Književnost vodi u budućnost čitalac, a ne pisac.
Nikad se nisam do kraja oslobodila dečije fasiniranosti piscima, tim nad-ljudima koji svojim perom stvaraju svetove po kojima hodam, koji me ‘poznaju’ onako kako ni sama sebe ne poznajem jer napišu i zakotrljaju lavinu, doatd okamenjenu u mojim mislima i osećanjima, koji me ‘prozovu’ pa izazovu, podignu, rasplaču pa uteše, zabrinu pa pokrenu. Njih koji su stvarali i prostirali preda me sve te riznice s blagom, odvajala sam od ostalih, smatrajući ih posebnim, imunim na ljudske mane i slabosti ili bar sposobnim da se sa njima, ako ih uopšte imaju, obračunavaju na neki poseban, ‘piščevski’ način – otmen i dostojanstven.
Zato sam prva saznanja o međusobnim surevnjivostima, netrpeljivostima i pakostima, klasičnim mehanizmom ignorisanja i potiranja, potisnula kao ‘neproverenu glasinu’ sumnjom ogrćući sopsvenu sposobnost poimanja. Potom sam, školski prateći gradativnost psiholoških mehanizama, negacijom odbacila mogućnost da se moji omiljeni pisci međusobno ‘časte’ sočnim uvredama na kojima bi im i kočijaš pozavideo. (Doduše, u potonjim vremenima, naš vokabular je doživeo spekatkularnu transformaciju sa fascinantnom učestalošću prostota, pa bi u prethodnoj rečenici umesto kočijaša mogao da se nađe političar ili neki drugi nosilac javnih funkcija).
Sledeća razvojna faza mladog čitaoca bila je bremenita pokušajem da se nađe opravdanje za izrečene nepristojnosti kako bi se u sopstvenim očima sačuvao kredibilitet stvaraoca čudesnih priča. Branila sam ih od sebe, od drugih, od njih samih, u beznadežnom pokušaju da sačuvam sopstvene ilizije koje je stvarnost, jednu po jednu, neumitno rušila. Pokušavala sam da ih opravdam vladajućom ideologijom koja ih nužno ograničava; uostalom, Antonije Isaković je u jednom intervjuu rekao “Mi bismo bili bolji pisci da nije politike” dok nisam otkrila apurdnost takvog alibija jer mnogi od pisaca, poput svakog nesavršenog stvora, ko instiktom, ko razumom, zapravo hrlila ka ideologiji po onoj narodnoj ‘Ko bliže vatri, taj se bolje i ogreja’ i da su mnogi, opisujući upravo taj svet, stvorili kultna dela na kojima su stasavale generacije.
U tim neminovnim razvojnim fazama u kojima sam čak imala ideju da se trajno odreknem čitanja razočarana spoznajom da su stvaraoci tek obični ljudi, od krvi mesa, satkani od istih ili sličnih mana kao i sav ostali svet, naišla sam na podatak da je Hans Kristijan Andersen, tvorac planetarno popularnih bajki, bio veliki hipohondar kog je intimno više od svega plašila misao da bi ga greškom mogli živog sahraniti! Zato je ceo život po džepovima držao ceduljice na kojima je pisalo: samo se čini da sam mrtav! Ne znam zašto, valjda zbog univerzalnosti straha od smrti, njegova slabost prelomila je u korist čitanja, s konačnim prihvatanjem pisaca onakvima kakvi jesu. Ili bar sa izgrađenom sposobnošću da njihove male i velike mane odvojim od onoga što me tako neodoljivo privlači njihovim delima.
Kako sam čitanje pretvorila u profesiju, često sam s poslovičnim zanimanjem pratila biografije pisaca, odnosno ono što ih određuje mimo napisanog dela. Pa, iako nisu medijski nisu ni blizu atraktivni kao filmske ili muzičke zvezde, njihovi životi često su postajali ‘vest dana’ , ne samo zbog objavljene knjige ili dobijene nagrade, već i zbog izrečenog stava. Medijska poslastica uvek su bile međusobne ocene, izricane oficijelno ili u opuštenoj atmosferi nekog od kultnih mesta gde su se okupljali, nekada pravi dnevnici oštrih i ponižavajućih uvreda. Posebni upravo po sposobnosti da se igraju rečima, ostajali su takvi i kad su se surovim cinizmom obrušavali na kolege i prijatelje. Bez obzira kom vremenu, društvenom uređenju ili književnom pravcu pripadali, vređali su se ‘piščevski’ kreativno, sočno i – bespoštedno.
Mrsomuđenja, baljezgarije i besmislice
U bivšoj Jugoslaviji ostale su poznate mnoge ‘prijateljske’ razmene mišljenja, još iz doba Srpskog književnog glasnika koje su se nastavile u Titovoj Jugoslaviji. U tom pogledu Krleža je bio među sklonijima da reči koristi kao bodeže. Mnoge njegove opaske o kolegama kojih naravno nije ostao pošteđen ni Ivo Andrić, i danas se spominju. Stalna borba za lidersku poziciju zacementirana Nobelovom nagradom, očito je frustrirajuće delovala na Krležu koji nije odoleo reći “da bi Andrić ostao mali nepozanti pisac da nije dobio Nobelovu nagradu”. Ni drugi nisu bolje prošli. Za Augusta Cesareca, Krleža je govorio da je „fini gospodin bez literarnog dara”, Antuna Branka Šimića smatrao je primitivcem, stih Dobriše Cesarića „teče i teče jedan slap” okarakterisao je kao besmislicu. Ivana Gorana Kovačića nazvao je „čovjekom bez talenta”, kao i Nazora. Antun Barac je za njega bio dosadni profesor i mason, a Tin Ujević je bio „jedna luda, bliska mnogima iz kafane, koji su propali ili završili u ludnici”.
Ideološka i književna razmimoilaženja, česte društvene promene i nužna prilagođavanja kod domaćih pisaca neiscrpan su izvor međusobnih obračuna, gde su katkad bili žrtve, a katkad dželati. Među savremenim piscima posebno britkog jezika je Svetislav Basara: ” Gušimo se u idealizovanim i kretenskim slikama o nacionalnoj veličini i obespravljenosti koje za dobre pare štancuju Ćosić, Babuiška Vukadinović i zloguki Antonić. Mi živimo u psihotičnom ambijentu zbog toga što dopuštamo psihotičnim tipovima da nameću svoje patološke vizije. Evo, zar ova situacija nije sasvim „stradijska“. Neko tužio Ćosića za raspirivanje međunacionalne mržnje. Lično mislim da ne treba bilo koga tuživati zbog stvari napisanih u knjizi, makar to bila i knjiga Ćosićevih patetičnih mrsomuđenja, masnih laži i svakovrsnih baljezgarija.”
A u svetu – svi protiv svih
Ipak, više od domaćih, čije ‘umetničke’ tvorevine u oblasti grđenja tuđeg lika i dela još uvek nisu sistematizovane da bi se mogle interpretirati bez opasnosti uvlačenja u začaran krug kolektivnog nepodnošenja i nipodaštavanja, zanimljive su, uredno potvrđene, pobrojane i arhivirane teške reči velikih pisaca o drugim velikim piscima. Jedino što je zajedničko ovim izjavama je nedelikatna oštrina koja prelazi granice dobrog ukusa. Sve ostalo teško da se može sistematizovati jer pripada različitim podnebljima, vekovima, opredeljenjima. Nema čak ni uvrežene učtivosti prema damama, ali ni one se ne libe da nimalo suptilno izliju bujicu svojih osećanja prema jačem polu.
Tako je na primer, nimalo džentlmenski Gistav Flober za Žorž Sand rekao:“Velika krava puna mastila”, a Ralf Emerson o Džejn Ostin:“Romani gospođice Ostin…čine mi se vulgarnim u nijansama, sterilnim u umetničkoj invenciji , zatočeni u bednim konvencijama engleskog društva, bez genijalnosti, duhovitosti i bez ikakvog su saznanja o svetu. Nigde život nije tako stegnut i uzak. Jedini problem u umu pisca je – kako se udati.” Pridružio mu se i Mark Tven komentarišući dela Džejn Ostin (1898) “Nemam nikakvo pravo da kritikujem knjige, osim kada ih mrzim. Često želim da kritikujem Džejn Ostin, ali me njene knjige tako izluđuju da ja ne mogu sakriti sav svoj bes od čitaoca; i zato moram da se zaustavim uvek kada počnem. Svaki put kada sam pročitao “Gordost i predrasudu” poželeo sam da je iskopam i da udaram njenu lobanju njenim sopstvenim kostima”.
Nešto svežiji primer je mišljenje Harolda Bluma o Džoani Rouling (2000): “Kako čitati Harija Potera i čarobnjakov kamen? Pa, veoma brzo od početka i možda ćete tako stići do kraja. A zašto čitati? Verovatno zato ako ne navedete sebe da pročitate nešto bolje, onda će Roulingova uraditi to.”
Dame nisu ostajale dužne. Gertruda Štajn opisala je Ezru Pounda kao tumača sela. „Odličan ako ste bili na selu. Ako niste bili, nije”, a Virdžinija Vulf o Oldosu Haksliju kaže: “Sve sirovo, nekuvano i u znak protesta” a za Džemsa Džojsa još oštrije:“Uliks je delo gadljivog studenta koji istiska svoje bubuljice”. Elizabeta Bišop obrušila se na po mnogim najbolje delo američke književnosti, Selindžerovog Lovca u žitu:“Mrzela sam „Lovca u žitu“. Trebali su mi dani da prođem kroz knjigu, obazrivo, stranu po stranu i crvenela od sramote zbog svake njegove smešne rečenice. Kako su ga pustili da to uradi?”
Vilijam Fokner i Ernest Hemingvej unakrsno su razmenili ‘vatru’. Fokner je za Hemingveja rekao:“On nikad nije upotrebio reč koja bi čitaoca prisilila da posegne za rečnikom”, a ovaj je uzvratio sa: “Jadni Fokner… Zar on stvarno misli da veliki osećaji proizlaze iz velikih reči?“
Ništa manje rečiti nisu bili ni Robert Luis Stivenson opisujući Volta Vitmana kao “velikog čupavog psa koji, upravo pušten s lanca,njuška sve strane sveta i laje na mesec”. Fridrih Niče o Dante Aligeriju:“Hijena koja piše poeziju na nadgrobnim spomenicima”, Šarl Bodler o Volteru (1864): “Moja dosada je rasla u Francuskoj – a glavni razlog je što ovde svi liče na Voltera …kralja budalaština, princa površnosti, anti umetnika i zastupnika ženske posluge”, ili, pak, Herbert Džordž Vels o Džordžu Bernardu Šou: “Dete-idiot koje vrišti u bolnici.“
Džojs je često bio na tapetu. Dejvid Herbert Lorens (1928) o njemu je rekao: “Bože moj, koje je Džems Džojs oličenje nespretne zbrke misli! Ništa osim starih pedera i kupusišta.” Lorens se par godina ranije, nimalo poetski izjasnio i o Hermanu Melvilu (1923):“Niko ne može biti više nalik na klovna, trapaviji i misaoniji u lošem ukusu nego Herman Melvil čak i u velikom romanu kao što je “Mobi Dik”…Iscrpljivanje jedne velike teme. Postoji nešto lažno u svemu tome. I to je Melvil. O dragi moj, kada svečano dupe njače, njače, njače…”
Martin Ejmis o Miguelu Servantesu: “Čitanje Don Kihota može se uporediti sa neodređenom posetom sa strane najneočekivanijeg starijeg rođaka sa svim njegovim šegačenjima, prljavim navikama, nezaustavljivim sećanjima i užasnim saradnicima. Kada se doživljaj završi i stari dečak proveri sve (na strani 846 – priča se čvrsto zakiva bez prostora za dijalog) vi ćete proliti suze; ne suze žaljenja ili olakšanja već suze ponosa. Uspeli ste uprkos svemu što Don Kihot predstavlja”
Lorens je i sam bio predmetom koncizne ponižavajuće uvredljive ocene izrečene od strane Džozefa Konrada: “Obično đubre i ništa drugo osim nepristojnosti”, dok se Konradu njegova oštrina vratila kao bumerang u formi ocene Vladimira Nabokova koji je često grubim formulacijama ocenjivao rad kolega: “Ja ne mogu trpeti Konradov stil prepun prodavnica suvenira, flaširanih brodova iljuski od romantičnih klišea”. smatralo ni četvororazrednim u Evropi, koje je prevarilo nekoliko dokazano starih književnih skeleta, dovoljno lokalno obojenim, površnim i lenjim, intrigama.“ Za Hemingveja je, pak, 1972. izjavio “što se tiče Hemingveja, prvi put sam ga čitao ranih četrdesetih…nešto o zvonima, loptama i bikovima…gnušao sam se.” Vladimir Nabokov obrušio se, ni manje ni više, nego na Dostojevskog: “Nedostatak ukusa kod Dostojevskog, njegovo monotono bavljenje licima koja pate od pred-frojdovskih kompleksa i koji se valjaju u tragičnim nezgodama ljudskog dostojanstva – sve to teško da je za divljenje.”
Gor Vidal opisao je Trumana Kapotea kao „punokrvnu domaćicu iz Kanzasa sa svim svojim predrasudama”, Oskar Vajld se obrušio na Aleksandra Poupa: “Postoje dva razloga zašto ne voleti poeziju. Prvi je – ne voleti je, a drugi je čitati Aleksandra Poupa”“, dok je Henri Džejms dela Edgara Alana Poa (1876) okvalifikovao kao „znak primitivne etape razmišljanja.”
Kad reči postanu bodeži
Truman Kapote je napravio inspitrativnu digresiju između pisanja i kucanja. Za Džeka Keroaku je rekao: “On ne piše, on samo kuca na pisaćoj mašini”, Artur Evelin Vogh nije štedeo Marsela Prusta (1948): „Čitam Prusta po prvi put. Veoma siromašna stvar. Mislim da je mentalno defektan.“, a Vilijam Fokner je sasekao kreaciju Marka Tvena (1922):“Piskaralo koje se ne bi smatralo ni četvororazrednim u Evropi, koje je prevarilo nekoliko dokazano starih književnih skeleta, dovoljno lokalno obojenim, površnim i lenjim, intrigama.
E, to su, dakle, bile neke od ogoljenih kolegijalnih uvreda u kojima su argumenti i činjenice ostale van domašaja razuma. Ovo, jezikom običnih smrtnika, puko vređanje, ako se meri aršinom spisateljskog zanosa, možda može da se shvati i kao izraz kreativne slobode svojstvene piscima. Tako se nekako bezbolnije prihvataju slabosti bez kojih ne bi bilo ni svih tih sjajnih dela. Najzad, stvaralačka energija često ih drži u prostoru između realnosti i fikcije i nije isključeno da su, i u ovakvim obraćanjima kolegama, progovorili jezikom nekog svog lika, stvorenog (a kako drugačije?) nego po uzoru na nesavršenu ljudsku kreaciju, pa makar i sopstvenu. Uostalom, ne piše li život romane? I nisu li nam bliski upravo zbog toga što u njima pronalazimo deliće lične nesavršenosti?
Aktuelni pisci? Možda za neki budući dnevnik uvreda – ako uopšte nekom bude bilo stalo…ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što ne naiđoh među njima na opasku koja bi superiornom britkošću bez vulgarnosti, parirala na primer Lazi Kostiću koji je, čitajući pesme mlađeg kolege, napisao: „Svaka strofa – katastrofa”.