Close

Ушавши тихо, полако је за собом затворио врата и стао уза зид, примиривши се као сјенка човјека загледаног у даљину, одлучног да тако укопан стоји док не открије било шта што је вриједно његове усредсређености на нешто што није унапријед одређено.

Библиотекарка његов улазак није примијетила, јер је баш у том тренутку повлачила столицу да сједне, па је шкрипа пригушила шум дошљакових корака и лупу врата о довратак, ако су се уопште чули. Управо се била вратила из подрума, гдје је на полицу у посебном одјељку депоа старих и вриједних књига у коме се чувао легат њеног оца, вратила добро очуван примјерак Сервантесовог Дон Кихота, штампан 1916. године. Све очеве књиге, када је прије четири године умро, поклонила је библиотеци, јер је сматрала да ће тамо бити од веће користи него да их држи у свом самотном стану. Захваљујући том поклону, општински начелник, млади љекар, негдашњи ђак библиотекаркиног оца и његов велики поштовалац, одлучио је да се општинским новцем подрум библиотечке зграде преуреди у депо и још се заложио да се у библиотеци запосли професорова кћерка, такође професор књижевности. Тако је она, неочекивано, послије неколико година безнадног тражења и чекања, добила посао који је могла само пожељети.

Отац је цијелог живота скупљао старе, вриједне књиге и стварао колекцију какву нису имале ни библиотеке у великим градовима. Повремено их је прелиставао и провјетравао, како је волио рећи, а најдуже се задржавао на издању Дон Кихота из 1916.

Библиотекарка је често, нарочито у кишна предвечерја, поткрај радног времена, силазила до депоа, узимала подебео примјерак те књиге, штампане ситним словима, прелиставала је и покушавала да одгонетне зашто јој је отац посвећивао највећу пажњу, али није могла ни да наслути одговор. Читала је пажљиво неколико пута, трудила се да уочи неку необичну штампарску грешку, јер зна да их је отац с ужитком проналазио, и све је било узалуд. Тако је и сада, вративши Дон Кихота у одјељак депоа у коме се налазио очев легат, умјесто било каквог одговора само умножила питања, па сјела за сто и наставила да чита књигу која се ту, раскриљена, налазила одраније.

Дошљак је бојажљиво кренуо према библиотекарки. Висок, сувоњав, повијен у струку, под шеширом широког обода и огртачем који је неприродно висио на њему, личио је на страшило у сумрак доспјело с неке њиве каквих има доста по брдашцима око вароши. Осврћући се да провјери има ли кога, мада је било очито да никог осим библиотекарке нема у просторији, још више се погнуо кад јој је пришао. Гласом који се разливао као течно љепило по столу, а онда испаравао и треперио под стропом, затражио је Сервантесовог Дон Кихота, издање из 1916. године.

Његов тихи глас продрмао је књиге на полицама, али је библиотекарка успјела брзо да се смири и примијети да су му очи водњикаве и да пјегице по њима пливају као рибице у јатима. У сјединама прошараној шиљастој бради и уфитиљеним брковима свјетлуцале су иглице ранопрољећног предвечерњег иња. Није имао мање од четрдесет, ни више од шездесет година, тешко је било одредити колико.

То издање је штампано у рату, због несташице хартије у малом тиражу, рекла је библиотекарка, трудећи се да прикрије подрхтавање у гласу.

Да ли је добро чула или сања? Дон Кихот, издање из 1916? Ту књигу нико није тражио откад ради у библиотеци. И, коме би, осим њеном оцу, да се врати међу живе, пало на ум да је потражи?

Библиотека има, тешко је прикривала збуњеност, само један примјерак тог издања, али је склоњен у депо. Чинило јој се непримјереним да непознатом човјеку прича о очевој вриједној збирци, па је пожурила да каже да новијих издања има пуна полица, роман се у посљедње вријеме мање тражи, радо ће му позајмити књигу која се тек недавно појавила, штампана крупнијим словима на финој хартији у три тома, у солидној графичкој опреми, па се лако чита.

Дошљаков поглед се замути и јато плавкастих рибица изгуби се у мутљагу његових очију. Гласом у који се увуче нека болест, учинивши га још тишим и дрхтавијим, замоли да му само накратко донесе баш тај примјерак из 1916. Обишао је многе библиотеке и није га нашао. Кад је сазнао да се налази овдје, похитао је без размишљања. Данима не спава и не једе, из њега напросто истиче живот и само га та књига може вратити у измождено тијело.

Слабост која је избијала из дошљака, више него његов молећив поглед, нагнала је библитекарку да сиђе у подрум и да се послије неколико минута врати с пожутјелом књигом тек мјестимично обрданих корица. Кад је угледа, очи му се разбистрише и у њима се поново разиграше рибице. Живост се врати у њега чим узе књигу, па похита према сточићу у углу библиотеке на коју му погледом показа библиотекарка, скиде огртач и шешир и баци их на наслон једне, а он сједе на саму ивицу друге вјештачком кожом пресвучене фотеље, подиже предњу страну корица и зари поглед у текст који се пред њим отвори.

Библиотекарка се само осмијехну, па и она осјети неку радост, увјерена да је учинила добро дјело. За нешто више од пола сата затвориће библиотеку, а до тада нека прелистава књигу. У ово доба дана нико не свраћа, можда тек понеки очајник који пати од несанице. Кад се такав појави, по црвенилу у очима и убрзаном трептању лако се може закључити да је грозничаво дочитавао књигу да је врати прије затварања и узме другу. И библиотекарка сједе да дочита посљедње странице потресне аутобиографске исповијести По зараслим стазама Кнута Хамсуна. Откад је јуче почела да је чита, питала се да ли је отац дошао до неког од ранијих издања. Осјећала је да би му се свидјела, сигурно би нашао неку сличност између Витеза тужног лица с писцем који је такође, на некакав посебан, тих начин, јуришао на вјетрењаче преовлађујућег друштвеног мишљења и политичког става.

Баш у тренутку када је будући норвешки нобеловац и потоњи заточеник дошао на Далрумплово имање у Ред Ривер Велију, библиотекарка пожели да провјери шта ради дошљак. Погледа према њему, нагнутом над раскриљеном књигом, и би јој мало чудно што је изгледало да је без главе.

– Како се зовете? – упита без неког нарочитог разлога и посебне жеље да чује одговор, можда тек да нешто каже.

Дон Кихот – задрхта просторијом глас, као да се извлачи из дубоке јаме.

Краће вријеме владала је тишина, а онда се зачу неко комешање. Библиотекарка прстом обиљежи мјесто до кога је стигла са читањем и још једном погледа према столу за којим је сједио дошљак. Био је чудније него малочас нагнут над књигу, па се чинило да је у њу гурнуо предњу половину тијела.

Има свакаквих чудака, како је само успио да се тако пресамити и сакрије главу, руке и груди, помисли и врати се посљедњој страници Зараслих стаза.

– Баш из ове књиге, из издања штампаног 1916, искрао сам се те године и кренуо у загонетни свијет – послије неколико часака извукоше се из неког бунара, одакле ли, дошљакове ријечи.

Мало су лелујале просторијом у коју више није допирало дање свјетло, па, раздробљене у мрвице гласова, попадаше по књигама на полицама.

Ивањдан 1948, прочита библиотекарка и прије него што поглед усмјери на посљедњу реченицу, трже је нешто што је личило на лупање стиснутом шаком по столу.

Подиже главу и зину запрепашћена.

У том тренутку, престајући да лупа по столу, у књигу се увлачила лијева чизма с високом потпетицом.

Прије него што је успјела да трепне, библиотекарка видје како се на потпетицу чизме стропоштава предња страна корица, а затим се тутањ проломи библиотеком.

Ранко Павловић

   

Ostavi svoj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *