Close

„Ja sam uvek išao pomalo u raskoraku sa stvarnošću, a pogotovu danas. I pesme su sada u novom veku, kao i lepota umetnosti uopšte, u raskoraku sa zdravim razumom i u dosluhu sa nevremenom, pa se sve češće pitam da li se vredi još boriti lepim rečima i mislima za mesto pod nemilosrdnim suncem, koje nas takođe ne gleda i ne miluje onako često i nežno kao u detinjstvu. Sad su u modi neke tuđe reči i sunca, čiji smisao, ili pre besmisao, ja ne razumem i ne prihvatam, čak i po cenu potpune izopštenosti i samoće koja je preuranjena čak i za moje godine.“ – Dobrica Erić

Zamolite svoje roditelje

Zamolite svoje roditelje

da vam kažu gde se žito melje.

Saletite svog velikog strica

da vam kaže gde raste pšenica.

Dovedite dedu iz predgrađa

da vam kaže kako se hleb rađa.

Da li vam je bar u školi neko

objasnio gde izvire mleko?

Sutra ćete biti moreplovci

a ne znate šta raste na ovci.

Sutra ćete biti vojskovođe

a nećete znati gde zri grožđe.

Stasaćete bistri i veseli ne

znajući šta ste dužni pčeli.

Stasaćete lepi, jaki, zdravi

ne shvativši šta ste dužni kravi!

Da l’ još nekom noćas ovo zlato smeta

Da l’ još nekom noćas ovo zlato smeta?
Ova susnežica nebeskih trešanja?
Noć je otvorena na sve strane sveta.
Za snove; a mene, znam niko ne sanja.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam pesmu k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao.

Pa neka mi ruku lizne bar taj verni
pas meseca što je sa mnom izranjao
iz oblaka berićetnih snohvatica, jer ni
ove noći niko nije me sanjao.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam srce k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao…

Brojim blede plamičke ponoćnih petlova
i isprane kamičke po nebeskom dnu,
Ja, što svima otvarah vrata svojih snova
ne nađoh svoj kutak ni u čijem snu…

Ostavi svoj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *