Onom istom merom kojom čovek sudi
i njemu će biti suđeno.
Talmud
Kada bi se kojim slučajem proglasilo nekom vrstom delatnosti, proizvodnja, a posebno lepljenje etiketa bilo bi najunosniji posao na svetu, pri tom bez ikakvih ulaganja! Iako ova tvrdnja može zazvučati smešno i posve neutemeljeno, makar onima koji se već bave proizvodnjom istih, stvari postaju jasnije kada se osvrnemo na evoluciju etikete od slikovno-pisane oznake brenda na ambalaži kroz dva paralelna procesa koja su tekla u suprotnim smerovima – depersonalizacije kulture i personalizacije ambalaže. Biblija na kesici za supu koju sam početkom veka u jednom od prvih priloga najavila kao užasavajuću buduću realnost u kojoj ništa neće biti sveto ni nedodirljivo, odavno je prevaziđena – etikete na robi su passe, ionako često umesto tačnog opisa sadrže netačnu reklamu, te kao takve gube svoju funkciju. Danas se etikete prevashodno lepe ljudima, svako svakom, posebno na blogovima, mrežama i srodnim destinacijama na kojima uglavnom “živi” savremena civilizacija. Skoro da je postalo pitanje prestiža potrošiti izvesnu količinu lične dragocene tečnosti u vidu pljuvačke da bi se što čvršće zalepilo na što vidljivije mesto primaoca.
Svaka šuša ima svoj zavidan fond etiketa koje neštedimice isporučuje – neke su, u zavisnosti od količnika inteligencije i mašte, otrcane, izlizane od preterane upotrebe, a druge morbidno inovativne i surove. Naravno, pogubne za etiketiranog koji često ne preživi teret nametnute etikete (setimo se samo pokojnog profesora matematike koji nije izdržao teret žiga Joce Ubice, a takvih primera je bezbroj), ali i za davaoce čiji se duh i telo trajno deformišu. Najzad, za društvo u celini obolelo od ovog nezdravog trenda u kom smo skoro svi pomalo (sa)učesnici u stvaranju novog masovnog modela devijantnog ponašanja. Jer, etiketiranje ne poznaje klasne, socijalne ni bilo kakve druge razlike, postalo je “javno dobro” na koje pravo polažu svi.
Pa, kako to stigosmo od čovekove duboko ukorenjene potrebe da sve što vidi, čuje i zamisli, stalno svrstava u određene grupe, fascikle i foldere, da vrednuje i ocenjuje, do stanja svesti i uma koji je sposoban samo da sudi i – osuđuje? Od prosuđivanja i procenjivanja do blaćenja i etiketiranja? Od neophodnog za zdravo društvo kritičkog mišljenja do obesmišljenog stigmatizovanja? Od toga da jednu očito korisnu radnju koja kroz proces sortiranja i pojednostavljivanja informacija omogućava lakše snalaženje i jednostavniji način korišćenja i prenošenja poruka, pretvorimo u ubojito oružje kojim surovo gazimo po drugima?
Fenomen vrednovanja masovna je pojava, jedna od najrasprostranjenijih među ljudima od nastanka civilizacije do danas. Izgleda da ništa na ovom svetu ne može postojati ako nije ocenjeno. I ništa nije dovoljno “sveto” da egzistira mimo neke procene. I šta bi sad moglo biti sporno u tome, mogao bi se zapitati skoro svako ko svakodnevno spontano izriče beskonačno mnogo sudova – o komšiji s petog sprata, poštanskoj službenici, gradskom prevozu, o deci i roditeljima, prijateljima, javnim ličnostima, o tv programu, političarima i naučnicima, planinama i morima, nepredvidim asteroidima i crnim rupama, o Hristu i anđelima…
Pa, sporna je upravo nepodnošljiva lakoća s kojom se istrčava u to polje u kom se veoma često, kao slabo pripremljen igrač, zalećemo bez dovoljno spremnosti i znanja, pa se posle ljutimo na neke druge ukoliko se, u obračunu svojih i tuđih suđenja, osetimo gubitnikom. Sporna je katkad nesvesna, a sve češće golim okom vidljiva krvoločna želja da se drugom nanese bol, da se ponizi, povredi i poništi, da se degradira i devalvira nečiji lični integriret i uništi dostojanstvo. Sporna je (ne)identifikovana sopstvena frustracija koja prosto tera da postanemo mašina za etikiteranje da bismo sopstvenoj nedovršenosti, slabosti ili neiskustvu bar trenutno ispisali nekakav, makar privremeni, alibi. Najzad, najspornije je (naslućujem bez dokaza) vešto, masovno i podmuklo ubacivanje u javni prostor surovih etiketa koje proizvode mediji, nevladine organizacije, države i kojima spretno manipulišu, dezavuišući pojedince i grupe koje različito misle…
Radimo li to danas strastvenije, više, češće, oštrije i drskije ili je to tek privid koji su nam tehnologije omogućile? Nisam sigurna ali mi se čini da je masovno i toliko strastveno da sve više odstupa od normalnosti, približava se i, često, prelazi u ozbiljnu devijaciju, pri čemu još uvek ne postoji kolektivna svest da nešto nije u redu, da smo u ozbiljnom ćorsokaku i da je možda vreme za kolektivni reset i terapiju.
Kritikujem, dakle postojim?
Uživanje koje donosi izricanje sopstvenog suda, u sociologiji i psihologiji je dobro poznat fenomen. Počinje bezazleno. “Loš film”, “slaba utakmica” ili “pogrešna odluka” – kaže neko postavljajući prvi stepenik kojim kao da želi da kaže nešto konkretno, ograničeno na precizan okvir procene. Ali ova forma najčešće biva tek paravan za prelazak na sledeće stepenike generalizacije naslonjene na predrasude i stereotipe, koji zadiru u nešto sasvim lično. “Loš režiser, nikakav igrač, slab glumac” je sledeća stepenica u vrednovanju, a sud se očas generalizuje u opštu ocenu “loš čovek, zao, glup, siromah, luzer, lopov, kriminalac, ološ, sponzoruša, raspuštenica…” Pored ovih opštih i odavno odomaćenih, danas su u trendu “izdajnici” svih vrsta, “neofašisti”, “nacigejevi” “rusofili”, “mondijalisti”… I tako osude pljušte i bujaju blaženo zaogrnute plaštom moćnog osećaja zadovoljstva i radosti pri izricanju svakog suda, posebno onog negativnog. Uostalom, pozitivnih je sve manje, skoro i da ih nema. Jer, sud skoro da i nije sud ako je pozitivan?!
Kritikovanje i osuđivanje ljudi, njihovih postupaka i dela postalo je izvor nemilosrdnog i okrutnog zadovoljstva koje skoro ništa ne može obuzdati. Uvreženo je shvatanje da je sud dobar samo kada se daje s nekom vrstom velike sigurnosti, samouverenosti i beskompromisne oštrine, bez ikakvog prostora za slojevitu analizu, razmišljanje i razumevanje. Takav sud ne poznaje ni postupnost, ni blagost, ni opreznost. Kao da se onaj ko ga izriče pribojava da ne ispadne smešan i neznalica ako ima pozitivan stav, makar u tragovima. Takav sud se najčešće donosi brzo i izriče bez razmišljanja. Bezuslovan i nagao, očitava se kao radost i olakšanje na licu onoga ko ga iznosi. Svakodnevno imamo priliku da svoje najbliže i sami sebe prepoznajemo u sličnim procesima, a oni senzibilniji će uhvatiti zadovoljstvo, neko posebno sladostrašće na licima onih koji ih izriču. Ono čuveno Dekartovo “Mislim, dakle postojim” izvrglo se u nakaradnu i po društvo krajnje destruktivnu formulu – “Kritikujem, dakle postojim”.
Etiketiranja koja su koliko par decenija ranije imala funkciju relaksirajućih kafanskih druženja i uglavnom se odnosila na javne ličnosti, danas su preovlađujući model agresivne komunikacije na globalnom nivou. Lepimo ih na druge kao na artikle u marketu, sa superiornom sigurnošću proizvođača koji “u dušu” poznaje “svoj” proizvod. A od etikete do stigme – opet samo jedan mali korak koji često vodi u devijaciju, bilo društvenu, mentalnu ili zdravstvenu.
Sudija – graničnik između dobra i zla?
U čemu je zapravo tajna ovog psihosocijalnog mehanizma koji u svojoj podivljaloj formi preti da nas zauvek drži nepomirljivo podeljenima na dve strane od kojih se svaka strana dalje deli i usitnjava na nove? I koja nas trajno udaljava od spremnosti i sposobnosti da budemo iznad pojednostavljenih dihotomija i da sagledamo svu slojevitost karaktera onoga kome u trenu prilepimo etiketu, taj banalno pojednostavljen i konačan opis kojim se trajno zatvaraju vrata daljeg dijaloga?
Kritikujući, prosuđujući i osuđujući, čovek zapravo pokušava da gura nešto dalje i niže od sebe, u neku nižu grupu i kategoriju, polazeći od pretpostavke da izrečenim stavom sebe zadržava u grupi boljih i viših. Poništavajući i ponižavajući druge, on (ne)svesno uzdiže sebe. Uostalom, razlikovanje dobra i zla, pradavno je sredstvo dualističke klasifikacije. Smatra se prirodnim, štaviše nužnim, postojanje dveju strana koje zastupaju suprotne vrednosti. Dobro postoji da bi se razlikovalo od zla, a čovek sam, prisvajajući ulogu i moć sudije, određuje šta pripada jednom a šta drugom.
Sudija je onaj graničnik koji odvaja dobro od zla, a svako ko sebi dodeli takvu ulogu, smatra da je nesumnjivo na dobroj strani, kao da mu prirodno pripada, kao da ju je stekao rođenjem. Pri tom se nekako olako zanemaruje i previđa koliko je znanja, mudrosti, iskustvene širine, senzibilnosti, a posebno čovečnosti potrebno da bi se pošteno, razložno, objektivno prosuđivalo i vrednovalo. Sudovi se najčešće izriču olako, nekritično, bez elementarnog znanja ili poznavanja područja ili ličnosti o kojima se prosuđuje. Paradoksalno, najlakše, najčešće, i s najviše žara izriču ih upravo oni koje niko nikad pri zdravoj pameti ne bi postavio za sudije. Ili kako je to vešto i beskrajno duhovito formulisao Karel Čapek “Kritikovati – to znači pokazati nekom da ne radi kako bih ja radio, kad bih samo znao.”
Etiketa – kraj neuspele komunikacije
Da ne bude zabune, nije ovo pledoaje za neku novu borbu protiv vrednosnih sudova niti poziv za stvaranje još jedne u nizu uprošćenih dihotomija. Ali savremeno društvo duboko uronjeno u nasilje i emotivnu tupost, agresivno insistira na trenutnom zauzimanju i izricanju ad hoc ličnog stava o svemu, čime se uslovljava pripadnost grupi ili narodski rečeno uterivanju u tor. A tamo – šta zatičemo, šta dobijamo i šta gubimo? Kako je to sjajno primetio Krleža, “u gomili je toplo, ali smrdi“. Za one koji ne podnose vonj gomile, usamljenički istrajavajući na barikadama razuma, utešna je spoznaja da je kritičko mišljenje, taj neophodni stub civilizacije, sa svojom slojevitošću nepremostiva brana proklizavanju u bujične tokove pojednostavljenih obrazaca u kojima često stradaju ne samo “okrivljeni”, već i same “sudije. U ovakvim obračunima u kojima su, čak, donedavno sasvim obični opisni pridevi ili imenice dobili moć etikete, nema suštinskih pobednika.
Danas, kada sve više zbunjeni i zatečeni, stojimo među stotinama i hiljadama odnosa u svojim životima, čini se da prečesto zaboravljamo kako i naš, olako i nedovoljno utemeljeno izrečen sud, održava i razvija tenziju u socijalnim relacijama. Uostalom, razlikovanje dobra i zla u svojoj osnovi nikad nije baš sasvim miroljubivo i uvek u sebi nosi klicu sklonosti da se razvija do aktivnih neprijateljstava suprotstavljenih strana. Tu opasnu zamku neograničene slobode da možemo i smemo sve koju savremena civilizacija neguje kao jednu od lažnih predstava prozreo je veliki nemački pisac Johan Volfgang Gete koji je rekao: “Niko nije beznadežnije porobljen do onih koji pogrešno misle da su slobodni.”
Savremene sociopsihološke nauke nisu ni zagrebale u ovaj društveni fenomen koji utiče na rastakanje postojećeg kolektivnog reda i poretka. Skrivajući se iza definicija nekih ranijih pojava, ispod kojih se često krije sopstveni vrednosni sistem, etički stav i moral pod maskom naučnih činjenica, naučnici ih čuvaju kao svetinje zaključane u postojećim definicijama i emotivnom argumentacijom štite od stvarnih empirijskih provera, komplikujući oficijelno razumevanje moralnog stanovišta. Žigosani je prepušten sam sebi, snazi svog ličnog Ja koje sve češće posrće pod teretom kolektivnog pritiska. Na raspolaganju je, eventualno, u pravnom pogledu, neka tužba za uvredu i klevetu sa rizikom da se u tom procesu dobije još koja etiketa.
U takvim kolektivnim procesima nad kojima i pojedinac, a i društvo u celini, u nekom trenutku nužno gube kontrolu, previđa se onaj prirodni univerzalni princip sveopšte kosmičke ravnoteže, sažet u Talmudu kroz opominjuću rečenicu: “Onom istom merom kojom čovek sudi, i njemu će biti suđeno”.
Stana Šehalić
**** Inicijalna verzija objavljeno u časopisu “Direktor” , Privredni pregled, 2000. godine, proširena u časopisu “Knjižar” 2023.
