Za sve one koji od života očekuju više emotivne topline, elementarne jednostavnosti i nepotkupljive iskrenosti.
„Šta je to ljubav? Vetar. Ratovi i strasti“ – pribeleženo je na unutarnjoj strani zadnje korice „Sidarte“, Hermana Hesea. Na brzinu napisano, malo više kitnjasto, do nečitljivosti uvijeno i spakovano za ličnu upotrebu. Bez namere da se na tome zadržavam, ipak sam zastala. Znam biće koje se krije u tom puževski uvijenom violinskom ključu naglašenih teških emocija. Znam ruku i položaj dok okreće olovku (u ovom slučaju običnu patentaru), glavu i stisak usana pred plač. Nije važna rodnost ni srodnost, ni ključ koji mi se daje da uđem bez dozvole i kucanja. Ako zaronim u sebe, biće isti težak, neprohodan ali jedinstven predeo omeđen onim gore i poduprt odozdo.
Isti sukneni grubi tepih kojim koračamo blago obgrljene onim nesvesnim delom sebe koji nas čuva.
2 Potreba za prepoznavanjem i identifikacijom
Znam li uopšte kuda idem, u šta udaram, ko me udara? Čini mi se čitavog života idem od zida do zida. Kao da mi je pamet proključala pa onako uzavrela isparila. Sidarta?
Zar postoji neko ko običnim hodom stiže do zvezda? Sav sam narogušen, podbuo od nekog zorta, od nabusitog naboja koji mi rasprostire mrežu guste paučine pred očima.
Nije da ne vidim – vidim baš jasno, to što mi je u vidokrugu, ali mi smetaju i trepavice! To sam ja! Jadna i nesrećna spodoba ostavljena da se u sopstvenom grotlu izopštenosti
krčka. S povremenim izlivima nežnosti, samosažaljenja, bolnog grcanja u uspomenama od kojih nema vajde. Naoko jogunast, izvan domašaja realnosti, ali u čvrstom grču zamke koju kujem odmalena, mada mi se čini da su je drugi postavili – baš meni nedužnom. Kljuse.
“Prateći emotivnu dramu svojih osetljivih junaka, Rada Ilić gradi priču u kojoj se susreću, prepliću, spore i jednače zahtevi srca i nalozi uma. Zbog toga su situacije, prizori i dijalozi tako podešeni da kod čitaoca podstiču i izazivaju potrebu za prepoznavanjem i identifikacijom. ”
Iz recenzije Mileta Aćimov Ivkov
