Ako si u stanju da prepoznaš šta je lepo, to je zato što nosiš lepotu u sebi –
svet je ogledalo i svakom čoveku vraća odraz njegovog vlastitog lica.
Paolo Koeljo
Život definitivno nije samo „rad i znoj“. Pored sve trke za obezbeđivanje egzistencije, čovek je oduvek voleo da čuje lepu muziku ili da vidi lepu sliku, doživi lep pejzaž. Uprkos prioritetima takozvanih ozbiljnih stvari, ljudsko biće ima potrebu za estetskim ugođajima, često veću nego za materijalnim dobrima. Nije dovoljno da živimo u velikoj kući, potrebno je da ta kuća ima lepu fasadu, lep interijer i cveće u bašti. Ko se ne divi mirisu ruže ili jagode? Čovek uživa dok sluša muziku, uživa u slikama, zalascima sunca, lepoti pupalog cveta ili drva u beharu iako nas to neće osposobiti da budemo najjači u borbi za opstanak.
Zašto se čovek bavi umetnošću i stvaranjem lepog? Ko nam je usadio smisao za lepotu i potrebu da uživamo u njoj? Čemu uopšte služi lepota, kako je nastala u svetu za koji ljudi tvrde da je svet surove borbe za opstanak? Je li nam zbilja neophodna kao hrana za dušu ili tek kao začin? Nepresušna inspiracija dokonih zanesenjaka i romantičara ili prirodna nužna smislenost življenja? Suštinska karika postojanja ili neobavezni intermeco između ozbiljnih i teških trenutaka koji život čine? I šta je zapravo lepota?
Da li je lepota, koja se često neopravdano svodi i afirmiše primarno kao žensko pitanje, ono što mediji agresivno plasiraju, bacajući u očaj milione žena koje vode „mrtvu trku“ s kilogramima, santimetrima, zategnutošću i elasticitetom kože ─ ili je lepota svuda oko nas, skrivena u oku posmatrača, u njegovoj spremnosti da je vidi, oseti i doživi?
Savršenstvo sklada
Lepota je estetska kategorija koja označava savršenstvo sklada. U običnom govoru lepotom se najčešće naziva svojstvo osobe, predmeta ili ideje koje nas ispunjava osećajem prijatnosti. U filozofiji lepota je jedna od temeljnih kategorija kojima se poimaju suštinska svojstva bića i kojom se bavi posebna oblast ─ estetika. Pojam lepote spominje se u Starom i Novom zavetu, ali se ne vezuje za osobe, a u Bibliji prvi put je pomenut vezano za opis i definiciju Raja.
Ideal lepote najviše zavisi od kulturnog konteksta i menja se tokom vremena. Ne postoji ni blizu jedinstveno objašnjenje lepote, a brojni, manje ili više uspešni pokušaji definisanja, više govore o njenoj zagonetnosti i slojevitoj tajnovitosti nego što je objašnjavaju i određuju.
Proučavajući shvatanja pojma lepote kroz istoriju, ipak dolazimo do nekih univerzalija o njoj. Za stare Grke, još od Platonovog perioda, lepota se očitovala pre svega u simetriji. U istoriji filozofije Platonovo učenje da je fenomen lepote manifestacija dobrote i da je od svih savršenstava „najočitija i najmilija“, ostalo je kao podloga svih potonjih estetika koje svrhu nalaze u moralnom usavršavanju.
Kada ovo prenesemo na lepotu ljudskog tela, primećujemo da još uvek važe klasična načela starih Grka… I danas lepom osobom nazivamo onu koja ima simetrično telo i crte lica. Pored toga, izražajne oči i čisto lice smatraju se lepim i kod muškaraca i kod žena, nezavisno od kulture kojoj pripadaju. Od starogrčkih i rimskih umetnika pa sve do danas, celokupna zapadna civilizacija ima isti standard za mušku lepotu. Idealan Rimljanin je bio visok, muževan, dugonog, guste kose. Lepo lice je podrazumevalo visoko čelo koje se smatralo odrazom inteligencije, širokopostavljene oči, jake obrve, jak i pravilan nos i profil, manje usne i jake vilice. Ovakvim opisom mogao bi se definisati i lep čovek današnjice. Dakle, skoro da bi se moglo reći ─ ako izuzmemo telesnu težinu ili modne stilove – da su standardi lepote univerzalni i nezavisni od mesta i vremena.
Misterija zvana ženska lepota
Za razliku od muške, poimanje ženske lepote se više menjalo kroz vekove. U davna vremena, kada je hrana bila deficitarna u celom svetu, lepima su smatrani oni puniji, jer je uhranjenost bila najbolji odraz njihovog statusa, odnosno zdravlja, sposobnosti za rad i sposobnosti rađanja dece. Tako su i punije žene bile atraktivnije, odnosno smatrane su lepšim od mršavih.
Kanon savremene ženske lepote kom danas robujemo, dajući zadnji dinar i cedeći poslednji atom snage, utvrđen je u Parizu polovinom 19. veka, kada su bucmaste i uhranjene lepotice prestale da budu kraljice lepote, ustupajući tron mršavicama. Za ovaj „prevrat“ zaslužna je carica Evgenija, žena Napoleona III. Ta dama je izvršila presudan uticaj na naše sadašnje predstave o lepom i to u najrazličitijim sferama. Danas, a da toga nismo ni svesni, umnogome nastavljamo da sledimo estestke stavove „Špankinje“, kako su je podanici nazivali.
Muškarce, izgleda, u tom estetskom „puču“ niko nije ni za šta pitao o idealu ženske lepote. Većina njih još dugo vreme je nastavila, kao i pre, da punačke žene doživljava kao otelotvorenje ženske lepote, ali se niko od njih nije osmelio da to i javno kaže. Standarni kompromis muškarca iz gornjih slojeva društva s kraja XIX i početka XX veka izgledao je ovako: u kući, po modnom trendu oblikovana, skladno građena žena koja prelazi na mršavost a u bordelu, daleko od očiju javnosti, čeka ga sasvim suprotan tip, rubensovski tip, s pozamašnim oblinama. Kasnije, s pojavom kinematografa, taj tehničko-umetnički pronalazak je naneo konačan udarac debeljuškastim ženama kao obrascima ženske lepote i uzvišenosti. Holivud je završio ispiranje muških mozgova i oni su se „pomirili“ s tim da su mršavije žene poželjnije od debelih.
Lepota koja se ne vidi
Unutrašnja lepota (za koju cinici tvrde da su je izmislili ružni ljudi) pojam je koji ukazuje na pozitivne aspekte nečega ili nekoga čija lepota nije fizički uočljiva. „Unutrašnju lepotu“ odlikuju: inteligencija, dobrota, toplina, humanost, ljubaznost, prijatnost, iskrenost… „Lepota je onaj osećaj iznutra koji se reflektuje u vašim očima. To nije nešto fizičko“, misao je Sofije Loren, jedne od najlepših glumica dvadesetog veka pred čijom su se vremešnom ali nepatvorenom lepotom s pijetetom poklonile mnoge pažljivo preparirane i „istranžirane“ savremene ikone stila, na nedavnoj dodeli priznanja za životno delo.
Najnovija istraživanja objavljena u časopisu Personal Relationships o uticaju karakternih osobina na percepciju fizičke privlačnosti, pokazuju da su pojedinci oba pola, s vidnim pozitivnim crtama, poput poštenja i spremnosti da pomognu, opaženi kao zgodniji. Oni koji ispoljavaju negativne crte, kao što su nepravednost i grubost, za posmatrače su manje fizički atraktivni. Iako ovo i slična istraživanja sugerišu da lepota zaista dolazi iznutra, iz naše ličnosti, tu stvari nisu sasvim „čiste“ jer se ljudi često ne prepoznaju i ne biraju po unutrašnjoj lepoti. Mnoga naučna istraživanja su potvrdila da čovek sebi bliske osobe bira po feromonima (hormonima koji proizvode „miris privlačnosti“) i time je isti kao i sve druge životinje koje sebi na taj način biraju partnere.
Lepota ─ blagoslov ili kazna?
Šta biva kad upravo lepo biće, i to upravo svojom lepotom koja ga izdvaja među drugim bićima, narušava poželjni ali u nečemu za ljude i osujećujući poredak stvari? Kakva je uloga lepote u svetu? Da ga spase i sačuva, kao što je govorio Dostojevski, ili da ga osujeti, zavede, zbuni i uruši? Da li se ona, kada se ispoljava kao moć nad dušama ljudi, ispoljava saobrazno svom najvišem svojstvu? Da li je dovoljno dodirnuti lepotu, i šta to uopšte znači; takođe, šta znači biti njome dodirnut?
Potvrđeno je mnogim egzaktnim istraživanjima da je lepota prednost koja mnoga vrata lakše otvara: lepi studenti dobijaju više ocene od onih prosečnog izgleda, lepe osobe dobijaju bolju negu u bolnicama, lepi ljudi lakše pronađu posao i zarađuju 5%─10% više novca od onih manje ili prosečno lepih. Ipak, ukoliko se ustaljeno poimanje lepote u društvu ne dostigne na bilo koji način, iako je osoba lepa, društvo će tu lepotu odbaciti. Ovakvo odbacivanje natprosečne lepote, predstavljeno je u italijanskom filmu „Malena“, gde vanredno lepa žena ne uspeva da dobije posao, jer odskače svojim izgledom od prosečnih žena te provincije. I mnoga druga literarna dela bave se temom fatalne lepote koja seje pustoš oko sebe a istorija obiluje primerima tragičnih heroina čiji je najveći greh – lepota.
Moć lepote je u sposobnosti da u onima koji je vide pokrene nešto čime brzo i lako, tako im izgleda, pobeđuju prazninu života. Lepota, međutim, svojom moći ne jemči ni ljubav ni sreću. Ona jeste opasna, ali nije samim tim manji izazov sivom opstanku u surovom svetu. Nadu kakvu budi u onima koji su okruženi zlom i nesrećama ovog sveta, ništa ne može da zameni. Obožavanje lepote, dopadanje ispunjeno poštovanjem, želja, požuda, san o sreći zbog blizine lepog bića i njegovog posedovanja i ratovi koji su se zbog lepote vodili – ne samo Trojanski, već i oni manji, svakodnevni, u svim vremenima – sve to počinje u istoj tački. Haos sveta u dobroj meri počiva na nerazmrsivosti raznih duševnih stanja i pokreta izazvanih lepotom. „Oko lepote su uvek ili mrak ljudske sudbine ili sjaj ljudske krvi“, zapisao je naš nobelovac Ivo Andrić.
Lepota u oku
Dakle, možda je lepota zaista u oku posmatrača, kao što je govorio Toma Akvinski „pulchrum dicitur id cuius ipsa apprehensio placet“, ali možemo uočiti da su posmatrači vrlo sličnog ukusa i da postoji visok stepen saglasnosti o lepoti nekog ili nečeg. Lepota je putokaz ka tananijim sferama postojanja. Ona zrači iz samog srca prirode. Kada smo zadivljeni pred lepim, zapravo se susrećemo sa spoljašnjom slikom onoga što je suština našeg svesnog bića. Otuda, uprkos silnim naporima i nastojanjima čoveka da stvori nešto lepo, ni najveća dostignuća ljudskih ruku još uvek ne mogu da se uporede sa estetikom prirode, a često smo svedoci pretvaranja takvih kreacija u njihovu karikaturu, ponekad dovedenu do apsurda. Nije slučajno što su mnogi od velikih umova kroz istoriju lepotu uvek izmeštali van domašaja ljudskog, uvereni da ljudski um nije dorastao da vlada lepotom i da je u pokušaju stvaranja – uništava. Tako, na primer, Lajbnic lepotu vidi kao nebesku radost i proizvod božje ljubavi. Osećajući to njeno božansko svojstvo, Laza Kostić je povezuje s nastankom vasione i rađanjem večnog života.
Ono što se danas dešava s poimanjem lepote, daje im za pravo. U umetnosti je na delu trend snobovskog promovisanja estetike ružnoće, kvaziumetničkih tvorevina, a lepim ljudima se danas pre svega smatraju oni koji su u trendu poput glumica, pevačica, manekenki… Oni su najčešće uzori drugim ljudima i diktiraju različite trendove, kako u modi, hrani, piću, automobilima, muzici, tako i u standardima lepote ljudskog tela koja je svedena na proporcije pojavnog a koje bez skladnosti sa unutrašnjim bićem često više liče na karikaturu iz „Ježa“ nego na prestižni potpis estetičara (pa makar to bio i hirurg).
Budući da lepota ipak znači sklad između duše i tela, remećenje te saglasnosti dovodi do teskobe, umora, iscrpljivanja i bolesti. Kako se sačuvati, oporaviti, izlečiti i osnažiti? Jednostavno, ponovnim uvođenjem reda i oživljavanjem lepote. Trajnim smirenjem, istančava se i utvrđuje osećaj za lepo. To je put da svest čulima upozna i prepozna ono divno, što oplemenjuje. Od stanja svesti zavisi u kojoj meri prepoznajemo vanvremensku univerzalnu prirodu lepog. Oživljavanje i snaženje unutrašnje lepote ima i praktičnu korist. Smirene i uravnotežene ličnosti dobijaju moć, tihu ali postojanu, da snagom misli utiču na događaje i delotvorno menjaju svoju i našu budućnost.
Lepota je, pre i posle svih aktuelnih trendova i stilova, u oku posmatrača. Svaki put kada pomislite da niste lepi, setite se te izreke i posmatrajte svet oko sebe, tražite lepe prizore, lepe ljude, lepa bića, lepe detalje. A onda pogledajte u ogledalo ─ verujte, ima je i tamo.
