Close

U izdanju CFP Apostrof izašla je antologija poezije I ništa kršteno biva Ljubana Klobučara, knjiga koja je objedinila najbolje iz bogatog stvaralačkog opusa ovog pesnika koji godinama živi i stvara u Kanadi ali je dušom ostao neraskidivo vezan za krajeve iz kojih je ponikao.

Tamo ću, gdje sve svačijim biva…

“Poezija nema vremena da čeka trenutak koji će joj pogodovati da se ostvari u pravoj i punoj meri. Ne postoji ni idealan duhovni prostor koji bi joj u eventualno takvom čekanju omogućio da počiva i opstaje u bilo kojoj vrsti smislenosti. I u najgorim vremenima ona je, između ostalog, bila i ventil za ispuštanje nagomilane patnje, za izbacivanje jada i čemera; ali i neprocenjiva kartoteka svih vidova narodnog pamćenja, kao i zlatan sasud u kojem se nada i ljubav, ma koje vrste bili, drže na okupu” – reči su Milosava Tešića, pesnik, esejiste i leksikografa koje možda najbolje oslikavaju, ne samo vreme u kom živimo, nimalo naklonjeno stihu, već i ovu antologiju u kojoj je pesnik Ljuban Klubučar predstavio deo svog stvaralačkog opusa dugog nekoliko decenija.

Stih na početku knjige nastao davne 1984. i neobjavljenu pesmu kojom završava antologija povezuje upravo neumorno traganje za smislom, skladom, lepotom i harmonijom kroz turobne predele stvarnosti  koja je prečesto surovo bolna I kroz koju se pesnik probija jedinim oružjem koje ima – stihom.

Godinu dana od objavljivanja zbirke poezije  “Ožiljci” i dve godine od objavljivanja zbirke “Između duge i sna” u izdanju beogradskog Partenona, pesnik Ljuban Klobučar ponovo je pred ljubiteljima poezije, ovog puta sa izabranim stihovima kojima posvećeno ostavlja svoj trag u vremenu i prostoru.

“Snažan pesnik, s jasnim i snažnim porukama i pokličima, po bolu i rodoljubivom nadahnuću, po promišljanju i traganju za smislom i suštinom svega u svemu. S krilima kojima stremi prema Nebu a stalno boravi na zemlji…” zapisala je književnica Rada Ilić, prvi čitalac njegove antologije.

Od onih autora koji pažljivo traže pravu reč i kada je nađu, čuvaju jezgrovitost svoga stiha, svakoj reči poklanjajući dužnu pažnju. A takvih reči na kojima se pažnja zadrži snažnom emocijom, odjekuju u probuđenim čulima čitaoca. Njegove stilske figure su u svojoj svedenosti snažna izražajna sredstva, utoliko više koliko su indirektnije i neotkrivenije.

Klobučar je svojom baladično-elegičnom poezijom sebi dodelio ulogu posrednika između duhovnog i ovozemaljskog, materijalnog i nematerijalnog, budućnosti i prošlosti, potencijalnog i datog, ostvarujući veze za sve one koji su ih, pod bremenom trivijalnosti života, pogubili i pokidali. Istovremeno  subjekat i objekat svog iskustva, kao i svaki pesnik, Klobučar je ponovni stvaralac već stvorenog. I to novostvoreno, čak i kad kad boli i opominje,  čistije je i lepše od stvarnosti iz koje je transponovano.

Nije daljina do neba, daljina ja kada te u sebi nema

Veran samozavetu, on je u dobu slutnji, slušajući kamen i zvuke tišine, zagledan u horizont gde zvezde poniru, sa srcem u ognju, iskoračio u svemir da ispriča “ispovest šutljivh priča”.  Između pomirenosti i rezignacije, s jedne,  nikad usahle nade i želje, s druge strane, pišući o zanemoglom smislu, u potrazi za svojom  kapljicom istine, pesnik  poručuje  da “nije daljina do neba, daljina ja kada te u sebi nema.”

U ovoj Antologiji koja počiva na hronološkom redosledu, pratimo sazrevanje Klobučarovog pesničkog izraza koje vremenom dobija senzibilniji lirski izraz, ali smo svedoci i njegove postojanosti u temama koje ga zaokupljaju i kojima se vraća, ne odustajući da bolnom oštricom stiha još jednom pokuca na poneka vrata – između duge i sna.

Stana Šehalić

Ostavi svoj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *