Close

Prokletstvo neostvarnih želja nas vraća mestima. Zato sam se, valjda, ponovo obrela u Pargi.

Roditelji sputavaju. Muž koji te voli sputava. Brak sputava. Oni koji nas vole sputavaju.

Ove misli gotovo svečano defiluju mojom glavom dok plivam od obale do malog ostrva s dve crkvice.

Dve godine kako dolazimo u Pargu želim da pređem tu neveliku razdaljinu, koju oseka pretvara u brod peščanog dna koje se nazire kroz tanak sloj vode. I dve godine brižnost iz ljubavi, ovoga puta muževljeve, sprečava me da želju ostvarim.

Nekada sam od majkine ljubavi bežala u putovanja, dvonedeljnu ili, najviše, jednomesečnu slobodu.

Sada se iskradam iz hotelske sobe. Sama sam na plaži, slobodna od prisustva ljubavi.

Pitam se, da li smo zbilja slobodni samo kada smo sami? Kada tuđu ljubav držimo na distanci bezbednoj po naše snove?

Emilija Cerović Mlađa

Ostavi svoj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *