Sa zrnom soli

Ako je malo znanja opasno, 

gde je čovek koji ga ima toliko

da bi bio van opasnosti?

Tomas Haksli

 

Koliko godina ste išli u školu, poštovani čitaoci? Osam, dvanaest, šesnaest…? Sećate li se uopšte šta su Vas sve tamo učili? Naravno, da čitate i pišete, sabirate i oduzimate, množite i delite….Potom i nešto od onih specijalizovanih znanja koja su osnova struke, profesije – da biste postali daktilograf, sekretar, inženjer, lekar…. Ne mislite li da je previše godina potrošeno za sticanje tako skromnog opusa znanja i veština koja se mogu pobrojati u par rečenica i koja su sačuvana u pamćenju jer su upotrebljiva i funkcionalna!?

Ili možda ne delite moje mišljenje? Smatrate da su Vas naučili sasvim dovoljno, možda i više nego što Vam je potrebno? Šta ste uradili sa viškom znanja,  u koju ste ga ličnu arhivu gurnuli »za zlu ne trebalo«? Koliko Vam koristi što znate  tačan datum bitke kod Vaterloa, dužinu života kornjača sa Galapagosa, glavna nalazišta rude boksita u svetu i kod nas, sve okolnosti raspada rimskog carstva, što satima umete da vezete o herojskoj žrtvi cara Lazara i legendarnom viteštvu Miloša Obilića? (Sem, naravno, ako niste pasionirani učesnik kvizova u kojima se znanje valorizuje nagradama, zgodnim za krpljenje rupa u kućnom budžetu.)

Homo homini lupus est?

Bilo kako bilo, nedovoljno ili previše, nešto nas ipak nisu dobro učili – kad smo ovoliko frustrirani i nezadovoljni, kad smo siromašni i zaostali,  kad uglavnom zlim očima gledamo na sve  što je različito od nas, kad smo isključivi i netolerantni,  začaureni u  svojoj busiji iz koje na svet gledamo u duhu one latinske Homo homini lupus est, uvereni da su samo naši stavovi i naša videnja jedini ispravni, jedini istiniti, jedini mogući; kad smo spremni da sve suprotno svom uverenju proglasimo lažnim, neprijateljskim čak….smatrajući pri tom da su naša uverenja dovoljna sama po sebi, da ih ne treba čak ni dokazivati, niti sučeljavati sa drugačijima, ni braniti argumentima….da je dovoljno imati stav koji ćemo bahato tresnuti na sto, a činjenicama neka se bave drugi, slabiji, uviđavniji, delikatniji, suptilniji, odmereniji …

Zato nešto mislim da je, uprkos silnim, manje ili više radikalnim reformama školstva, našem obrazovnom sistemu promaklo ono najvažnije – edukacija za upotrebu odnosno korišćenje stečenih znanja, način njihovog povezivanja i pakovanja u određene stavove i vrednosne sudove. Jer koliko god je znanje božji dar, toliko postaje opasno oruđe u rukama onih koji mu karakternim sklopom nisu dorasli ili čak i onima kojima se učinilo da su sasvim pristojno savladali metodologiju njegove upotrebe, pa su zastali na pola puta, sejući svojim tu i tamo napabirčenim, nekoherentnim i nekonzistentnim znanjem svuda oko sebe više štete no koristi. Kao npr. onomad ona grupa lekara koja je, nestrpljiva u najboljoj nameri da što pre primeni laser kao najnovije medicinsko čudo, nedovoljnim znanjem osakatila komletno medicinsko osoblje u sali, usmeravajući laserske  zrake svuda okolo. Epilog: doktorka ostala bez ruke, lekar sa teškim povredma, pacijent se zakleo da do kraja života ostaje poklonik klasične hirurgije… Da ne ređamo primere, bezbroj ih je…

Cum grano salis?

Kad projektujemo ovaj primer na društvene okolnosti, nekako se nameće samo po sebi da je ovaj skromni, siromašni, obezljuđeni, često jadni život koji živimo u suštini posledica našeg (ne)znanja, našeg nedovoljno utemeljenog znanja neoplemenjenog i nefiltriranog prizmom mudrosti, tog neophodnog kompasa kroz lavirinte i zamke koje postavlja život. Kristališe se surovo jasno ali neizbežno bolna spoznaja da nisu neki drugi koji žive stotinama milja daleko ili vekovima iza nas – krivci za našu neveselu kolektivnu sudbinu, ma kako nam je milije i lakše u to da verujemo. Zato što uvek i svuda svako ima bar nekakvu mogućnost izbora. I zato što smo, manje ili više posredno, izabrali život koji živimo. Zato što smo na bazi stavova bez dovoljno utemeljenih činjenica, birali ono što nas je poništavalo umesto onog što nas potvrđuje, siromaštvo umesto bogatstva, svađu umesto dogovora, isključivost umesto kompromisa,  rat umesto mira…. Znam da ćete ovde gunđati, poštovani čitaoče, sa prekorom potpisniku ovih redova, govoreći u sebi “Ne, nisam ja to izabrao…” Nisam ni ja, poštovani čitaoče, ali neko jeste – i u Vaše i u moje ime.

Moje imanje = tvoje nemanje

Neko ko je, možda, iz najbolje namere, svojim izborom dao legitimitet onome što mu se potom nije svidelo, neko ko je mislio da sve razume, a ispostavilo se da nije razumeo baš ništa ali ga posle bilo stid da to prizna, neko ko je nadobudno verovao da mu to što zna datum Kosovskog boja daje pravo da, umesto istorije, bude novi učitelj života… Neko ko je zažmurio pred nimalo prijatnom realnošću zamenjujući je iluzijama spakovanim u vešte marketinške poruke i slogane koji traju taman toliko koliko je potrebno da vas prevedu žednog preko vode…Ili, možda, neko kome se dopalo da bez rada i muke preko noći stekne ono za šta su potrebna tri života, kao jedan moj slučajni poznanik koji mi reče kako mu smutna vremena odgovaraju jer kad bi on, bez škole, bez nekih naročitih ličnih kvaliteta, poreklom iz siromašne porodice iz još siromašnijeg kraja, za deset godina stekao toliko da će biti i njegovim unucima!? I baš ga briga što Vi, poštovani čitaoče, ili ili bilo ko drugi  ne možete da sastavite početak s krajem meseca, što je budućnost naše dece neizvesna, što nam se računi gomilaju i što smo degradirani kao ljudi u nemoći da obezbedimo egzistenciju dostojnu čoveka. I baš ga briga što je njegovo imanje direktna posledica našeg kolektivnog nemanja, jer da bi on postao bogat, neko je morao osiromašiti; da bi neko dobio, nekom se mora uzeti…

Pametniji popušta – visoka cena  jedne zablude

A mi i dalje idemo linijom manjeg otpora, sklanjamo se neukijim, agresivnijim, primitivnijim, bahatijim, držeći se one narodne Pametniji popušta, koja se, uz dužno poštovanje narodnim mudrostima, pokazala, ne samo apsolutno neprimerena vremenu sadašnjem, već pogubna po opstanak.

To “zrno soli”, to malo mudrosti surovo je proterano, potisnuto do zaborava, devalvirano i poništeno do nepostojanja. Veruje se nekim novim ikonama – iluzionističkoj retorici, Njegovom Veličanstvu Novcu, životnim prečicama, uspehu preko noći…

Foto Mujanovic

A u društvu je, kao i u prirodi, ipak sve uređeno na principu ravnoteže koja se ne može beskonačno narušavati, a da se to ne vrati kao bumerang. Život se po svojoj prirodi odlikuje velikim stepenom međuzavisnosti  i promenljivosti zbog čega je stečeno znanje samo verovatnoća kojom se uspostavlja kakav-takav red u beskonačnom haosu. U tom procesu opasno je prenebreći zamku pojednostavljivanja i svođenja na jednostavne forme. Ovaj život koji živimo nikako ne treba prepustiti onima koji  upravo to čine, onima koji svakodnevno saopštavaju i nameću bezbrojne  činjenice sumnjivog porekla, navodno utemeljene u naučnim spoznajama, politčkim i ekonomskim doktrinama, onima koji su beznadežno začaureni u svoju struku, svoju specijalizaciju, svoj interes, onima koji od silnih podataka i saopštenja ne vide čoveka – ni u drugima, ni u sebi.

Između svih njih, kao svog ličnog idola, izabrala bih rađe jednu baku, bez ijednog razreda škole ali “sa šakom soli” koja je decenijama svijala oko sebe, u smehu i ljubavi, svoju mnogobrojnu porodicu; koja je i od neprijatelja stvarala prijatelje; koja je u svoju kuću okupljala mnoštvo najrazličitijih likova u kojoj su svi imali osećaj da su najvažniji, najdraži, najmiliji i najbolji; koja je mudrije i pametnije od mnogih, umela da se odredi i prema kraljevini u kojoj je rasla i prema komunističkoj Jugoslaviji, i prema posttitovskom razdoblju i koja je  pre mnogih “znalaca” čula ratna zvona…Kad sam se, pomalo nadmeno, podsmehnula njenoj tvrdnji pitajući kako to samo ona zna što niko drugi ne zna, blago i nimalo uvredjeno je rekla: “Ko misli da mnogo zna, ne vidi od tog znanja suštinu. Ne velim da su oni glupi, ali nisu mudri.”

Znati znači predviđati

Znati znači predviđati” – upozoravao je Frensis Bekon koji je još tad video da budućnosti neće ni biti ukoliko se o njoj ne razmišlja sveobuhvatno. Danas, kada je više raznoraznih eksperata i demagoga nego ljudi, jedino integralne, široke, otvorene ličnosti mogu da budu most između razvoja i opstanka, pragmatizma i duhovnosti. Znanje nije dovoljno, iako je potrebno i neophodno. Samo mudrost može čoveka vratiti svom sušastvu i približiti ga spoznajama o sebi i svetu oko sebe. Tu negde leže tajne dobra i zla, istine i laži i svih drugih etičko-filozofskih pitanja koja  odredjuju naš put kao jedinke i kao društva.

Iako znanje čoveka čini slobodnim i velikim, istinska sloboda i nezavisnost stiču se tek kad ono postane oruđe, a ne cilj. Mudrost života uvek je dublja od ljudske mudrosti. Na žalost, ona nije, poput znanja, prenosiva i svako je mora iznova tražiti i sticati za sebe. Put težak, mukotrpan ali i izazovan. Uostalom, ne veli tek tako ona stara izreka: «Najdalje stigne ko ostane u samom sebi.«

Stana Šehalić

ps. tekst je napisan u oktobru 2000. Iskustva s korona virusom su ga aktualiozovala. Šta u međuvremenu (ni)smo naučili?

Telefon: +381 64 1574420
Fax: kontakt@salonknjiga.rs
Beograd, Francuska 14