Close

Da se razumemo na početku – nerado se bavim višestruko prepričanim temama koje danima i nedeljama ne silaze sa stranica društvenih mreža, portala, novina i drugih medija. Ne volim tu ostrašćenost koju nužno proizvodi aktuelnost, jer gde sude emocije – tu boljitka nema. Drugo, ne želim da se upuštam u beskonačne polemike s neistomišljenicima koje po pravilu završavaju nerešenim – nezadovoljstvom. Pa, ipak, ne mogu odoleti “izuzetku koji potvrđuje pravilo” i ovog puta se uhvatiti u koštac s temom jezika rodne ravnopravnosti koji mi opasno ugrožava postojeći vrednosni sistem i nameće “upitnike” tamo gde realno ne bi trebalo da ih bude.

Dakle,  unapred se ograđujem  u pogledu kompetencija  da polemišem s lingvistima, kao što mi napamet ne pada “držanje lekcija” političarima (iz prostog razloga što iskustvo govori da su oni „uvek u pravu“), ali se smatram veoma kompetetnom da posle tridesetak godina pisanja i uređivanja, konstatujem  drastično snižavanje pismene i usmene jezičke kulture  što izvesno ne olakšava potrebnu standardizaciju o kojoj se naveliko priča, ali je idealna podloga za  uvođenje  i legalizovanje grešaka, pa i nepodopština u normirani jezik.

Elem, ja kao predstavnica pola kom hoće da učine plezir osećaja rodne ravnopravnosti, posle temeljnog sagledavanja lične istorije, odgovorno tvrdim da se nikad nisam osećala rodno neravnopravnom – iako sam decenije provela u zvanjima muškog roda. Poređala sam, kao mali test, vizit karte koje sam počela da čuvam kad je počelo da ponestaje  stambenog prostora za sve knjige koje sam potpisala i oslušnula pažljivo eho minulih vremena – ne, definitivno ničeg ugrožavajućeg po mene kao ženu nije bilo u gramatičkom muškom rodu mojih zanimanja. Ako se po pitanju pripadnosti polu ikad osećala ugroženom (a jesam) – onda to svakako nije imalo veze sa zvanjima koje sam nosila, već sa socijalnim i ekonomskim okolnostima u kojima sam funkcionisala kao žena koja devedesetih nije mogla da dođe do normalnih čarapa, ili bilo kakvog higijensko-kozmetičkog sredstva, kada sam pravila čuveni embargo kolač (od ničega, tako reći)…ili kad sam nemoćno obilazila apoteke tražeći lek za dete…Primera bi se moglo nizati beskrajno – do današnjih dana ali nijedan ne zadire u lingvistiku i gramatiku.

Otuda me prilično frustrira, ne toliko sama rasprava koja je u poslednje vreme toliko učestala da je nemoguće zaobići, već “spontano” nametanje ženskog gramatičkog roda u svakodnevnoj komunikaciji koje, kad je u pitanju moje zanimanje, doživljam kao loše skrojenu haljinu u kojoj se ne osećam nimalo prijatno. Apsurdnost i besmislenost namentnute nam teme na koju su se mnogi “primili”  najbolje bi opisao, meni nedostajući i nesvojstveni, vokabular Vedrane Rudan.

Političare još i mogu da razumem – žene čine većinu biračkog tela, koje se jednostavno  i   jeftino mogu pridobiti političko-gramatičkom demagogijom. Ponuda nekoliko na brzinu skovanih za ovu prigodu imenica ženskog roda da bi se osećale manje ugroženo (?!) umesto ozbiljnih ponuda za bolje uslove života i rada. Ovaj manevar odvlačenja pažnje javnosti sa stvarnih društvenih problema za njih je dupli dobitak, pa još kad se naglasi da se to od nas traži zbog usaglašavanja s propisima Evropske unije i da bismo postali deo savremenog razvijenog sveta – da, onog istog sveta koji koristi jedan rodno veoma neosetljiv jezik zbog čega se njihove žene uopšte ne potresaju.

Javno mnjenje takođe mogu da razumem – uostalom, toliko puta smo pokazali da se svi razumemo u sve i da ćemo, sa nekoliko internetom prikupljenih informacija, ostrašćeno zagovarati svoj stav, iako suštinski pojma nemamo šta branimo, a protiv čega se izjašnjavamo.

Zbunjuju me, međutim, ljudi od struke koji svojim oprečnim stavovima unose dodatnu konfuziju  povodom najavljene zakonske regulative koja bi dekretom “preko noći” da menja nešto za šta su potrebe godine, decenije a nekad i vekovi. Podelili su se na one koji povodljivo slede političke trendove ili se, zarad političke korektnosti, kompromisno određuju tražeći najprikladnije forme novokovanica kojima će se okititi “ugrožene” pripadnice nežnijeg pola, kako više ne bi bile – ugrožene, uz  javne istupe u kojima se jasno stavlja do znanja da primere rodnih stereotipa i seksizama nikako ne možemo tražiti u području gramatike jer je jezik zatvoren sistem koji funkcioniše po svojim unutrašnjim pravilima, a kategorija gramatičkog roda nema mnogo veze s referencijalnim polom.

Kad se lingvistička činjenica politizuje

Iako oko većine lingvističkih pitanja nema većih neslaganja u nauci, glavna tačka spora u vezi jezika rodne ravnopravnosti je – neutralnost muškog roda. Može li muški rod da bude polno nemarkiran? Normativci imaju čvrst stav da muški rod ima generičku vrednost, da je pored potrebe za ženskim rodom važna i „potreba da postoji i mogućnost upotrebe opšteg naziva bez obzira na pol njime označenog lica“… U srpskom jeziku „tu funkciju opšteg naziva dobile su imenice muškog roda, što je gramatička činjenica koju ne treba politizovati“, pisao je Egon Fekete 2008, a njegovo mišljenje dele Ivan Klajn, Predrag Piper, Rada Stijović, da pomenemo samo neke. To je i zvaničan stav Odbora za standardizaciju srpskog jezika.

Iako na sajtu www.ravnopravnost.org.rs u dokumentu  Uputstva za standardizovani nediskriminativni govor i ponašanje  piše da je ”rodno diferenciran jezik – jezik rodne ravnopravnosti”, a da, “nasuprot tome, generička upotreba  muškog gramatičkog roda, ili pretpostavka da je takva upotreba automatski „rodno neutralna“ narušava tu ravnopravnost, ako nije propraćena odgovarajućim objašnjenjem”, rodna neutralnost generičkog muškog roda u srpskom jeziku je, kako vidimo, lingvistička činjenica. Gramatike srpskog jezika u zvaničnoj upotrebi kažu da imenice koje znače vrstu, zvanje ili zanimanje označavaju bića oba pola. U slovenskim jezicima imenice zaista imaju oblike koji se nazivaju oblicima muškog, ženskog ili srednjeg roda, ali u većini slučajeva oblici za muški rod ne znače muški pol, niti oblici za ženski rod obavezno znače ženski pol.

Ako bi naspram svake imenice muškog roda za zanimanje, funkciju i slično morala postojati imenica ženskog roda, to bi značilo da se u srpski jezik uvodi nova gramatička kategorija pola, odnosno, prema doslovnom prevodu sa engleskog jezika – „rodne“ pripadnosti. No, šta u tom slučaju činiti sa rečima poput sudija, koju su ortodoksni pobornici jezičke rodne ravnopravnosti, iako je je ona gramatički već u ženskom rodu preimenovali u sutkinju ili sudijinicu? Ili sa gramatičkim ženskim određenjima u rečima vladika, vojvoda, vođa,  mušterija, kadija, skitnica, pijanica, kukavica?  Zar onda ne bi trebalo dosledno dodeliti muški par svakoj ženskoj imenici, počevši  od “najmuškijih” imenica tata i deda koja su gramatički ženskog roda iako još nijedan muškarac nije oglasio ugroženost što najznačajniju ulogu u životu obavlja u gramatičkom ženskom rodu. Ne bune se ni junačine ni momčine, a bogami ni drvoseče što im ove vrlo maskuline statuse definišu imenice ženskog gramatičkog roda. A šta tek sa rečju  ubica, za koju se, koliko znam, nikad nijedna žena nije založila da se “prevede” u muški rod!

Kad se samo malo zaroni u jezik, postaje jasno da bi dosledno uvođenje rodne ravnopravnosti u gramatiku podrazumevalo stvaranje muškog roda za niz imenica poput ajkula, žirafa, puma, hijena, veverica, zmija…To takođe otvara temu ekonomičnosti jezika, odnosno načina i redosleda kojim bi se ispisivale/izgovarale imenice muškog  i ženskog roda…Sve u svemu, veliki, ozbiljan, odgovoran posao koji podrazumeva ne samo ravnopravnost imenica, nego apsolutnu ravnopravnost u gramatici, i za koji je potrebno, ne samo mnogo znanja već i onog tananog osećaja i sluha za jezik, kako bi se izbegle mnoge zamke  i nazivi koji više zvuče kao lingvističko ismevanje prirodnog ženskog roda nego njegova afirmacija.

Jezik opisuje stvarnost

Dosad su lingvisti uglavnom u gramatikama i rečnicima opisivali ono što u jeziku već postoji i što je široko zastupljeno u govoru, a sporadični pokušaji da se dekretom nametne reč za kojom ne postoji stvarna potreba, završavali su neslavno, kao što se, na primer, sedamdesetih godina desilo sa uvođenjem reči vozačica kao ženskog para imenici vozač koju danas niko ne koristi, pa ni same žene. Otuda verovatno ni aktuelni pokušaji da se u gramatiku i rečnik srpskog jezika ishitreno i nasilno uvedu novine radi novina, neće preživeti sud vremena ali ćemo u međuvremenu izgubiti na drugim mnogo važnijim stvarima, uz realnu opasnost da će u nekoj budućnosti sva ova nastojanja biti suvišna jer će se srpski jezik izučavati kao što se danas izučava latinski – dakle, kao mrtav jezik kojim je “nekad davno govorio jedan narod na brdovitom Balkanu”.

Iako se u pomenutom dokumentu polazi od ispravne premise da je jezik ogledalo društva, promene ipak ne počinju od jezika. On je samo refleksija stvarnosti koju živimo. Status žena u društvu, ne samo našem nego i u svetu, nesporno bi u mnogo čemu mogao i morao biti bolji.  Mnogo je oblasti u kojima bi se on mogao pospešiti – kada, samo zato što su žene, imaju manje plate nego kolege muškarci sa istom spremom iako “muški” rade, ili kada ih novokomponovani biznismeni otpuštaju samo zato što su se usudile da zatrudne. Kada im lestvicu za odlazak u penziju podižu iz godine u godine, a one su već odradile bar dva puna radna staža. Potrebna im je bolja i pristupačnija zdravstvena zaštita i lečenje koje ne vređa dostojanstvo. Potrebna im je zaštita od muškog nasilja, koje se najčešće završava ozbiljnim povredama ili smrtnim ishodom. Ženi kao stubu porodice koja se ubrzano rastače i urušava potrebna je zaštita od svake vrste primitivizma i šovinizma. Pomoć je potrebna svakoj trećoj samohranoj majci, kao i onima koje se, pod pritiskom okolnosti, sve više odlučuju za pobačaje. To su za žene mnogo važnija pitanja od toga da li će ih zvati psihološkinjom, lingvisticom, borkinjom, ili nekako drukčije. A kada ta pitanja budu rešena jezik će spontano iznedriti i dodeliti adekvatnu imenicu koju će lingvisti prevesti u normu.

“To je krupno i složeno sociolingvističko pitanje, na koje se teško može odgovoriti sažeto – rekao je pre par godina Milan Šipka. – Gramatički rod i pol u jeziku često se ne podudaraju. Osim toga, nije uvek moguće za sva zanimanja i osobine načiniti oblike koji bi upućivali posebno na pripadnike muškog, a posebno na pripadnice ženskog pola. Kad npr. za muškarca kažemo da je profesionalac, onda je to pozitivna kvalifikacija, a odgovarajući oblik za ženski pol (profesionalka) izaziva negativne konotacije. Zato i žena može biti profesionalac. Kanimo se, dakle, insistiranja na profesionalkama i ostavimo čitav taj problem da stručno elaboriraju lingvisti profesionalci (bili oni muškarci ili žene, svejedno). “

Među ženama koje poznajem, dosta ih je koje rado prihvataju mogućnost da se “ženstvenim” gramatičkim oblikom profesionalno odrede ali mnoge ni pet para ne daju za zvanja sekretarki, dramaturškinja, pedakoškinja i slično. Iako se ove druge u koje i sama spadam, proglašavaju konzervativnim, iskustvo govori da sve što se radi brzo, ima skromne domete, da se često izvrgne u sopstvenu suprotnost  i da ga je posle mnogo teže popraviti, pogotovo u situaciji kad u srpskom jeziku ima toliko otvorenih tema – od ogromnog upliva stranih reči preko čudnih akcenata koji se nameću – pa do već pomenute elementarne nepismenosti koje se više niko ne stidi, čak ni oni kojima je posao pisanje. Sigurna sam da ni najveće zagovornice rodne senzibilizacije jezika ne bi bi bili očarane da im se njihova radna prilježnost  kvalifikuje rodno prihvatljivim a socijalno uvredljivim pojmom profesionalka. Lično sam pobornik da svako radi posao u koji se razume i da ga radi najbolje i najprofesionalnije što može. Političarima – politika, lingvistima – jezik, a ženama pravo na lepši i bolji život umesto nakaradnih novokovanica.

Stana Šehalić

 

 

Kako to rešavaju mudre žene?

Od sličnih jezičkih dilema nisu pošteđeni ni drugi jezici. Gradonačelnik se, na primer,  na italijanskom kaže sindaco, ali kad je na tom položaju žena, nastaju dileme da li da je nazovu sindaca, sindachessa, donna sindaco, ili da naprosto zadrže muški oblik. Taj problem je postao naročito aktuelan, kad je za gradonačelnicu Rima izabrana Virdžinija Rađi iz pokreta „Pet zvezdica“. Iz jednog napisa na internetu vidi se da su je zbunjeni novinari pitali da li da je zovu il sindaco (muški rod) ili la sindaca (ženski rod). Ona im je odgovorila: „Po jezičkim autoritetima bilo bi pravilnije ovo drugo, ali meni je svejedno. Zovite me Virdžinija.“

 

 

 

Ostavi svoj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *