Close

Velike ljubavi pripadaju našim najvećim zemaljskim snovima. Koliko god ih negirali, minorizovali, omalovažavali, potiskivali, one se uvek iznova pojave kao vizija smisla. Prava ljubav večita je tema, stalna upitanost, velika potraga, nikad razrešena dilema, nesigurnost,  potreba za dokazom… Postoji li zaista ili je tek plod zanosa nekih ljudi koje nam smeštene u korice knjiga nameću kao nemogući ideal i nikad dosanjani san? Da li su pisci u stvaralačkom zanosu iznedrili pojam koji opisuje nestvarno i nemoguće ili je ipak prava i stvarna ljubav iznedrila i njih i njihova dela? Istorija je prepuna  umetničkih dela koja su nastala kao odraz velike ljubavi prema stvarnom ljudskom biću. Jesenjin je voleo Isidoru Dankan, Niče i Rilke jednu istu – Lu Andreas Salome, Balzak Evelinu Hansku. O svojim ljubavim ostavili su tragove, a koja su bolja svedočanstva od pisanih reči?

Potvrdu postojanja ovakvih ljubavi nalazimo i kod domaćih pisaca koji su, svaki na svoj način, neki strpljivo i potajno, neki čežnjivo i bolno, a neki strasno voleli svoje muze, životne saputnice, u svakom slučaju stvarne osobe u kojima su opredmećena njihova osećanja i pretočena u književna dela kao trajni spomenik  Ljubavi.

Milica, žena koje ima

Životna priča Ive Andrića, čoveka koji je trideset godina voleo i čekao jednu ženu, oličenu u pripovetki bez fabule “Jeleni, ženi koje nema” jedna je od najpostojanijih, snažna, upečatljiva i veličanstvena oda ljubavi. U “ženi koje nema” Andrić je izneo osećanja za koja niko nije slutio da zaista postoje duboko u njemu. Mnogi su mislili da je Jelena samo plod piščeve mašte, ne sluteći unutrašnju bujicu osećanja čoveka koji dugo, toplo i iskreno voli ženu koja ne može biti njegova.

Andrić, poznat po svojoj zatvorenosti, dugi niz godina brižljivo je čuvao svoju tajnu. Mnogi su ga smatrali samotnjakom, ne znajući da je bio zaljubljen u Milicu Babić-Jovanović, ženu svog prijatelja, ženu kojoj se nije nadao, ali je ipak čekao – daleku i  nedostižnu! Godinama joj je svakodnevno pisao koja je slao na adrese na koje ona tek treba da stigne, kako bi je pošta dočekala i iznenadila. Ne nadajući se ničemu, strpljivo i posvećeno je čekao. “Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!”

Kada Miličin suprug umre 1957. godine, Andrić se posle godinu ipo dana ženi Milicom. Tek tada je priznao da je pišući priču „Jelena, žena koje nema“ imao na umu svoju suprugu. U prilog tome da je njegova ljubav prema njoj bila prava, iskrena i snažna, ona koja raste od jutra prema večeri, ona koje je više danas nego juče a mnogo manje nego sutra, govori podatak da sada već oženjen, šezdesetogodišnji Andrić nastavlja sa svojih putovanja da piše ljubavna pisma u kojima se, poput nestašnog dečaka, udvara svojoj supruzi.

Milica je posle duge i teške bolesti, preminula 1968. godine. On je ostao da je voli i posle njene smrti. Zabeležio je: „Sada vidim – naša je sudbina da sagorimo. Uvek sam tako osećao svet i sebe u njemu, iako nisam uvek imao snage ni mogućnosti da toj istini pogledam u oči i da je mirno prihvatim. Sad, kad je sve dobro moje u jednom trenu izgorelo, vidim jasno: sve što se na zemlji rađa i pod suncem živi ide tim putem. I tome ne treba tražiti razloga, smisla ni objašnjenja.“

Santa Maria della Salute – jedna od najljubavnijih

U današnje vreme možda je teško razumeti taj koloplet snažnih postojanih osećanja koja su ostajala sputana i zauvek zapretena pod ograničenjima društvenih normi. Samo je suptilno-poetska ličnost Laze Kostića mogla da odsanja u prelepoj pesmi „Santa Maria della Salute“ ceo svoj život pre nje, poznanstvo sa njom, njenu misterioznu i tragičnu smrt, život posle nje kao i ponovni susret sa njom na onom svetu, pesmom koja čitav jedan vek govori i ćuti o Lenki i Lazi. Sve što se jeste, a još više ono što se nije desilo satkano je u pesmi koju je veliki pesnik u sebi nosio punih 14 godina kao rezultat pokajanja, a koja je proizašla iz lične intimne drame i preispitivanja.

“Santa Maria della Salute” se može razumeti samo ako se sagleda cela ljubavna priča i društvene prilike tog doba.  Lenku Dunđerski, najmlađu ćerku njegovog prijatelja i dobrotvora Lazara Dunđerskog, siromašni pesnik je upoznao 1891. godine kada mu je utočište pružio ovaj veleposednik. Očaran dvadesetogodišnjom Lenkom, koja je plenila lepotom, šarmom i mladošću, trideset godina stariji pesnik nije mogao da savlada talas emocija koje su počele da ga ispunjavaju ali, kao prijatelj porodice Dunđerski i častan čovek, duboko je bio svestan razlike u godinama i nemogućnosti njihove veze. A Lenka je odbijala mnoge prosce, nadajući se da će je zaprositi onaj čije je je pesme čitala s čudnim nemirom.

Još jedna neostvarena ljubav – legenda o ljubavi Branka Radičevića, srpskog romantičarskog pesnika i Mine Karadžić,  kćerke Vuka Stefanovića Karadžića prati kao senka ceo Brankov opus. U  njegovim pesmama se oseća Minin duh, ali se pouzdano zna da je isključivo njoj posvetio jednu, neki kažu svoju najlepšu pesmu „Pevam danju, pevam noću“. Poznati stihovi kroz želju da je „digne međ’ zvezdice“ iskazuju vrhunsku idealizaciju Mininog lika.

Uzalud je budim

O ljubavnom životu Jovana Dučića koji je zapisao  “U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono u šta ni sami ne verujemo.mnogo je kontraverzi i nepoznanica. Tragovi prve velike ljubavi pesnika zauvek počivaju na grobu Mage Nikolić Živanović, koja je dugo godina pre smrti pateći za Dučićem, dane provodila u kući tražeći utehu i sreću u pismima koja joj je slao. Na njen zahtev večni počinak joj krase reči: “Maga Nikolić Živanović, 1874-1957, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće”

Život pesnika Stevana Raičkovića obeležila je rana smrt njegove supruge Bojane.  O  njoj se malo znalo, a ona je bila osoba s kojom je mogao da podeli i “otalja stvarnost”. Stevan Raičković do svog poslednjeg časa u 80. godini života nije uspeo da prežali sećanje na svoju Bojanu, a ipak neispisanih stihova bilo je mnogo više nego onih napisanih o Bojani. “Jedan mogući život” skriveno u fusnoti krije reči: “Otišla je i moja Bojana… Sećam se da mi je — kad je saznala da je na smrt obolela — kroz suze, koje je inače uvek suzdržavala, rekla: ‘Nisam stigla ni Skendera da ožalim’… Uspomene na suprugu sakrio je u džepove šest svojih soneta u “Kamenoj uspavanci” koji odišu tugom i divnim odrazima velike ljubavi, o kojoj se nije govorilo na sva usta.

Ljubavna istorija nedokučivog Branka Miljkovića, torca predivnih stihova „uzalud je budim…“ počela je rano, sa svega petnaest godina, zaljubio se u Nišlijku, lepoticu koju nikada nije upoznao. Zaljubljivao se lako, prepuštao se tom osećaju, voleo je ljubav i njene čestice u univerzumu stvaranja. Svaki pokušaj približavanja toj misaonoj gromadi, završavao se malaksalošću volje da nađe ključ shvatanja. Opisivali su ga kao lepog, ali nesrećnog džentlmena. “Bar pola svetske poezije je napisano zato što neko nije imao hrabrosti da nekome izjavi ljubav“ – rekao je Miljković.

Švabica – prvi ljubavni roman u srpskoj književnosti

Prva ljubav  Laze Lazarevića, začeta na školovanju mladog pisca, ovekovečena u pripoveci „ Švabica“  postala je prvi ljubavni roman u srpskoj književnosti. Švabica je bila  Ana Gutjar,  s kojom je treperio tokom dugih zimskih večeri za njegovog boravka na studijama ali je ta ljubav je bila osuđena na nesrećan kraj. Lazu su čekali u rodnom Šapcu. Bio je jedino muško dete, a pošto je rano ostao bez oca, sve oči bile su uprte u njega. Vratio se u Šabac, učestvovao u srpsko-turskom ratu, sa narodnom vojskom ušao u Niš, a onda se opet obreo u Berlinu i to ni manje ni više nego u stanu u kome je nekada živela njegova voljena Ana. Sudbina se opet poigrava sa mladim Lazom. Tu završava studije i postaje “doktor celokupnog lekarstva”. Vraća se u rodnu Srbiju, dobija posao u Beogradu i čvrsto rešava da zasnuje porodični dom. Izbor je pao na Poleksiju – Polu, kćerku državnika Nikole Hristića, sestru pobratima Koste. Venčanje se održalo 22. maja 1881. godine, a Laza je čak i u tom času u mislima čuvao dragu mu Švabicu. Možda je ljubav poklonio Ani, ali je u Poli pronašao odanu prijateljicu koja je u njihov dom unela spokoj i sigurnost.

Meša Selimović, pisac snažne misaone koncentracije, u svojoj ženi Darki video je oslonac, utočište, sklonište… Često joj se kroz svoja dela posredno obraćao, odajući priznanje svemu što mu je Ona značila. ”Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. „Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.”  Bila mu je saputnik i pratilac do kraja u svim previranjima kroz koja je prolazio. Svoju kultnu knjigu “Derviš i smrt” posvetio je njoj: “Kad bih umio da napišem najljepšu knjigu na svijetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi. I sve što mogu, to je da sa zahvalnošću pomenem njeno ime na početku ove priče, koja, kao i sve druge, govori o traženju sreće.”

Besktrajni plavi krug i u njemu zvezda

Tvorca “Seoba“ Miloš Crnjanskog, uz sve ostale osobenosti, pratio je glas  uobraženog zanesenjaka, kicoša i  ženskaroša. Ali, kada je u njegov život ušla Vida, ostali su zajedno do kraja života. Vidosava Ružić, kasnije Crnjanski, važila je za jednu od najlepših žena Beograda. Susreli su se na  Filozofskom fakultetu. Na Vidin odgovor da je mesto pored nje zauzeto, Crnjanski je samo dobacio “Šta zauzeto!” i smestio se pored nje. Nakon toga čekale su ih ljubavne peripetije, pretnje batinama nisu izostale od Vidinog stirica koji je svoju bratanicu već namenio. Vida iznenada odlazi za Pariz, kako bi se situacija stišala, a pri samom ulasku u voz Crnjanski joj daje obećanje da će joj pisati. Dan posle, Pariz pored Vide dočekuje još jednog gosta – Miloša Crnjanskog. Zov ljubavi, kuća u Pančevu, koja odlazi na “doboš” zbog žene koja je osvojila srce Crnjanskog.

Pošao je za mnom. Mnogo je voleo žene. Bio je pravi kicoš i ženskaroš. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča.” – govorila je Vida o svom Crnjanskom.

Oni koji su ih poznavali govorili su o njima u jednini, jer je od njih ljubav stvorila celinu, jedinstvo koje se i nakon smrti svila nad pričom o Milošu i Vidi. Njen posmrtni amanet, poslednji izdisaj želje vapio je da kada srce otkuca poslednji treptaj počiva zauvek pored svog Miloša. Poslednje reči na usnama Miloša Crnjanskog bile su dokaz večne ljubavi: “Vode i Vido…” Besmisao je obuzeo svaki trenutak njenog života, Milošev odlazak izdržala je svega deset meseci, a nakon toga je krenula za njim, baš kao i on za njom nekada, u Pariz. Iznad glave pronašli su njegove reči: “A kad mi se glas i oči, dah upokoje. Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.”

****

Voleli su, sem njih, i iz svojih ljubavi, srećnih ili nesrećnih, tihih ili strasnih, javnih ili tajnih, crpli inspiraciju koju su pretvarali u trajnu lepotu. Voleli su i najduhovtiji pisac Balkana Nušić, stidljivo je voleo svoju Ružu Jovan Jovanović Zmaj, a pisac južnjačkog derta  Bora Stanković – Angelinu, graditelj zagonetne književnosti Vasko Popa – Hašu, Mika Antić je govorio da su mu se dopadale sve žene, a prva poetesa srpskog stiha Desanka Maksimović, kao da je sama bila Ljubav, jednostavniim i razumljivim stilom ispisala je najlepše ljubavne stihove bez kojih je nemoguće proživeti (i preživeti) odrastanje: „ …da u meni ima cela jedna plima reči nerečeni’, da bih srce mogla poklanjati svima i da opet mnogo ostane ga meni…“

Ta Žena
Moja nesreća nije puki ljubavni jad… Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Tek sa Njom ja sam postao pesnik. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.” – Branko Miljković

Ostavi svoj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *