Close
Odbaciš li čin, iz njega će izrasti stav.
Odbaciš li stav, iz njega će izrasti karakter.
Odbaciš li karakter, iz njega će izrasti sudbina.
Bela Hamvaš

 

Sentenca iz naslova Karakter je sudbina bljesnula je kao otkrovenje, dok sam krajem meseca u jednom neplaniranom ali dragocenom intermecu, fascinirano slušala „predavanje“ penzionisanog profesora Beogradskog univerziteta koji je svoju beogradsku katedru zamenio za eksperimentalnu laboratoriju u prirodi svog zavičaja. S obzirom da sam „pobegla“ od desetak taze teških životnih priča, tri apsolutno neutemeljene žalopojke koje su u obrnutoj proporciji sa realnošću, kako je ’život nekom brat, a nekom rat’, nekoliko kontinuiranih lamentiranja o sudbini koja je ’nekom majka, a nekom maćeha’ koja po dužini trajanja opasno ugrožavaju indijske serije, i dva diskretno nihilistička negiranja ličnog udela u sopstvenom životu,  bila sam zahvalna sudbini (!!!) što me dovela do ovog naizgled običnog, a u suštini izuzetnog čoveka čiji je život moćna potvrda tvrdnje antičkog filozofa iz Efesa.

Blagorodno tih i odmeren u nastupu, a čelično čvrst u stavovima i principima, ovaj čovek koga život nije mazio, sa nepatvorenim uživanjem u trenutku, drži čas očigledne nastave nama, putnicima-namernicima,  u dvorištu svog imanja koje je od zatečenog zgarišta preobrazio u raskošnu botaničku baštu ukrašenu etno motivima. Pitomo razigrane u bojama leta,  složene i nerazumljive akademske formule pretočene u prirodne sokove, aromatične rakije ili lekovita vina obogaćena koprivom konačno su bljesnule pred nama u savršenoj jednostavnosti i jasnoći – i da budem do kraja iskrena  –  pitkosti.

I prosto je neverovatno  koliko je neobičan asocijativni tok misli kao lančanu reakciju izazvala inicijalna formula življenja koju nam je nesvesno demonstrirao profesor, prekidan povremenim pozivima svojih komšija, dobrovoljnih  ’studenata’koji su, u početku nepoverljivo primali  savete „učenjaka koji je decenije izbivao iz zavičaja“, ali su gledajući kako se, kao magijom, zgarište njegove očevine pretvara u raskošni vrt i degustirajući njegove  napitke, nekako ukusnije (ili bar drugačije od njihovih koji ga decenijama, pa i vekovima rade po istoj recepturi!), prvo krišom, a potom bez zadrške, dolazili po savet, pomoć, ili tek na čašicu razgovora iz kog će se, ako bude sreće, saznati štogod pametno, a da se ni ne pita. I tako je stvorena neobična simbioza u kooj je svako našao svoje parče zadovoljstva i benefita:  on usamljen – prijatelje i slušaoce, oni štovanog savetnika i učitelja kog je nekad svaka zajednica koja je držala do sebe, imala i – uvažavala.

Da li čovek bira sudbinu ili sudbina čoveka?

Koliko god bežim od pojednostavljenih poruka savremenih gurua koji život svode na nekolicinu banalizovanih  „recepata“ poništavajući ga u svoj njegovoj složenosti, nepredvidivosti i katkad, dramatičnosti, toliko se rado vraćam mislima starih mudraca koji su lakonskim formulacijama postavili teme i teze, na koje odgovore nema ni savremeno čovečanstvo. Otuda nije slučajno što je prva misao koja je zaiskrila, jedna od najkontraverznijih „Karakter je sudbina“ starogrčkog filozofa Heraklita, tumačena kroz vekove na različite, pa i suprotne načine u potrazi za odgovorom postoji li sudbina ili sami ispisujemo stranice svog života?

Da li je univerzum još pre našeg rođenja skovao plan, iskrojio sudbinu koju ćemo proživeti, ili smo sami odgovorni za ono što se dešava? Zašto neko poput profesora jednako autentično, ispunjeno i zadovoljno živi za katedrom prestižnog velegradskog univerziteta i u dvorištu male varoši iz koje su godinama svi bežali? I zašto su opet neki drugi obarali rekorde u izbegavanju obaveza – od poslovnih do porodičnih, tražeći uvek iznova, smisao negde drugde? Zašto nekom uspeva da bude dobar, uspešan i srećan istovremeno – na različitim mestima i u različitim ulogama dok se drugi, u tom istom okruženju, s gunđanjem izmiču, sklanjaju i diskvalifikuju iz najrazličitijih rola, uvereni da im ne odgovaraju, da su im male, nedovoljne i da ih žuljaju kao tesne cipele? Zašto jedni u svemu vide priliku, a drugi u svemu prepreku i nevolju? Zašto  jedni stvaraju, a drugi ruše? Da li sudbina meša karte, a mi samo igramo, kako je rekao Šopenhauer, pitanje je koje će zauvek biti otvoreno i oko njega će se i dalje sporiti filozofi, umetnici, naučnici… Od čega uopšte zavisi kako ćemo razmišljati na ovu temu i kako ćemo se odrediti prema okruženju, životu, i prema samom sebi?

Koliko samo često izgovorili, i još češće čuli ono rezignirano: “Šta ćeš, sudbina?!”, koliko smo samo puta druge i sebe “utešili” već pomalo opštim mestom “Takva mu (mi) sudbina!” Mnogi od nas, u nekom natprirodnom uzroku nevoljama koje dolaze bez obzira na zasluge, nađu prihvatljivo objašnjenje, utočište i utehu. Iako je verovanje u sudbinu, uglavnom,  posledica načina na koji smo vaspitavani i oblikovani kao deca, da li će se nastaviti i u zrelom životnom dobu najviše zavisi od okruženja i iskustava koje proživljavamo. Nevidljive, čulima neopazive dubinske mentalne strukture individualnog i kolektivnog karaktera u velikoj meri određuju one dobro vidljive društvene događaje, posebno u periodima kriza i prelomnim trenucima koje smo skloni da nazovemo sudbinom, iako naučni dokazi koje nam se predočavaju od najranijeg školovanja egzaktno pokazuju da se ništa ne može dogoditi ako tome ne prethodi uzrok.

Fatalizam – linija manjeg otpora

Jedan od apsurda doba čiji smo savremenici je da, uprkos džinovskim pomacima u nauci, sve češće i lakše bežimo u fatalizam. Sve smo skloniji da karakter koji nas čini uspravnim bacimo pod noge i da se povijeno prepuštamo sudbini. Ona je često izgovor za sve što nam se dešava, zgodna poštapalica za situacije za koje nemamo objašnjenja i probleme koje ne možemo ili ne umemo da rešimo. Sa ovoliko fatalističkih uverenja koliko ih imamo danas u Srbiji, trajno bismo ostali zarobljeni u snegu Prokletija, na maršu smrti i verovatno ne bi pretekli – ni kao pojedinci, ni kao narod. Ali, ako i prihvatimo da su nas nevidljive niti velikih istorijskih tokova ipak oblikovale nešto drugačije od onoga kako smo želeli, razlog za sve ono „što smo hteli, a nismo mogli“, bar delimično leži u svakom od nas. „Ko se žali da ga sudbina baca kao loptu tamo-amo, priznaje da je vrlo lak.“ – nimalo nežno konstatovao je  francuski pisac i plemić La Rošfuko. U tom nužnom redu kom je podvrgnuto svako ljudsko biće, svako ipak bira – misli, dela, usvaja ono što mu po karakteru sledi. Još je Marko Aurelije, veliki rimski imperator rekao: “Čovekov život je ono što njegove misli naprave od njega”.

Verovanje da je sve unapred određeno ima korene duboko u istoriji i posledica je religioznih shvatanja drevnih naroda da će im bogovi odrediti sudbinu u zavisnosti od toga kako su zaslužili svojim ovozemaljskim ponašanjem. Tragovi fatalizma ostali su prisutni u mnogim kulturama do danas, a ljudska psiha lako ga je „prihvatila“, jer je to najbezbolniji način da skinemo breme odgovornosti za ono što nam se događa, tvrde stručnjaci. Pisci su potvrđivali ovu tezu. Tako je Alber Kami smatrao da ljudsko srce ima nezgodnu naviku da sudbinom naziva samo ono što ga satire. Ipak, bez poznavanja dubinskih slojeva i spleta crta karaktera – svesnih i nesvesnih, racionalnih i iracionalnih, konstruktivnih i destruktivnih – teško je razumeti složeni duhovni identitet i pojedinca, i društva  koje na tom temelju izrasta i koji potom često služi pojedincu kao opravdanje.

Brušenje karaktera u bujici sveta

Verovanje u sudbinu vrlo često je i jedini način da naša krhka nesavršena psiha prevaziđe ono što se događa, kažu psiholozi. Uglavnom smo skloni da sudbini pripisujemo teške trenutke, događanja na čiji tok nismo u stanju potpuno da utičemo. Vrlo je teško prihvatiti neuspehe ili činjenicu da se nešto što želimo ne ostvaruje. U tim situacijama čovek gubi nadu i sigurnost u sebe, pa je mnogo lakše pripisati neke događaje višim silama nego nastaviti borbu. Psiholozi to nazivaju „unutrašnjim lokusom (centrom) kontrole“, nasuprot „spoljašnjem“. „Unutrašnji“ znači da smo svesni da snosimo odgovornost za svoj život i da na većinu stvari koje nam se događaju možemo da utičemo. Kada sve ide kako treba, o sudbini ni ne razmišljamo već slavodobitno lovorike stavljamo sebi o vrata, ubeđeni da smo prvenstveno sami za to zaslužni. Međutim, kada nije sve onako kako smo očekivali, okrećemo se verovanju da je neko drugi kriv za sve – ljudi oko nas, viša sila, sudbina…

„Neće demon vas kockom birati, nego ćete vi izabrati demona. Krivica leži u onima koji biraju, a sam bog nije kriv“ – pisao je još Platon, a vekovima kasnije potvrdio Ruzvelt: „Ljudi nisu zatočenici sudbine, nego zatočenici vlastitog uma“. Oni koji razmišljaju o konkretnom cilju pre ili kasnije će ga ostvariti, zato što su aktivno i posvećeno, celim svojim bićem usmereni ka njemu – razmišljaju, planiraju, delaju, pa onda koriguju, procenjuju, prilagođavaju sebe okolnostima ali i okolnosti sebi, i opet delaju. Prepoznaju svoje vrednosti i stavljaju ih u funkciju, kao što uviđaju nedostatke koje koriguju. “Talenat se oblikuje u tišini, karakter u bujici sveta” – zapisao je Gete.

Obrnuto, ljudi bez jasnog cilja, oni koji ne znaju gde su se zaputili, čije su misli raspršene i konfuzne, koji žive pod stresom, u svakodnevnom strahu i zabrinutosti, kreiraće isti takav život. Nedovoljno opremljeni čvrstim karakterom, upornošću, strpljenjem i posvećnošću, skakutaće s visoko postavljenog cilja na sledeći, isto tako nedostižan i dalek, plutaće od ideje za koju su čuli da je kod nekog  „upalila“ do sledeće, na kojoj je „komšija čuda napravio“, seliće se od posla koji ne vole u drugi sa kog će bežati kad kog mogu… Trošiće se i skupljati u svoj lični tefter niz opravdanja kojim će pritiskati svoje okruženje, a na koncu pod čijim će teretom i sami klonuti.

Kovač svoje sreće

 Rođenjem dobijamo um, uz paket dodatne opreme prigodno nazvan karakter, kojim smo opremljeni za život. Ljudsko biće je mnogo moćnije nego što verujemo, a mogućnost izbora u neumitnim zakonitostima ipak postoji. Da nije tako, zašto bi neko birao da leči, a drugi da ubija, jedan da proizvodi, a drugi da naplaćuje harač, jedan da pod svetlošću sunca gradi, a drugi da ruši u tmini noći? Da nije tako, zašto bi neko video lepotu i najskromnijem cvetu koji iz kamena niče, a drugi je ne bi mogao doživeti ni u edenskim vrtovima? Način na koji se opredeljujemo za različite životne uloge upravo je karakter, specifičan sklop emotivno-motivacionih, socijalnih, moralnih i kognitivnih crta kojima se razlikujemo jedni od drugih i kojima kreiramo svoje lične zapise, svoju sudbinu. To što su tuđi izbori različiti od naših ili što smo nesvesno učestvovali u kreiranju tokova koji nas ograničavaju i frustriraju je upravo posledica različitih karaktera.

Kao što priroda počiva na logičnim zakonitostima, i u razvoju čoveka postoji logičan i postepen razvojni redosled. Korov koji se razmnožio po našoj životnoj njivi jednom je morao biti zasejan. Ili smo, pak, zasejali plemenitu biljku ali smo u međuvremenu zaboravili da je negujemo pa je ni ne vidimo od nabujalog rastinja koji se proširilo i u komšijsko dvorište. Umesto objašnjenja otkud korov tu, jednostavno ga treba počupati. Zamalo da saosećajno i sama postanem žrtva uverljivo obrazlaganih i učestalih lamentiranja koja daju legitimitet korovima u sopstvenim i tuđim životima, potiskujući i preispitujući sopstvena uverenja da je „svako kovač svoje sreće“ pred agresivnom agrumentacijom sudbinske predodređenosti na svekolika ograničenja.

Kroz krošnje razgranatih voćki s gusto načičkanim plodovima u zrenju, kontaminirana misao se nekako lakše provetri i izbistri. Gledajući profesorovih ruku i uma dela, videla sam na tren i mnoge druge životne priče, i savršeno jasno pojmila jednostavnost uzročno-posledičnih veza. Svaka misao je karika u beskrajnom lancu uzroka i posledice, gde svaka posledica postaje uzrok i svaki uzrok postaje posledica. Svaka karika u beskrajnom lancu sazdana je od tri komponente: želje, misli i akcije. Želja stimuliše misao, misao se otelotvoruje kroz akciju. Akcija stvara mrežu sudbine. Sejemo misao i žanjemo akciju. Onda sejemo akciju i žanjemo naviku. Od posejane  navike,  žanjemo  karakter, a od posejanog karaktera – sudbinu. Čini se da je starogrčki mudrac Heraklit, koji je, razočaran demokratskim promenama, povučeno živeo u Efesu, ipak bio u pravu! Karakter je sudbina!

 

 

 

 

2 komentara

  • Olja Ristic Objavljeno 8. maja 2018. 09:45

    Svaka čast na argumentovanosti i potpuno saglasna draga Stano!

  • Vera Uzelac Objavljeno 8. maja 2018. 10:29

    Mnogo si dilema otvorila u ovom izuzetnom tekstu, dobro reče Olja – odlično argumentovanom. Za jake osobe – stvari, oko kojih se valja dobro zamisliti i preispitati. Za slabe, one kojima su uvek krivi drugi – minsko polje, kojim je jako opasno hodati. Ubeđena sam da je svakom od nas život utkan u sudbinski DNK kod, kojim je formiran i naš karakter, ali, svakako da imamo mogućnost izbora. Nemati zla u sebi – to je jedno od najvećih bogatstava, koje nam je podareno. E sad, da li je ovo fatalizam ili ne – ne znam. Iskrenost prema sebi, samokritičnost, sposobnost da se suočimo sami sa sobom…….to je, valjda, osnova sposobnosti suživljenja, bez da nekome zagorčavamo svaki trenutak, ne propuštajući ni jednu priliku za to. Tvojim citatima, toliko dobro odabranim, dodala bih jedan od Dobrice Ćosića – „Pametan čovek može se naljutiti samo na sebe. Na svet i druge ljute se budale“. E sad, koliko sam bila jasna, a koliko konfuzna – ne znam. Iznosim svoj stav i ostajem pri svemu, što sam napisala. Na kraju – iskrene čestitke na temi, idejama, argumentima, citatima! Sjajna si, kao i uvek.

Ostavi svoj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *