdaju svoju slabost, karakterišu se kao realni, stabilni, pouzdani ljudi širokih shvatanja. Sa druge strane, oni koji nisu u stanju da je drže pod kontrolom, najčešće su egocentrični, uplašeni sopstvenom nemoći i osećajem niže vrednosti. Tako, ambiciozni, vredni ljudi predani svom poslu ili nekom svom životnom kredu kog se dosledno drže, mogu biti dosta sujetniji od tolerantne količine ali njima taj ogrtač satkan od realnih postignuća nekako prirodno dobro stoji, da je drugi prihvataju kao sastavni deo ličnosti. ”Đavo sujete vreba na svakom koraku –  rekao je naš poznati pisac Dragan Velikić –   Pored toliko pametnih i darovitih, tužno je koliko malo mudrih i doslednih na kraju ispadne u svetu umetnosti. Nije opasan ego, naprotiv, ego je izvor svakojakog adrenalina i energije, ali sujeta je ta koja uništava.” Tu tananu nit, mnogima nevidljivu, uspeju da prepoznaju i nikad ne pređu samo oni zaista autentični kojima nije tesno u sopstvenoj koži i koji se ne ogledaju u tuđim ogledalima. Oni drugi suočavaju se na psihološkom planu sa tugom, bolom, turobnim mislima, psihosomatskim bolestima, na moralnom – sa  samoćom, nedostatkom  ljubavi i besom, a sa teološkog stanovišta – dožive smrt duše mnogo pre fizičke smrti.

Iako sujeta zna da iskomlikuje mnoge situacije, život ipak nekim svojim neumitnim tokom nastavlja dalje, zato što se svet, kako Niče zapisa “ne okreće oko pronalazača novih buka, već pronalazača novih vrednosti; nečujno se okreće”. Ne baš tako vispreno kao britanski premijer Dizraeli, ali društvo s početka priče nekako se ipak izborilo sa sujetom koja ih je ugnjetavala i privremeno paralisala. Opasali su je ćutanjem i tišinom glasnijom od svake reći, prepustili je njenoj bezgraničnoj ispraznosti. Uprkos nevoljama koje donosi okruženju, sujeta je u konačnom ipak najveći atak samog sebe nad samim sobom.

 

 Golo, gladno, nezajažljivo JA

„Mnogi naši ljudi – zapisao je  Andrić – nose u sebi nasleđen kompleks odmetnika i stradalnika, čoveka kome je učinjeno krivo, koga progone na pravdi Boga zli neprijatelji pravde i poštenja… Što god smo davno, veštinom, znanjem stvorili,  to ne može da se održi, kao umetnost ili nauka, jer iz svake crte, iz svakog retka zjapi njihovo neplodno, golo, gladno i nezajažljivo ja. Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak i preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva, pune unutarnje slobode …“

 

Stana Šehalić, 2016.

 

 

Ostavi svoj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *

Imate knjigu koja vam ne treba i želite da je prodate? Učinite to preko naše online knjižare. Pozovite nas! Otkaži