Odlazak legende: dan kad je Bog posustao

Sad utuli fenjer… Sakri šibicu…Mesečev ću prah tek da istrunim…

Da u mraku lovim zlatnu ribicu…Da joj želju ispunim…

Lađarska serenata

Jedan D moll, onaj koji je sačekao poslednje zvezde namiguše  neočekivano je zaposeo plavičaste prostore smiraja dana, kada je stigla vest da je u nebesku kočiju seo Đorđe Balašević, možda poslednji simbol mladosti mnogih generacija, čuvar naših nežnih uspomena na lepša i bezbrižnija vremena, neumorni hroničar svih naših uspona, saplitanja i padova. Sa njim je zauvek nestalo jedno vreme za koje smo mi, nekdašnji „novi klinci“ želeli da verujemo da još uvek postoji – pa makar samo u njegovim pesmama. Sa njim je, tom tamnom kočijom, iako formalno odavno nepostojeća, metaforično još jednom nestala Jugoslavija, zemlja o kojoj se, kao o neprežaljenoj prvoj ljubavi,  još uvek više ćuti nego govori, i tuguje,  u D mollu – naravno. Ma, „nije tuga, šta je tuga za D moll“.

I taj D moll brzinom svoje plavičaste svetlosti proširio se regionom i svetom, svuda gde su u nekim od rutinske svakodnevnice otkinutim trenucima samotnih tišina, preslušali svoj život u stihovima Đorđa Balaševića. Koliko god ga neki volemo, a neki  ne volemo, skoro svi smo imali potrebu da se oglasimo nekom crticom, nekom „samo našom“ pesmom. Etar je te noći  treperio zvukovima svih Đoletovih tonova – i onih sanjalačkih, nežnih, ljubavnih, i onih melanholičnih, i onih angažovanih. I mnogo suza, kao kad ti ode neko najrođeniji.

Čovek sa mesecom u očima

Usamljeni galeb iznad mora osrednjih koji je svetu dodavao malo vergla i koji nikad nije prestao da broji zvezde i traga za zlatnim runom, pesnik ravnice, široke ko slovenska duša, spontani šarmer koji je svojom lakoćom često zavaravao prikrivajući dubinu svojih poruka, zavarao nas je i ovaj poslednji put. Ne, ne umiru večiti razbarušeni šmekeri, čak i kad su melanholično-nostalgične provenijencije. Smrt je samo stih u njegovim baladama. U “Slovenskoj”, “Kad odem”…

Teško je bilo šta reći o čoveku koji je rekao skoro sve, o sebi i o nama, na taj čudesni način kom će teško skoro neko dobaciti. Taj nebeski dar da svakodnevnicu nepogrešivo percipira i pretvara u lagani stih, u softanu meku rimu satkanu od onih finih pomalo zaboravljenih reči naših predaka prečana, koja nekako boli manje negoli sama stvarnost, čini unapred obesmišljenim svaki pokušaj da se napiše koji redak oproštaja, dostojan njegove veličine, tim pre što je on u svojoj širini i svestranosti, i svoj epitaf već opevao i što se unapred ogradio od onih koji će po njegovom odlasku „pričati o plovdbi ti što nisu sidro digli“.

A ipak, kad se bog već uspavao, a Đole na tren ispustio to žezlo čudesno, činilo mi se da ne bi bilo lepo da u ime nas iz pedeset, šestdeset…(zar je važno koje?) koji smo te noći plakali uz njegove pesme, ne napišem bar jedno maleno hvala – što je umesto nas napisao izvinjenja roditeljima za sve gluposti koje smo pravili (Mojoj majci umesto maturske slike u izlogu), što nas je provalio u svim našim mladalačkim nesigurnostima i traženjima, što je video „čardaš u tim lepim nogama“,što nam je pomagao da prebolimo i odrastemo, što je podelio sa nama svoje emocije i svoje zablude, što nas je okupljao i što smo se prepoznavali, što je njegova duša slovenska sačuvala i neke druge  duše, što je ostavio u amanet najlepši dnevnik jedne mladosti…

Hvala mu i na opomenama u vremenima kad smo već dovoljno porasli da možemo da utičemo i menjamo da „zdrobimo lažne dijamante k’o ljusku šupljeg oraha, nek’ bulevari sveta pamte muziku tvojih koraka” iako je uravo takvim stihovima stvarao barijere između sebe i onih koji nikako ne vole da ih neko uhvati u slabostima i greškama.

Zbog ravnoteže među zvezdama

Kad jednom utihne ovaj D moll i kad Đole tamo negde gde njegov deda već dugo ore nebeske njive, ispregne čilaše iz svoje kočije, šta ostaje onima koji su imali snove, stare gitare i Če Gevare, i poneki bedž na reverima, onima koji su danas ona čuvena treća smena koja plaća nečije dugove što sve češće sluša tišinu, taj zvuk prolaska vremena? Ostaće ipak osećaj ispunjenosti, lepote postojanja i radosti življenja nas savremenika u vreme Đorđa Balaševića. Iako je pevao svoj bluz bez namere bitne i samo sa strane posmatrao svet, ostavio je raskošno nasleđe i za neke nove klince koji će možda bolje od nas umeti da njegov stih pretvore u stvarnost, ostaće poruka da zaista sve jeste moguće ako snažno veruješ, kao što je ovih dana bilo moguće doskora nezamislivo – da nepostojeća zemlja peva kao nekad od Vardara pa do Triglava…ćirilica na Ilici, zvuci nepregledne vojvođanske ravnice u Sarajevu, Puli, Splitu, Podgorici po taktovima  Panonskog mornara. Ostaće osećaj da vredi biti čovek, da se dobrotom i lepotom može može opstati u mutnoj vodi što svašta rodi… Ostaće svakom po neki samo njegov trag i znak u bezvremenim stihovima… U mojoj vojvođanskoj ulici i ovog juna zamirisaće lipa koju sam zasadila pre nekoliko godina, jer: Ko nije drvo razumeo prvo, Pa tek onda sadio, Taj nije ništa uradio…I shvatiće kad-tad,  Da ne zna šta je hlad…

Nošen dahom sna vinuo se u visoko…

U noći njegovog odlaska, dok sam preslušavala mnogobrojne hitove, neki čudni asocijativni tok me sa stanice u Puli iz pesme “Oprosti mi, Katrin” odveo na korzo u Zrenjaninu koji je još uvek postojao u vreme mojih srednjoškolskih dana potkraj sedamdesetih godina i gde se tačno znalo ko u koje vreme i gde stoji i koga čeka da vidi. Tamo je u vojničkoj uniformi nekoliko puta stajao mladi još uvek neafirmisani Đorđe Balašević. On nije mario za nas jer je mario samo za svoju jednu, a ni mi nismo marile za njega jer smo tipovale markantnije, bučnije mačo momke. I kao u pesmi “Triput sam video Tita maršala”, i ja sam triput videla Đoleta legendu u gradu na Begeju – i ta slika je ono što što će biti samo moja uspomena na njega –  “moje detinjstvo, sloboda, mir, bratstvo, jedinstvo, preda mnom on, nasmejan, večan.” Zato što “ume život biti tmuran kad gledaš od dole, al budi nekako sivi soko, pa se vini u visoko…”

Stana Šehalić

Telefon: +381 64 1574420
Fax: kontakt@salonknjiga.rs
Beograd, Francuska 14