Close

Sredinom januara iz štampe je izašla knjiga Mostovi i izbori – političko kolumniciranje u Srbiji 2009-2018., drugi deo, po autorim rečima “ izrazito subjektivne, najnovije istorije političkog pluralizma u Srbiji.“ Knjiga predstavlja izbor među više od šest stotina kolumni koje je autor Cvijetin Milivojević objavljivao tokom poslednje decenije u dnevnim listovima Danas, Politika i Naše novine. Upravo tim povodom razgovarali smo sa autorom, poznatim srpskim novinarom, trostrukim dobitnikom nagrade „Borivoje Mirković“, prvim dobitnikom novinarske nagrade „Stanislav Staša Marinković“ i prvim dobitnikom nagrade UNS „Bogdan Tirnanić“ za najbolju kolumnu ili komentar u Srbiji.

Bez pravih povoda ovakvi tekstovi ne bi bili pisani. Šta je, kad su ove kolumne, objedinjene u knjizi “Mostovi i izbori” u pitanju, dobar povod? Onaj koji pobudi vaše interesovanje, koji je društveno relevantan, ili …?

– Motiv da uopšte uplovim u, evo već, dvoipodecenijsko „kolumniciranje“ krije se u krhotinama onoga što se zove „hronični novinarski svrab“ iz mog prošlog, žurnalističkog dela života. Kako ono bi: jednom novinar – uvek, makar, novinar?! A svaka moja pojedinačna kolumna imala je svoj poseban povod, pa, uz svu opasnost da preteram – i svoj individualan život! Svaka je neka priča za sebe. Nekada se povod dugo krčkao u meni, ali vrlo je često on bio i jednokratna inspiracija, pa čak i gola improvizacija. Naravno, trudio sam se, koliko je to bilo moguće, da propratim i sveukupni život oko nas, da ne uzletim u samodovoljnost, da se baš ne odrodim od svakodnevice.

Konfuzija vrednosti potkopava opstanak i snagu javne reči  u javnom prostoru. Do onoga što vi kažete, odnosno napišete mnogi, ipak drže.  Da li je to bio cilj i misija koju ste sebi zadali kad ste počeli s kolumnama na temu političkog višestranačja u Srbiji?

–  Ovo što se rečnikom savremenog žurnalizma danas zove kolumnom, počeo sam, sticajem okolnosti, da ispisujem, još pre 24 godine, u, jednom pa drugom, „Blicu“, nastavio u „Demokratiji“, jedno vreme ispisivao u „Glasu javnosti“ itd. U knjizi „Mostovi i izbori“, među više od 600 kolumni koje sam objavljivao u protekloj deceniji, probrao sam, ali ne vodeći se isključivo kriterijumom kvaliteta nego trudeći se da pokrijem što više, u tom periodu, relevantih političkih i društvenih mena i događaja, najviše kolumni iz „Danasa“, „Politike“ i „Naših novina“. Moglo bi se reći da je ovde reč i o jednoj, isuviše ličnoj, dakle, subjektivnoj istoriji političkog pluralizma u Srbiji. I to je neki „mulen ruž“ sa mojom prethodnom knjigom, „Na prvu loptu“, koja, kao kompilacija čistih novinarskih formi iz vremena od 1990. do 2000, dok sam se profesionalno bavio novinarstvom, i tzv. stručnih tekstova i iskaza koji pomalo naginju ka komunikologiji, pokriva prvih 18 godina tog višestranačja, tj. vreme do njegovog punoletstva. Ja nigde i nikada nisam tvrdio da sam u pravu. Znam da sam, vrlo često, bio u krivu, jer me je ponekad vodila i emocija – nema čoveka apsolutno hladnog i nepristrasnog. Nisam bio automatizovani rob činjenica, ali sam se, za svaku svoju tezu, za svaki stav, trudio da podastrem dovoljno argumenata. A na čitaocu je bilo da sudi. Meni je oduvek bila važna povratna reakcija, to „merenje efekata“ izgovorene ili napisane reči. Polemiku sam oduvek prizivao i priželjkivao, jer sam se držao saveta pokojnog profesora Lukača da mudar polemičar, u prilog svojoj tezi, uvek u rezervi ima bar još tri puta više dodatnih argumenata nego što ih otkrije u svom prvom tekstu.

Nisam političar, niti bestseler pisac

Autentičnost je na manjoj ceni nego uklapanje u trenutno poželjne trendove. Vi ste ipak izabrali autentičnost, po cenu mnogih drugih benefita koje uklapanje omogućava.  Da li  vam je stalo da vaše reči dopru do što više čitalaca ili ste unapred okrenuti užoj ciljnoj grupi?

– Ovo je vreme novih kanala manipulisanih komunikacija. Polemika u kojoj se „rat“ vodi argumentima, a suprotna strana, u najmanju ruku, poštuje – više ne stanuje ovde. Nema više džentlmenstva. Raznorazni forumaši, provokatori, botovi i slični parantelektualni „zečevi“, zaklonjeni u komforno okrilje anonimnosti, mogu da vas razvlače, vređaju, urnišu. Jer, vi ste, vašim potpisom, ispod nekog stava, zapravo, stali na vetrometinu, kao savršena meta streljačkom stroju onih koji vas vrebaju iz okolnog žbuna, ostruge ili šumarka. Znate, meni javno iznošenje i argumentovanje stavova iz oblasti koje razumem, nije profesija od koje živim, publicitet mi nije opsesija, nisam priključen na TV ekran kao na infuziju. Takođe, nisam političar da bih se borio za što više i više birača. Naravno, imponuje mi da deo ljudi razume ono o čemu govorim ili pišem, da dele neke moje poglede. Ali, ja nisam „bestseler pisac“ niti „bloger“ ili „jutjuber“ koji broji, prebrojava ili dodaje broj „pregleda“. Niti donosim dodatni tiraž medijima u kojima se pojavljujem. Što je još gore, neki od tih medija od mene mogu imati samo štete, pošto, uglavnom, sve to radim „uz vetar“.

Imate li utisak  kao da se od kritičara i uopšte stvaralaca ne očekuju važne reči u javnom prostoru. Kako  vi, kao postojani, sada već  višedecenijski kolumnista, gledate na ovaj trend?

– Sveopšta, vrednosna, civilizacijska, ali i egzistencijalna beda na ovim prostorima, teraju ljude na bolne kompromise. Na kompromise u kojima se, zarad pukog preživljavanja, žrtvuje identitet, samosvojnost, samopoštovanje. Previše je intelektualne kolaboracije, duhovnog kvislinštva, previše ljudskog kapitulanstva radi, ponižavajuće bednih, sinekura.

Kako ste  odoleli izazovima pristajanja uz nekog ili nešto, kojih je izvesno bilo?

– Znate, diplomirao sam na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na odseku za novinarstvo, kao jedan od prvih stipendista Republičke fondacije za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka Srbije; u vreme studiranja, bio sam prvi trostruki dobitnik novinarske nagrade „Borivoje Mirković“. Pre toga, kao dvadesetogodišnjak, bio sam član prve redakcije Informativnog programa Omladinskog radija Sarajevo, najslušanijeg programa tih godina u onoj Jugoslaviji… I to je sve bilo pre ovih ratova na prostoru bivše SFRJ. Tako gledano, moja startna pozicija nije ličila na startnu poziciju nekoga ko će, i u 54. godini, raditi da bi preživljavao. Ali, u svemu lošem, ima i nešto lepo: i dan-dan, ničega od onog što sam napisao i izgovorio, čak i u najgora vremena devedesetih godina prošlog veka, nemam razloga da se stidim. A najveću satisfakciju za sve to, ja koji sam, tih devedesetih, radio u najhrabrijim antiratnim medijima, dobio sam od glasnogovornika parole „sto za jednoga“, dakle, prvog „preumljenika“ Srbije, koji me je, pre neku godinu, nazvao – „nacošem“…

Mapa SFRJ  na kojoj je Alija Izetbegović ispisao „BiH za Jugoslaviju!“

Bili ste svedok i učesnik mnogih značajnih događaja, susretali ste mnoge  VIP ličnosti, a u Vašoj arhivi su svedočanstva o neobičnim,  povodljivim i nedoslednim promenama delovanja na javnoj sceni mnogih čija su delovanja oblikovala naše živote. Šta biste izdvojili kao najupečatljivije iz  vaših sećanja?

– Već pomenuh jedan slučaj… Razgovarao sam sa većinom albanskih lidera s Kosova, iz Rugovine faze, u stanu pokojnog Bakalija, upoznao njegove preparirane međede, „ratne“ trofeje iz lova sa Titom. Jedini, crno na belo, imam potpis rahmetli Alije Izetbegovića ispod mape SFRJ, na kojoj mi je, nekoliko meseci pre rata, svojom rukom, ispisao rečenicu „BiH za Jugoslaviju!“ Od pokojnog Đinđića, kao uspomenu na period „Demokratije“ koju sam uređivao u vreme građanskih protsta 1996/97, imam autogram na „Pasošu šetača“. U „vunena vremena“, kao naivni novinar, bio sam u Vukovaru, ali i Širokom Brijegu, na Palama, ali i Mostaru, u Prištini i nemanjićkim dvorima u Donjem i Gornjem Nerodimlju… A fasciniran sam licemerjem enormnog broja političara i drugih javnih ličnosti, sa svih strana bivše SFRJ, i enormnom količinom njihove bestidnosti, prevrtljivosti i bezosećajnosti na surove posledice njihovih politika na obične ljude. Taj svet odrođenih političkih elita koje su, verbalno, najveći „branioci“ svojih nacija, a u stvarnosti, veći deo njih, više empatije ima za svoje formalne prokužene „neprijatelje“, nego za sopstveni narod i građane.

Verujete li da će snaga nepotkupljive, nepodmitljive, čvrste u svojoj postojanosti  utemeljenoj “samo” na argumentima, javne reči  preživeti i, možda, ipak uticati više nego što je to danas moguće?

– Nisam preterani optimista. Da bi se to desilo, neophodno je, pre svega, zakonski omeđiti najveće deizinformativno bojno polje – internet i sve njegove kanale, računajući i društvene mreže – i tu moraju da važe propisi kao i za tradicionalna informativna opštila. Nasilje putem medija, računam u to i internet kao multimedijalni medij, mora da se tretira jednako kao i svako drugo nasilje. Drugo, ako govorimo o novinarstvu, tu je neophodno konačno uvesti institut licenciranja. Ne može se tako ozbiljnim poslom koji direktno utiče na zdravlje građana, a može da ugrožava i same živote, baviti ko god to zaželi, svako ko ne uspe da se ostvari u nekoj drugoj profesiji. Treće, zakoni koji postoje – moraju se sprovoditi. Način na koji ova vlast tretira javnost i medije kao jednu grupu kreatora te javnosti, pokazuje da lepo napisani zakoni koji čame čekajući u prašini, nisu dovoljni. Nekada su nas uveravali da treba još malo da se strpimo u socijalizumu, jer nas, uskoro, čeka komunistički raj. Onda smo utopistički poverovali u utopiju o totalnom, tj. građanskom informisanju, u kome novinari i mediji kao posrednici neće biti ni potrebni. A, u stvarnosti, ispalo je da je odbrana javne reči spala na nekoliko desetina „boraca sa vetrenjačama“, dok i oni, konačno, ne odlože svoja donkihotovska koplja u trnje… Priznajem, loš sam prognozer: kada sam upisivao fakultet (koji sam želeo i sanjao, a nisam ga upisivao iz nužde!), nisam ovako zamišljao „slobodu koja će umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj“.

Da li se oni koji čitaju vase kolumne, posle knjiga “Na prvu loptu” I ove “Mostovi  I izbori” koja je upravo izašla iz štampe, mogu nadati I trećem tomu kojim biste zaokružili vase praćenje političkog višestranačja u Srbiji?

– Pošto dosta često javno govorim, pišem, dajem izjave, oglašavam se o temama koje se tiču javne komunikacije u najširem smislu reči – upravo sabiram i selektujem deo tog materijala iz prethodnih 20 godina. To bi se dalo složiti kao neki pokušaj inkluzivnog pristupa teoriji komunikacija, pošto je reč malim, da ne budem pretenciozan, studijama slučaja koje bi mogle da utru put od posebnog ka opštem zaključivanju. Za sada mi se nameću tri poglavlja neke potencijalne knjige. Dva bi se bavila manipulativnim (tržišnim i političkim), a jedno medijskim (tzv. informativnim, čistim) komuniciranjem.

Razgovarala: Stana Šehalić

 

Ostavi svoj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *