Drveće je pesma koju zemlja zapisuje po nebu.
Mi ga rušimo i pretvaramo u papir
da bismo mogli zapisati sopstvenu prazninu.
Halil Džubran
Strašne slike požara u kojima nestaju stotine i hiljade stabala u prašumama Amazonije koje su obeležile ovo leto samo su kulminacija bahatog odnosa ljudske vrste koja je svoju negdašnju duboku vezu sa drvetom osiono prekinula, ponesena osećajem superiorne svemoći naslonjene na tehnološke inovacije. Istorijska vekovna simbioza počela je jednostrano da se kida prihvatanjem racionalističkih principa na idejnom i tehničkih rešenja na praktičnom planu kojima je drvo postajalo sve više smetnja, a sve manje prijatelj. Masovna krčenja šuma, zarad izgradnje puteva, rančeva, plantaža ili novih stambenih naseobina, postaju nezaustavljiv trend. Seča stabala u urbanim prostorima u kojima sivilo betona iz kog leti izbija neprirodna jara, a zimi hladnoća koja probija kroz kosti, potiskuje zelenu hladovinu i surovo briše onaj neponovljivi osećaj jedinstvene pripadnosti i povezanosti – prirodnog sa prirodnim.
Ljudski rod je izabrao put kojim sve oko sebe tehnologizuje, uključujući i svoju vrstu, ne mareći previše za sve ono što ga je okruživalo vekovima i zahvaljujući čemu je opstao pre nego što se uzdigao do varljivo moćnog osećaja superiornosti. Kao mali beznačajni, pripadnik vrste, uprkos tome što često koristim prednosti tehnoloških izuma, ipak sebe određujem kao biće prirode kom je, čak i bez realnih benefita koje pruža, drvo jedan od najsnažnijih simbola prirode čija me diskretno otmena lepota i raskoš oplemenjuju. Drvo me, više od bilo ajfona, laptopa ili zgrade, određuje i daje dodatnu vrednost bitisanju na ovom prolaznom mestu. Kao jednu od najsnažnijih slika decenijama nosim sliku tri jablana iz mog detinjstva, ponikla na jednom vojvođanskom salašu na kom su leti vredni žeteoci u podne polegali pod njihove krošnje. Šum tih odavno nepostojećih jablanova i danas treperavo šušti svaki put kad misli krenu tragom najlpeših uspomena i sećanja. Mi deca, čekajući da odrasli nešto oposle ili se opuste posle napornog rada, igrali smo žmurke, osluškivali katkad čudne zvuke pitajući starije zašto drvo plače, šaputali mu naše dečje tajne i neretko usnivali pod njegovim krošnjama jednako opušteno kao u majčinom krilu.
Upravo taj dečji osećaj, danas nipodaštavan kao suvišna nezrelost koje se što pre treba osloboditi, vekovima je zapravo bio dominantni u relacijama između čoveka i prirode, kada je drvo bilo duboko poštovano u svim kulturama, predstavljalo manifestaciju božanske snage i bilo izraz kosmičkih stvaralačkih energija. Iz tih vremena ostali su mitološki tragovi u kojima je drvo simbol središta sveta, veza između neba i zemlje jer mu korenje prodire duboko u zemlju, a grane se šire visoko u nebo. Iako i danas kucnemo o drvo kad želimo da prizovemo sreću i unosimo badnjak u kuću, odavno smo nepovratnim remećenjem prirodne ravnoteže, napravili jaz kojim smo ugrozili ne samo drvo, već i sopstvenu budućnost.
A u praskozorju čovečanstva, dok je ljudska vrsta bila u povoju, planeta je bila prekrivena prašumama, a život ljudi bio je najuže povezan sa šumom i drvećem. Drvo je na praktičnom planu bilo i ogrev, i hrana, i zaštita. Drvo je bilo idealna sirovina, laka za obradu i upotrebljiva u različite svrhe. U drveću su živele pčele koje su nesebično stvarale med; davalo je i prehrambene namirnice, ne samo voće, već pre svega šišarke koje su se mlele u brašno i pekle kao hleb. Koristila se i smola prerađena u lepak, katran, potom mirisi poput tamjana i najzad, začini.
Tadašnji čovek, skromnih mogućnosti i znanja, nesiguran i često uplašen snagom izazova sa kojima se suočava, živeo je u najužoj simbiozi s drvećem, s uverenjem da upravo njemu zahvaljuje svoj opstanak. Stoga je u njemu video i poreklo sveta kroz koje se izražavaju univerzalni kosmički principi. Nije slučajno što čovek tog doba u drvetu vidi snagu života, i metaforu božanskog, svetog i što je, nahranjen, ogrejan i zaštićen, čvrsto oslonjen na svog razgranatog prijatelja. U takvim relacijama nije ni moglo biti drugačije – drvo nikad nije bilo uvažavano samo kao nasušna potreba, već uvek zbog onog što se kroz njega izražavalo, i šta je simbolisalo.
Drvo života
Drevna predanja prepuna su primera takvih uverenja kojima je čovek vekovima gradio i čuvao svoj odnos s drvetom, kao jednim od najpouzdanijih i najvelikodušnijih prijatelja, stvarajući mape simboličkih vrednosti u čijoj hijerarhiji je drvo stavljeno na sam vrh. Drvo života, drevni pojam koji je opstao do danas, označavalo je drvo znanja koje povezuje Zemlju s nebom i predstavlja kartu božanskih kvaliteta. Motiv se pojavljuje u skoro svim svetskim religijama i mitovima – od Kabale, preko staroslovenske mitologije do Biblije.
U egipatskim prikazima vrlo se često nailazi na motiv Drveta života iz kog izlaze božanske ruke krcate darovima koje iz posude izlivaju vodu života, a u prahelenskom svetu uz kult drveća vezana je boginja Rea, najčešće prikazivana pod Drvetom života. U klasičnoj grčkoj mitologiji veoma smisleno i logično, pojedini bogovi povezuju se s određenim drvećem, kao na primer: Zevs- hrast; Posejdon-jasen; Apolon-lovor; Had-mirta, topola; Atina-maslina, dok su u svim keltskim jezicima za slova alfabeta uzeti nazivi drveća.
Kod starih Slovena Drvo života ili Drvo svetlosti bilo je simbol nečega od čega je sve počelo. Verovali su da posle smrti njihove duše odlaze u stablo i tamo prebivaju ostatak vremena. Poštovanje stabla nastalo je još od uverenja da je čovek nastao od drveta, i da se u drveću nalaze duše njima bliskih pokojnika koji ih štite. Analogna verovanja bila su razvijena i u nordijskoj i u germanskoj mitologiji.
Pored Biblije, Drvo života je simbolično opisano u Кnjizi Otkrivenja kao: “Usred polja, sa obe strane reke, drvo života, koje dvanaest puta donosi plodove, daje svaki mesec svoj plod; i lišće stabla je za lečenje naroda ”(Otkrivenje 22: 1–2). U zapadnom hrišćanstvu, Drvom Života oslikano je besprekorno stanje čovečanstva, slobodno od korupcije i prvobitnog greha…
Drvo koje plače, drvo koje pamti…
Koliko god se simboličko-mitološki odnos prema jednom od najstarijih živih organizama na planeti čoveku današnjice čini predimenzioniranim, neke od naučno potvrđenih činjenica kazuju da drevne civilizacije nisu slučajno pridavale drvetu toliku važnost i da su možda mnogo pre nas, prepoznale i osetile vrednosti za koje je savremeno društvo potrošilo mnogo vremena i novaca da ih istraži i spozna.
U Švedskoj, na primer, postoji jela koja potiče još iz ledenog doba. Tajna dugovečnosti ovog drveta je u njenoj misterioznoj sposobnosti da klonira samu sebe. Kada deblo izumre, odmah izraste novo, tako da je u suštini najstariji deo ove jele njen koren. Istraživači su, takođe, otkrili specifičnu sposobnost drveća koja se ispoljava kada se stablo iseče. Panj koji ostaje privlači azot iz vazduha kako bi nahranio prostor oko sebe – tlo i travu. Ova sposobnost je najizraženija kod drveća koje raste u tropskim šumama.
Neke vrste drveća, se, pak, same leče, odbacujući svoje obolele delove. Ovom metodom drvo zaustavlja širenje bolesti, usmeravajući svoju energiju ka novim izdancima. Ma kako nepojmljivo zvučalo, savremena istraživanja potvrdila su da drvo ima emociju. Francuski naučnici su zabeležili zvuk koji drveće proizvodi kada prolazi kroz bol ili stres. Naime, tokom sušnih perioda, drveće izvlači tečnost iz sviih svojih delova, a ono što čujemo je proces “plakanja” koji stručnjaci nazivaju kavitacijom. Drvo poseduje i sposobnost komunikacije koja se odvija ispod tla, smatraju eksperti. Ekolog Suzan Simar došla je do otkrića da drveće komunicira preko korena. Najzad, naučnici su neopozivo potvrdili da drvo pamti uslove u kojima je nastalo i da svoju memoriju koristi i kada se nađe na drugačijem terenu.
Dendroterapija ili lečenje drvećem
Narodna medicina odavno je otkrila terapeutske moći drveta. Dendroterapija ili lečenje drvećem poseban je pravac, po kom neke vrste drveća daruju energiju, dok je druge oduzimaju. U darodavce spadaju hrast, bor, bukva, breza, kesten, jela, maslina, kedar, bagrem, lipa, jabuka i šljiva, dok su „kradljivci“ energije topola i iva. Tako, na primer, hrast aktivira cirkulaciju i najbolji je generator pozitivne energije, daje snagu i bistri misli, bukva jača otpornost na stres, bor smiruje psihičku napregnutost, oporavlja disajne organe i normalizuje krvnu sliku, kesten olakšava reumatske tegobe, normalizuje rad srca, jača imuni i nervni system, lipa povećava potencijale organizma, popravlja raspoloženje, breza omekšava kožu, popravlja vid i ubrzava ozdravljenje, bagrem daje miran san i vedro raspoloženje, jela ublažava bolove, otklanja depresiju, jasen je dobar za koncentraciju, a jabuka budi osećajnost i jača samouverenost.
Ruski naučnik energoterapeut Mihail Semjonovič Vinogradov ističe da „davaoci energije stvarno imaju osobinu da u sebi akumuliraju veliku količinu kosmičke energije i svaki bi čovek trebalo da zna koje mu drvo omogućava da se lakše izbori sa životnim teškoćama, pa i sa bolestima“. Dendroterapija pomaže samo ako je sprovodite redovno, ako postane vaša dobra navika. Najbolje je da svako ima svoje drvo. Kako ga izabrati? Ako držite ruke nad korom drveta i osetite toplotu, to je vaš darodavac, donor. Ako osećate da vas nešto “vuče” ili vam je nekako tugaljivo, to je vaš kradljivac!
Titani – svedoci epoha
Za razliku od nas kratkovečnih, nestrpljivih i bučnih, drvo tiho živi stotinama, a neretko i hiljadama godina,”zapisujući” u svojim godovima genezu međusobnih relacija – od naklonosti i bliskosti do indiferentnosti, nemara i agresivnog uništavanja. Šta li sve pamti najstarije klonsko drvo na svetu staro 9.550 godina koje se nalazi se u švedskoj provinciji Dalama? Nije li možda potvrda svih onih verovanja koje su naši preci imali? Kome je sve bilo podrška najstarije neklonsko drvo koje ima 4.845 godina, vrsta bora koji raste visoko u Belim planinama Istočne Kalifornije, najstariji živi neklonirani organizam, testiran dendrohronološki, brojanjem godova?
Najzad, Šerman – najveće drvo na svetu koje se smatra najvećim živim organizmom na ovoj planeti, potvrda je nekog “tajnog izvora” sa kojih se drvo napaja. Procenjena starost mu je oko 2.300 i 2.700 godina. Preživelo je brojne požare, klimatske promene i savremene ljude. Sa procenjenom težinom od oko 1.385 tona, visinom od 83,8 m i prečnikom od 11,1 metara, on je najbrže rastući organizam na ovoj planeti. Godine 1879. drvo je dobilo naziv po generalu iz Američkog građanskog rata, Vilijamu Šermanu.
Posadi drvo!
Otuda ja, slabašna jedinka ljudskog roda, nemoćna da zaustavim nekotrolisano uništavanje drveća, tog tihog, pouzdanog, nezahtevnog i velikodušnog čovekovog prijatelja, radim jedino što mogu – sadim drveće. Svaki novi list i plod me ispuni radošću, s osećajem da sam udahnula život koji će trajati u nekim izmenjenim oblicima, tiši, smireniji, zreliji, zapitaniji i zagledaniji u suštinu. Znam, drvo koje zasadim će me nadživeti i šumiće energijom koju sam mu dala. Posadila sam ih dovoljno za moju decu i njihovu decu – da imaju gde da se sklone kad ogolela zagađenost zapreti odumiranjem velegradskih džungli. Ako bi svako danas zasadio po stablo za svoju decu, možda bismo zaustavili pustošenje planete od strane onih koji nemaju svest da će ljudi koji ne održavaju drveće, veoma skoro živeti u svetu koji ne može održavati ni ljude.
Hiljadugodišnja stabla koja su preživela potope i požare, ratove, nemire i nemare, potvrda su da će neko drvo izvesno preteći sve ljudske nesuvislosti – da svedoči nekoj novoj formi života o nedorasloj i nepouzdanoj vrsti živih organizama na Zemlji koja je poverovala da je svemoguća i drznula se da remeti prirodnu (ili božansku?) ravnotežu i harmoniju. Pitanje svih pitanja je da li ćemo preteći mi? Zato, ako mi dozvolite angažovanu rečenicu koju svih ovih godina ne praktikujem – kanite se protesta na društvenim mrežama protiv razularenih stabloseča, neproduktivni su. Samo posadite drvo. Setite se kineske poslovice “Najbolje vreme za sadnju drveća je bilo pre 20 godina. Drugo najbolje vreme je sada.” Posadite drvo. Da deci obezbedite budućnost.
