Close

Jutro. Tražim jedan cvet po travnjacima Kalemegdana.

Bio je jedinac u roditelja. Bila sam jedinica. Patila sam, priželjkivala brata ili sestru do ekstrema, do krađe koju sam roditeljima predlagala kada bismo pred nekom radnjom videli ostavljena kolica, i kasnije, kada sam shvatila da krađa nije dozvoljena, do usvajanja deteta iz nekog nevoljama pogođenog kraja sveta. Bio je zadovoljan statusom jedinca.

Dovoljno stariji da se mimoilazimo u interesovanjima i idejama. U njemu sam uvek, s tihim ponosom, gledala starijeg brata. Nije rođeni, ali najbljiži koga sam imala.

Bili smo dovoljno različiti da se nikada ne združimo.

Ne nalazim na travnjacima. Nije mu sezona.

Vremenom sam prihvatila, začudo bezbolno (u emotivnosti trag realnog), distancu. Njemu sestra nije potrebna, bratska ljubav ne postoji. Moja ljubav se pretvorila u neku vrstu straha od opštenja. Retkog. Neophodnog. A bilo je vremena, priznajem, kada mi u misao nije dolazio.

Bliži se podne. Ne smem da kasnim. A osećam otpor. Unutrašnji. Ne ide mi se. Moram, znam.

Spremam odeću, peglam ono što se u ormanu izgužvalo. Bluzu ne nalazim, a znam da sam je još sinoć spremila. Tražim na mestima gde sigurno ne može biti. Blizu sam panike, drugu odgovarajuću nemam.

Pravim pauzu u potrazi. Umirujem sebe i shvatam da sam je nekoliko puta u ruke uzela, ostavila i dalje tražila. Vraćam se do fotelje na koju sam je sinoć položila.

Sve je spremno i stavljam, najzad, na sebe sloj po sloj odeće. Sa svakim slojem nova misao. Neko bi rekao, sećanje, ali ne, bile su to misli. I jedna slika.

Osećam potrebu da ih zapišem, umesto da idem. A moram, znam.

Uz silinu ulazi: „Zašto nisi javila kada se razbolela?“. Oklevam da odgovorim da je moja majka, njegova jedina tetka, umrla iznenada. U stvari, prećutkujem da je to bilo jedno od onih vremena kada mi u misao nije dolazio. A valjda ni ja njemu.

Ko će znati?

U osnovnoj školi smo pravili „leksikone“ pune besmislenih pitanja: kad si se prvi put zaljubio, koja ti je omiljena boja, ko ti je omiljeni pevač ili pevačica, film, balet. Od njega tražim da se upiše. Mladi student ekonomije popunjava leksikon, strpljivo.

Preuzeto sa Google

Vrhunski izraz bratske ljubavi, sad znam.

Polazim.

Ako već ne mogu da nađem ljutić, cvet koji je u leksikonu upisao kao svoj omiljeni, da mu ga na odar položim, onda bar neki koji na njega liči. Po cvećarama u kraju tražim. U jednoj se prodavačica doseti i kazuje mi neko latinsko ime. Ali ga nemaju. Nije mu sezona.

 

 

 

 

Emilija Cerović Mlađa

septembar 2018.

Ostavi svoj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *