Miris nedopečenog hleba oseća se do neba

Samo retki među nama imaju tu sposobnost da slike koje nas prate kroz život ostavljajući neizbrisav trag i pečat, pretoče u stih – taj najzahtevniji a istovremeno najdelotvorniji i najlekovitiji oblik suočavanja sa životom. Vojin Trifunović je s  tim darom, od Boga datim, koji je razvijao kroz brojne stihove, dosledno prateći nikad prekinutu nit poezije kamena i vrhova  „nebu pod oblake“, u zbirci CJEDILO dostigao punu zrelost pesničkog  izraza.

U ovoj zbirci tragom nostalgičnih sećanja, on „čita“ pečate i zapise koje su ostavili u njemu  zavičaj,  porodica, ljudi i susretanja, upravo istim onim rečima kojima su nekad odzvanjali prostori detinjstva i mladosti, a koje danas, za većinu zaboravljeno, zvone u tišinama uspomena. Dosledno negujući autentični jezik roda svoga, nije Vojin posegao za nekom formom niti rečima u trendu, već  je u stih, snažan, kao duša predaka, rezak kao vazduh velikih nadomorskih visina,  katkad  strog i rezolutan, utkao lepotu svih onih arhaičnih zavičajnih reči koje nas miluju nežnim uspomenama.

Nije slučajno što zbirka završava „Razlijevanjem varenike u sudove života“, bolnom uspavankom za brata u kojoj je sažeo, ne samo  preko četiri decenije ličnih osećanja, već  oslikao portrete oca i majke koji, zarad „sudova života“ zaključavaju svoja osećanja i nastavljaju tragom započetih poslova, odmah pošto su svoje zauvek usnulo čedo ispratili.

U „naglom zbijanju svijeta“ narasta i potreba pesnika da se prauzori i praslike kao najčvršće koordinate smislenosti bitisanja, sačuvaju od zaborava za one koji dolaze i koji će u svetu „što dušu melje“  izaći daljinama u susret noseći upravo ugarak kojim se iskra života prenosila  s kolena na koleno.

Stihovima koji ne podležu zavodljivoj lepoti forme zarad koje se žrtvuje suštinska poruka, Vojin Trifunović razotkriva pustoš zabluda  onih koji su „išli u pogrešnom pravcu u susret skretnicama okrenutim naopako“ i onih koji su ulazili u „godine ne ulazeći ni u šta drugo“ suprotstavljajući im „čelu istinu“, onako kako su nekad, direktno, lakonski jezgrovito, britko i oštro, umeli da „odvažu i odrežu“ preci koji arhetipski žive u pesniku. Pa, „poljubi ili ostavi“- kako je kom volja!!!

Fraza „poljubi ili ostavi“ kojom su nekdašnje bake i majke ustanovile vrhunski pedagoški princip kojim se detetu u suštini daje moć odlučivanja, jer mu se pruža mogućnost da  ovlada konceptima izbora i posledice, naslov  je jedne od pesama – svojevrsnog omaža onima koji su iskonski razumeli i osećali bazične životne principe.

„Moje je da kažem“ – kao da svakim stihom poručuje pesnik, i onima koji bi da „Boga prebiju u nama“ i onima koji ne znaju „šta ih žulja“, s čvrstim uverenjem koje je poneo kao deo genetskog zapisa ali i sa nadom da će ipak sve poći po dobru oslikanoj u pesmi „Daj Bože da sve na dobro izađe.“

On koji je prepoznao svoj „trun što ga žulja“ uspeva da donese „miris nedopečenog hleba oseća se do neba“ koji je u zamršenom kolopletu savremenog življenja, možda najsnažniji vodič kroz višestruke i do besmisla ubrzane relacije u koje svakodnevno stupamo.

u Beogradu   2017.

Stana Šehalić

 

 

 

Telefon: +381 64 1574420
Fax: kontakt@salonknjiga.rs
Beograd, Francuska 14